Predsednička predizborna kampanja završiće se nekoliko sati nakon nastanka ovog teksta, i nastupiće „predizborna tišina“, jedna od onih institucija za koje svi odnekud veruju da su samorazumljive, da postoje „svugde u demokratskom svetu“, da su oduvek i zauvek i da imaju nekog višeg smisla i svrhe (uzgred, prvo troje je netačno, a četvrto nedokazano), mada vam zapravo niko ne ume precizno objasniti šta tačno ta tišina obuhvata a šta ne, samim tim i šta jeste a šta nije njeno kršenje, ko je to uopšte ovlašćen da procenjuje, i kakve su konsekvence za prekršitelje, bilo iz političkog ili medijskog ceha.
Kako god bilo, što se imalo za reći – reklo se (ako ne bude kakvih senzacija u samom foto-finišu...), a što se možda i moglo oćutati izgeda da je ipak bilo izgovoreno: mnogo se, naime, pričalo, i kao da nikome od raspričanih aktera i pretendenata nije mnogo smetalo i ako sva ta bujica reči nema nikakve prepoznatljive veze sa činjenicama i stvarnošću.
Prošao je i treći predsednički duel iste dvojice kandidata, koji kao da je neka vrsta pouzdane konstante ili „Halejeve komete“ u srpskoj politici: kao što je ovo lutajuće nebesko telo svakih 76 godina vidljivo sa Zemlje, tako se zna i da svake četvrte godine Tadić i Nikolić izlaze jedan drugom „na crtu“, a zatim jedan trijumfuje, a drugi pokušava da smisli uverljive razloge zašto je, uprkos porazu, „moralni pobednik“. Do sada je prva uloga bila rezervisana za Tadića, a druga za Nikolića; hoće li tako biti i ovaj put, videćemo. Možda je simptomatično, a možda i nije, da je Tomislav Nikolić ovaj put onako kao preventivno požurio da podastre razloge zašto će izgubiti, ako izgubi. Zašto, dakle? Zato što će mu Tadić „pokrasti izbore“. Ili možda i neće, pošto mu Nikolić to „neće dozvoliti“. Kao dokaz da je vlast naveliko krala glasove i da je spremna da ih krade i dalje, ponuđeni su nam nekakvi misteriozni džakovi sa izbornim listićima koji da su nekim dobrim ljudima poispadali iz kamiona, a onda ih neki još bolji ljudi našli na drumu i odneli ih naprednjacima, što samo krajnjem laiku može biti uverljivo; onaj ko to ipak nije, taj zna da se krađa izbora ne odvija tako (i Milošević je pokušao da ih ukrade preko lažiranja i sudskog „štimovanja“ zapisnika), i da su glasački listići, nakon što su jednom konsenzualno i bez prigovora prebrojani, samo arhivski materijal i ništa više. O pola miliona „mrtvih duša“ koje da su glasale neće ni reč potrošiti bilo ko ko je nekada u životu bio na glasačkom mestu, i bez tri, četiri ili pet vlastoručnih potpisa (u zavisnosti od broja nivoa vlasti za koje se glasa) nije mogao ni da dođe u priliku da glasa, pa taman da je i zlatnim slovima upisan u birački spisak.
No, za sve to Nikolić bi prvo trebalo da pobedi u nedelju, a čini se da je poslednjih dana učinio dosta toga da samom sebi oteža tu mogućnost. Zanimljivo, u oba je slučaja verovatnoća tzv. velike koalicije (naprednjaci i demokrate) zanemarljivo mala, kao što smo sve vreme i najavljivali, mada je ta lovačka priča mesecima unazad strahovito popularna među lokalnim „teoretičarima zavere“ sleva, zdesna i iz sredine.
Šta su Nikolićeve komparativne prednosti u ovoj trci? Najpre to što je uspeo da ubedi nemali deo biračkog tela ne baš slonovskog pamćenja da je „novi čovek“ u politici, koji pri tome „nikada nije bio na vlasti“, pa samim tim ni za šta nije ni odgovoran (e sad, ako se vi lepo i jasno sećate da je bilo drugačije, ko vam je kriv). Potom, same (ne)prilike u zemlji i težak život „prosečnog građanina“, koji bilo kakvoj opoziciji iz shvatljivih razloga daje startnu prednost nad bilo kakvom vlašću. A možda čak, naizgled paradoksalno, i to što je njemu ovaj duel političko biti ili ne biti: nejasno je kako bi opstao na položaju šefa najveće stranke u zemlji s još jednim u nizu poraza. Šta su, pak, Tadićeve komparativne prednosti? Otprilike sve što nije nabrojano u prethodnoj rečenici. Da li to onda znači da je ishod izbora već jasan i odlučen? Ne, uopšte ne mora da bude tako. Srbija je velika tajna. Ko je bar privremeno odgonetne, slaviće u nedelju uveče.
Kako god bilo, što se imalo za reći – reklo se (ako ne bude kakvih senzacija u samom foto-finišu...), a što se možda i moglo oćutati izgeda da je ipak bilo izgovoreno: mnogo se, naime, pričalo, i kao da nikome od raspričanih aktera i pretendenata nije mnogo smetalo i ako sva ta bujica reči nema nikakve prepoznatljive veze sa činjenicama i stvarnošću.
Možda je simptomatično, a možda i nije, da je Tomislav Nikolić ovaj put onako kao preventivno požurio da podastre razloge zašto će izgubiti, ako izgubi.
Boris Tadić i Tomislav Nikolić u tv debati
No, ako je priča o „velikoj krađi“ pomalo folklorna nuspojava ovih izbora, šta je njihova suština? Naravno, pitanje vlasti. Ako Tadić pobedi, rutinski će se nastaviti već započet proces formiranja nove vlade po stranačkoj konstituciji slične ovoj dosadašnjoj. Ako, pak, pobedi Nikolić onda će... hm, sasvim moguće takođe da se desi isto to, što bi onda Nikolića kao predsednika politički izolovalo i ostavilo u svojevrsnom čardaku ni na nebu ni na zemlji, kao „valdhajmovsku“ figuru. Naravno, nije nezamislivo ni da socijalisti „prebegnu“ naprednjacima i (uz Koštuničin DSS) formiraju novu većinu, ali čini se da Ivica Dačić najbolje zna sve razloge zbog kojih mu se to politički ne isplati.No, za sve to Nikolić bi prvo trebalo da pobedi u nedelju, a čini se da je poslednjih dana učinio dosta toga da samom sebi oteža tu mogućnost. Zanimljivo, u oba je slučaja verovatnoća tzv. velike koalicije (naprednjaci i demokrate) zanemarljivo mala, kao što smo sve vreme i najavljivali, mada je ta lovačka priča mesecima unazad strahovito popularna među lokalnim „teoretičarima zavere“ sleva, zdesna i iz sredine.
Šta su Nikolićeve komparativne prednosti u ovoj trci? Najpre to što je uspeo da ubedi nemali deo biračkog tela ne baš slonovskog pamćenja da je „novi čovek“ u politici, koji pri tome „nikada nije bio na vlasti“, pa samim tim ni za šta nije ni odgovoran (e sad, ako se vi lepo i jasno sećate da je bilo drugačije, ko vam je kriv). Potom, same (ne)prilike u zemlji i težak život „prosečnog građanina“, koji bilo kakvoj opoziciji iz shvatljivih razloga daje startnu prednost nad bilo kakvom vlašću. A možda čak, naizgled paradoksalno, i to što je njemu ovaj duel političko biti ili ne biti: nejasno je kako bi opstao na položaju šefa najveće stranke u zemlji s još jednim u nizu poraza. Šta su, pak, Tadićeve komparativne prednosti? Otprilike sve što nije nabrojano u prethodnoj rečenici. Da li to onda znači da je ishod izbora već jasan i odlučen? Ne, uopšte ne mora da bude tako. Srbija je velika tajna. Ko je bar privremeno odgonetne, slaviće u nedelju uveče.