Da li su sindikati, kako ih optužuje vlast, na antireformskom kursu? Kako je uništen sindikalni pokret u Srbiji? Da li je sada trenutak da se sindikati reformišu? Šta je sa radničkom klasom, ko artikuliše njihove interese? O tome za RSE govori profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković.
RSE: Šta je sindikat pokazao? Ima li snagu? Gde je pozicioniran?
Stojiljković: Ako bi sada procenjivali snagu sindikata u tranzicionim zemljama poput Srbije u situaciji decenijske krize, recesije, smanjivanja broja radnih mesta, ruiniranja realne ekonomije i prerazvijenog javnog sektora u odnosu na potencijal ekonomije, u kojem se politički prezapošljavalo, i ako bi definisali naš režim kao specifičnu kombinaciju partokratije i tog burazerskog kapitalizma, onda je u tom kontekstu sindikat nesporno slab i daleko slabiji i često poslušniji partner u tripartitnom dogovoru između države, vlade i poslodavaca.
Sindikat je uspešan jedino ako povećava nadnice ili broj zaposlenih ili uspe da uradi i jedno i drugo. To nije slučaj Srbije, i nije bio, sem možda nekoliko godina u poslednje tri decenije. Dakle, sindikati su neuspešni.
RSE: Gde se izgubila snaga te klasne pozicije sindikalnog udruživanja u vremenu u kojem radnici očigledno sve teže žive? Nije li to neka vrsta apsurda?
Stojiljković: Nije, ali je vrsta zakonitog čeda dominacije neoliberalne varijante globalizacije. To je ono što se dešava i zaposlenima i sindikatima, i građanima i građankama, čak kroz rast nejednakosti u poslednjih najmanje četiri decenije – od zamaha neoliberalne varijante globalzacije koja čitav svet pretvara u jednu veliku korporaciju u kome periferne ili poluperiferijske zemlje i njihovi radnici imaju takav položaj kakav imaju, a vlasti imaju karakter neke vrste kompradora ili servisa centrale kapitala. To je ono što se kroz privatizaciju i fleksibilizaciju radnog zakonodavstva dešavalo i ovde.
Šta je još razlog slabosti sindikata kod nas? Pa, jednostavno što mi nikada nismo imali, sem u davnoj memoriji s početka 20. veka, autentične i autonomne sindikate. Ovde su sindikati od četrdesetih godina bili mlađi poslušni partner vlasti i deo vladajuće strukture. Imamo globalno problem nedovoljne građanske kuraži, pa i kuraži zaposlenih kroz oblike nečega što je Stomka nazvao civilizacijskom nekompetentnošću u bivšim tranzicionim zemljama, gde se nismo naučili da se autonomno izborimo za svoja prava. Sve su to veliki minusi.
RSE: Nije li se kod nas dogodilo i to da se krajem osamdesetih godina radnička klasa identifikovala istopila u taj nacionalistički pokret, pa kažu da su radnici krenuli na protestek kao štrajkači, a vratili se kao Srbi?
Stojiljković: Ja mislim da je to problem radništva, ali to je problem i čitavog društva u Srbiji. Mi smo se navikli na populističku vladavinu, s tim što je kod nas taj razorni, ratni, konfliktni nacional populizam smenjen nakon dolaska na vlast tzv. evrokompatibilnih elita 2000. godine klasičnim političarskim populizmom koji je sistem uzajamnog varanja – s jedne strane vi imate izglasanog velikog vođu koji na vlast dolazi kritikom otuđene i korumpirane, od naroda daleke prethodne političke elite i sa obećanjima da će učiniti neku vrstu čišćenja društva od korupcije i dovesti do neke vrste solidarnosti. To je stalni zahtev, ali se izvođači menjaju. Šta s druge strane, građani i zaposleni pokušavaju? Pa oni pokušavaju da budu osigurani od svake vrste rizika, odgovornosti, hrabrosti... Da im neko garantuje. Taj paternalistički deo je drugi deo koji traga za vođom, jer vi njima isporučujete neka dobra i činite ih neodgovornim. Oni se bave, ne sopstvenom odgovornošću kao građana i zaposlenih, nego se bave time kako su se pogrešno učitali u pojedine lidere i onda traže druge.
RSE: Da li su sindikati ovih dana bili na antireformskim pozicijama?
Stojiljković: Ma daleko od toga. Oni su ovog puta uradili jednu jedinu stvar koju moraju da rade i to rade za sada u ovakvom okruženju i vremenu, pod pritiskom velikog rejtinga popularnosti jednog lidera i jedne stranke. Ako prihvate izmene ovakvog Zakona o radu, oni učestvuju u sopstvenom sprovodu i lišavaju se svih standardnih oblika borbe zaposlenih i sindikata koji su u velikom meri derogirani. U tom okviru oni jednostavno oni tragaju za partnerima, širim, civilnim, kojih jako malo ima. Ovo je nepopularna borba za razliku od one 1996/97 kada vas je čitav demokratski Zapad podržavao. Danas vas niko sem evropskih i svetskih sindikalnih organizacija ili tvrđe levice ne podržava.
RSE: Da li je došlo vreme da se reformišu i reorganizuju sindikati?
Stojiljković: Došlo je do neke vrste prinudnog objedinjavanja jer na protestima ste videli da svako ko se zove sindikat jeste bio u zajedničkoj koloni. Treba videti onda šta je fer odnos između sindikata i šta je traganje za socijalnim partnerima, a šta je druga strana. To sindikati moraju da nauče i da se izvuku od dominantne medijske sindikalne i antiradničke hajke koja govori da su sindikati remetilački faktor reformi, da je ovo za šta se bore možda razumljivo ljudski, ali reformski porazno – argumentacijom koja mora da se uspostavi. Nema nikakvog ozbiljnog, argumentovanog dokaza, naprotiv, da je naše radno zakonodavstvo već i sad bilo izvan evropskih standrada. To komparativna istraživanja pokazuju. Niko ozbiljan ne tvrdi da promena radnog zakonodavstva i dalje obezvlašćivanje zaposlenih u visokoj meri doprinosi privrednom razvoju. Njemu doprinosi uređen ambijent, politička stabilnost, ukidanje ovih stravično razvijenih javnih monopola i uspostavljanje socijalnog dijaloga.