Nekoliko sindikata u Srbiji najavljuje seriju protesta nakon neuspelog dijaloga s vlastima o predloženim zakonima o radu i penziono-invalidskom osiguranju kojima Vlada označava početak neophodnih bolnih reformi. Nakon toga krenula je medijska hajka na sindikalne vođe (poražene snage) koji su optuženi da su partijski dirigovani i da brane svoje privilegovane pozicije - visoke plate i luksuzne automobile, da su to fantomski sindikati bez ozbiljnog članstva i slično.
I, naravno, odmah su se našle “zdrave snage”, sindikati koji baš smatraju da je Vlada ponudila za radnike i penzionere dobru stvar. To neodoljivo podseća na vreme kada je Milošević osvajao vlast, politički likvidirajući one koji ga nisu bespogovorno slušali. Počev od Osme sednice pa nadalje, a uz medijsku podršku poput politikinog Odjeka i reagovanja u kojima su pisane razne gadosti o Miloševićevim neistomišljenicima, što se smatra najsramnijim periodom srpskog novinarstva. Takav ambijent najmanje je pogodan za sprovođenje teških reformi čiju potrebu niko razuman ne dovodi u pitanje.
U utorak, 15 jula, dakle u istom danu kada u parlamentu Srbije kreće rasprava o Zakonu o radu, predstavnici preduzeća u restruktuiranju zatražili su razgovor u prostorijama sindikata sa ministrom privrede i vd ministrom finansija Dušanom Vujovićem. Ukoliko se ministar ne pojavi, kažu u sindikatu Nezavisnost, radnici će krenuti ka Vladi Srbije. I to je početak serije protetsa.
Čime su sindikati nezadovoljni? Predsednik Nezavisnosti Branislav Čanak kaže da je već dovoljno to što te zakone donosi nedemkratska vlast nedemokratskim metodama.
Predsednik Samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović kaže da niko nije o Zakonu o penzionom osiguranju progovorio ni reč, niti ga je video dok se nije obelodanilo da ulazi u parlament. Ali, kaže Čanak, još je problematičniji od predloženih rešenja način na koji su tretirani sindikati.
“Ono što nisu uspeli da obezbede jeste da narod u ovacijama pozdravlja takav jedan zakon. I onda je, naravno, provalio sa svih strana Milošević: kontramitinzi, pretnje, bičevanje po novinama...Oni nisu hteli nijedan argument da saslušaju. Mene hvata jeza od onoga povampirenog Miloševića i još gore verzije od toga, koja se ponovo vraća u Srbiju“, kaže Čanak i dodaje da su se vlasti ponašale prevarno, “mangupski, daju nam polumrtve poslodavce koji imaju ukupno 200-300 zaposlenih u Srbiji, da sa njima pregovaramo.”
Povodom najava sindikalnih protesta, na sindikalne lidere obrušila se lavina diskreditacija. Najpre je premijer Aleksandar Vučić rekao:
“Neki su štitili samo svoje pozicije, sindikalna prava, skupe limuzine, a narod i radnike nikada nisu štitili.”
Zatim je ministar Aleksandar Vulin, kao i uvek, krenuo u razradu šefovih primedbi:
“Jasno je da Demokratska stranka aktivno učestvuje u najavi protesta i da hoće da povede proteste i da to nema cilj promene Zakona o radu nego čistu politiku. Ovo su politički protesti.”
Uključuje se i grupa medija sa takmičenjem ko će objaviti veću platu neposlušnih sindikalista (poraženih snaga) i luksuzniju marku njihovih automobila.
Sociološkinja Vesna Pešić kaže da je vlast Aleksandra Vučića aurotitarnija od Miloševićeve i da on traži apsolutnu poslušnost:
“Osećam da se neprekidno ponavljam jer govorim jedno te isto. Mi smo od početka mogli da zapazimo da vlast Aleksandra Vučića ne podnosi nikakvu kontru, opoziciju, kritiku, nikakve glasove protiv i da hoće da vlada tako da u društvu vlada apsolutna tišina, bez obzira šta on radio. Ako opozicija, ova što je preostala, napiše saopštenje mi od prvog dana prisustvujemo tome da SNS piše kontra saopštenje. Ako progovoriš u Skupštini, onda ustane Zoran Babić da ti odgovara kako su oni upropastili celu zemlju itd... Jednostavno se ne podnosi minimum kritike što se opozicije tiče. Povodom Zakona o radu, normalno je i očekivano da sindikati zastupaju određene interese radnika koji će njime biti pogođeni. Međutim, nije dozvoljeno ni da imamo sindikate, ni da imamo partije, ni da imamo opoziciju, ima da imamo samo vlast i da slušamo šta govori vlast sve do nekog treska kad ta vlast padne, kao avion kad padne i raspadne se u hiljadu komadića. A za to vreme nema nikakve kritike, nema opozicije. To se odnosi i na sidnikat, kao i na sve drugo", navodi Vesna Pešić.
RSE: Kad je sindikat najavio proteste odmah se javila ideja da se napravi kontramiting. To je, zaista, direktna asocijacija na Miloševićevo vreme i devedesete godine.
Pešić: To je taj način mišljenja, s tim da ja moram ipak da stanem na stranu Miloševića, zato što je Srpska radikalna stranka u svakom pogledu – bilo da je reč o srpskim granicama, o ratovima, o mitinzima - bila mnogo ekstremnija nego što je bio Milošević. Da li mi možemo da zamislimo da bi vlast Aleksandra Vučića pustila da tri meseca demonstriramo, svaki dan na ulicama? To se za vreme Miloševića dešavalo svake godine, od 1991. do njegovog pada. On je jedan jedini put organizovao za ta tri meseca kontramiting, ali sve vreme smo mi slobodno demonstrirali. Da li neko može da zamisli da će vlast ovih fotošopiranih radikala da dozvoli uopšte da neko demonstrira na ulicama tri meseca? Da li možemo da dozvolimo da imamo svoje medije, kao što smo onda imali? Milošević je držao glavne mehanizme vlasti. Smatrao da mu nije važno šta će neka opozicija da govori dok on ima mehanizme. Ako drži glavne medije, nije mu bilo važno da opozicija ima neki B92 i još par medija na kojima će ona slobodno da se izražava. Međutim, sad je sve pod kontrolom. Prema tome, ovo je daleko autoritarniji sistem od Miloševićevog. To mora da se shvati, zato što su i u ono vreme oni bili daleko ekstremniji od samog Miloševića.
Jasno je da se u reforme ne može ući bezbolno, i to se ne dovodi u pitanje, ali tim pre bi se morao voditi strpljivi socijalni dijalog uz pokušaj da se postigne društveni konsenzus, umesto što se pribeglo miloševićevskim ili tadićevskim ili kgb-ovskim metodama, kako hoćete, izvlačenjem podataka, izmišljenim ili ne, iz fijoka u kojima se čuvaju za takve prilike.
Kakvi su nam sindikati, koliko ih ima, koliko dugo na čelu sindikata sede isti ljudi, da li dele sudbinu onih koje zastupaju, zašto je njihova moć tako mala, to su sigurno važne društvene teme. Ali, ne sada i ne ovim povodom.
Sve i da je tako kako se ovih dana piše i govori o čelnicima neposlušnih sindkata, kakve to veze ima sa primedbama na zakon o radu i penzijama? Da li bi sindikalne vođe Ljubisav Orbović i Branislav Čanak bili na naslovnim stranama novina, da su prihvatili ponuđena rešenja? Da li bi ikome smetale njihove plate i automobili?
Samo iz tog razloga mi ovoga puta ne sledimo one koji se bave platama i voznim parkom učesnika pregovora koje je premijer Vučić zaključio rečima:
“Da pregovaram o tome neću ni sa kim!”
