Razgovor Siniše Mihajlovića i Igora Štimca uoči utakmice između Hrvatske i Srbije
- Ćao, Igore, kako si? Evo, stigo ja u Zagreb...
- Dobro sam, Siniša, druže stari, ali samo pod uvjetom da si ti dobro.
- Pa nisam loše, samo malo brinem oko utakmice. Znaš i sam, stvorile su se te neke tenzije...
- Nemaš brige, prijatelju! Jamčim ti da neće bit nikakvih tenzija. Sve smo učinili da ih ne samo smanjimo, nego potpuno eliminiramo. Nemaš pojma koliko mi je stalo da se reprezentacija Srbije u Hrvatskoj osjeća kao kod kuće. Baš se spremam da to izjavim. Znaš, tempirao sam to baš za posljednji razgovor s novinarima uoči utakmice. A bilo bi dobro da i ti izjaviš to isto, da se ovdje osjećaš kao doma.
- Nemoj, Igore, molim te! Može neko pogrešno da shvati, znaš ono, kao, evo Srbi opet svojataju Hrvatsku, izjavljuju da je Hrvatska njihova kuća. Ja ću da izjavim da se osećamo lepo, kao u gostima, jer mi ovde i jesmo gosti...
- Ni slučajno, Siniša, ni slučajno! To bi bila uvreda za svakog poštenog i dobronamjernog Hrvata!
- Izvini, stvarno nisam hteo nikoga da vređam... Ali šta je tu uvredljivo ako kažem da smo mi gosti?
- Molim te, Siniša, ne spominji tu riječ „gost“! Nemaš pojma koliko mi je neugodno što je jedna naša političarka, baš sada uoči utakmice, izjavila da je Hrvatska samo za Hrvate, a da su svi ostali gosti. Čuj: gosti! Ma gluposti! Kako ti možeš bit gost u zemlji u kojoj si rođen?! Ovo je i tvoja domovina, ništa manje nego moja. I to se spremam reć pred novinarima, neka svi čuju!
- Nemoj, Igore, ko Boga te molim! To bi moglo da stvori tenzije. Može neko da postavi pitanje: a što taj Mihajlović onda predvodi protivnički tim protiv svoje otadžbine?
- Ma da vidim toga tko će se usudit! Pa da mu ja objasnim da mi nismo nikakvi protivnici, da tu nitko ne igra protiv nikoga, nego da svi igramo nogomet za našu zajedničku budućnost i za budućnost naše djece!
- Jao, Igore, pusti, molim te, ne treba nikome ništa da objašnjavaš. Može naopako da se shvati ta, što kažeš, zajednička budućnost, ko da smo mi sad došli u Zagreb da obnavljamo nekakvu Jugoslaviju. Znam ja i razumem da su ljudi ovde kod vas alergični i na samo „J“ od Jugoslavije, baš ko i kod nas. Zato je meni malkice neugodno čim se pomene ta, da izvineš, Jugoslavija.
- Nema tebi šta bit neugodno! I neću da imaš ikakvih neugodnosti! Pa ja sam za reprezentaciju Jugoslavije igrao prije nego za Hrvatsku.
- A i ja sam za omladinsku selekciju Hrvatske igro pre nego za Jugoslaviju...
- I to ću istaknut pred novinarima!
- Neka, Igore, ne treba! Znaš kakvi su novinari, sve izokrenu...
- Bogami, na ovoj utakmici neće ništa izokretat! Itekako će pazit šta govore! Mi smo naše komentatore upozorili da u prijenosu utakmice izbjegavaju riječi koje mogu dignit tenzije. Naprimjer, ako vi kojim slučajem pređete centar, oni nipošto ne smiju komentirat kako Srbija napada, kako Srbija ugrožava našu polovicu terena, kako Srbija prijeti hrvatskoj obrani...
- Pa šta će da govore umesto toga?
- Šta god znaju! Neka govore da Srbija kvalitetno parira hrvatskim napadima...
- Bože sakloni, Igore! Nismo mi ovde došli da izazivamo i da ikoga teramo da govori kako je Hrvatska nekoga napala. Bolje bi bilo da vaši reporteri govore da se Hrvatska stalno brani, kao što se uvek kroz istoriju branila, da ne pokazuje nikakvu volju da napadne Srbiju, iako Srbija celo vreme napada Hrvatsku...
- Ne, ne, ne! To ne dolazi u obzir! Mi ćemo se potrudit da se razbiju takve predrasude, jer nije pošteno da se napadi pripisuju samo jednoj strani! Zato će naši komentatori govorit da je Hrvatska napala Srbiju od prve minute!
- Hvala ti, Igore, ali stvarno ne treba toliko da se trudite... To je i tako samo za televiziju. Važno je ono šta će da se dešava u Maksimiru.
- Ništa ti ne brini za Maksimir! Sve smo poduzeli da se ni ti ni tvoji igrači ne osjećate ugroženima. Kako ne bi bilo podizanja tenzija na samom stadionu, nećemo s razglasa puštat one pjesme koje inače puštamo...
- Molim te, pusti ih! Pa moji su igrači već dali izjave da njima ne smeta ni Thompson ni ništa slično. Nismo nevaspitani pa da od domaćina zahtevamo da menja svoje običaje koje mi, razume se, poštujemo... Ja čak nemam ništa protiv one tvoje ideje da početni udarac izvede general Gotovina.
- Nemoj tako, Siniša! Nisam ja to baš tako rekao...
- Pa šta ima veze i da jesi?!
- Ako ćemo tako, ja predlažem da početni udarac izvede general Perišić.
- Ma nemoj! Pa da ispadne da smo mi Srbi opet prvi počeli...
- Nego ko je prvi počeo? Ali, hajde da se sad ne prepiremo oko toga i da se ne podižu tenzije, neka sudac baci novčić, pa neka se tako odredi tko će prvi počet.
- Samo nemoj, ko Boga te molim, da to bude sudija Meron!
- A šta fali Meronu?
- Taj će, kakav je, da nam poništi utakmicu!
- Ćao, Igore, kako si? Evo, stigo ja u Zagreb...
- Dobro sam, Siniša, druže stari, ali samo pod uvjetom da si ti dobro.
- Pa nisam loše, samo malo brinem oko utakmice. Znaš i sam, stvorile su se te neke tenzije...
- Nemaš brige, prijatelju! Jamčim ti da neće bit nikakvih tenzija. Sve smo učinili da ih ne samo smanjimo, nego potpuno eliminiramo. Nemaš pojma koliko mi je stalo da se reprezentacija Srbije u Hrvatskoj osjeća kao kod kuće. Baš se spremam da to izjavim. Znaš, tempirao sam to baš za posljednji razgovor s novinarima uoči utakmice. A bilo bi dobro da i ti izjaviš to isto, da se ovdje osjećaš kao doma.
- Nemoj, Igore, molim te! Može neko pogrešno da shvati, znaš ono, kao, evo Srbi opet svojataju Hrvatsku, izjavljuju da je Hrvatska njihova kuća. Ja ću da izjavim da se osećamo lepo, kao u gostima, jer mi ovde i jesmo gosti...
- Ni slučajno, Siniša, ni slučajno! To bi bila uvreda za svakog poštenog i dobronamjernog Hrvata!
- Izvini, stvarno nisam hteo nikoga da vređam... Ali šta je tu uvredljivo ako kažem da smo mi gosti?
- Molim te, Siniša, ne spominji tu riječ „gost“! Nemaš pojma koliko mi je neugodno što je jedna naša političarka, baš sada uoči utakmice, izjavila da je Hrvatska samo za Hrvate, a da su svi ostali gosti. Čuj: gosti! Ma gluposti! Kako ti možeš bit gost u zemlji u kojoj si rođen?! Ovo je i tvoja domovina, ništa manje nego moja. I to se spremam reć pred novinarima, neka svi čuju!
- Nemoj, Igore, ko Boga te molim! To bi moglo da stvori tenzije. Može neko da postavi pitanje: a što taj Mihajlović onda predvodi protivnički tim protiv svoje otadžbine?
- Ma da vidim toga tko će se usudit! Pa da mu ja objasnim da mi nismo nikakvi protivnici, da tu nitko ne igra protiv nikoga, nego da svi igramo nogomet za našu zajedničku budućnost i za budućnost naše djece!
- Jao, Igore, pusti, molim te, ne treba nikome ništa da objašnjavaš. Može naopako da se shvati ta, što kažeš, zajednička budućnost, ko da smo mi sad došli u Zagreb da obnavljamo nekakvu Jugoslaviju. Znam ja i razumem da su ljudi ovde kod vas alergični i na samo „J“ od Jugoslavije, baš ko i kod nas. Zato je meni malkice neugodno čim se pomene ta, da izvineš, Jugoslavija.
- Nema tebi šta bit neugodno! I neću da imaš ikakvih neugodnosti! Pa ja sam za reprezentaciju Jugoslavije igrao prije nego za Hrvatsku.
- A i ja sam za omladinsku selekciju Hrvatske igro pre nego za Jugoslaviju...
- I to ću istaknut pred novinarima!
- Neka, Igore, ne treba! Znaš kakvi su novinari, sve izokrenu...
- Bogami, na ovoj utakmici neće ništa izokretat! Itekako će pazit šta govore! Mi smo naše komentatore upozorili da u prijenosu utakmice izbjegavaju riječi koje mogu dignit tenzije. Naprimjer, ako vi kojim slučajem pređete centar, oni nipošto ne smiju komentirat kako Srbija napada, kako Srbija ugrožava našu polovicu terena, kako Srbija prijeti hrvatskoj obrani...
- Pa šta će da govore umesto toga?
- Šta god znaju! Neka govore da Srbija kvalitetno parira hrvatskim napadima...
- Bože sakloni, Igore! Nismo mi ovde došli da izazivamo i da ikoga teramo da govori kako je Hrvatska nekoga napala. Bolje bi bilo da vaši reporteri govore da se Hrvatska stalno brani, kao što se uvek kroz istoriju branila, da ne pokazuje nikakvu volju da napadne Srbiju, iako Srbija celo vreme napada Hrvatsku...
- Ne, ne, ne! To ne dolazi u obzir! Mi ćemo se potrudit da se razbiju takve predrasude, jer nije pošteno da se napadi pripisuju samo jednoj strani! Zato će naši komentatori govorit da je Hrvatska napala Srbiju od prve minute!
- Hvala ti, Igore, ali stvarno ne treba toliko da se trudite... To je i tako samo za televiziju. Važno je ono šta će da se dešava u Maksimiru.
- Ništa ti ne brini za Maksimir! Sve smo poduzeli da se ni ti ni tvoji igrači ne osjećate ugroženima. Kako ne bi bilo podizanja tenzija na samom stadionu, nećemo s razglasa puštat one pjesme koje inače puštamo...
- Molim te, pusti ih! Pa moji su igrači već dali izjave da njima ne smeta ni Thompson ni ništa slično. Nismo nevaspitani pa da od domaćina zahtevamo da menja svoje običaje koje mi, razume se, poštujemo... Ja čak nemam ništa protiv one tvoje ideje da početni udarac izvede general Gotovina.
- Nemoj tako, Siniša! Nisam ja to baš tako rekao...
- Pa šta ima veze i da jesi?!
- Ako ćemo tako, ja predlažem da početni udarac izvede general Perišić.
- Ma nemoj! Pa da ispadne da smo mi Srbi opet prvi počeli...
- Nego ko je prvi počeo? Ali, hajde da se sad ne prepiremo oko toga i da se ne podižu tenzije, neka sudac baci novčić, pa neka se tako odredi tko će prvi počet.
- Samo nemoj, ko Boga te molim, da to bude sudija Meron!
- A šta fali Meronu?
- Taj će, kakav je, da nam poništi utakmicu!