Fabrikovanje tenzija pred utakmicu Srbije i Hrvatske

Iako bi predstojeći susret repezentacija Hrvatske i Srbije u Zagrebu trebalo da puni redove sportskih izveštaja i prognoza, ova utakmica tema je i za one kojima fudbal nije najvažnija sporedna stvar na svetu. Zašto je komšijski derbi još uvek meč visokog rizika, i više od igre?

Poslednji susret dve reprezentacije bio je 1999. godine, a Srbija je tada još nastupala pod imenom Jugoslavija. Četrnaest godina kasnije fudbaleri dveju zemalja ponovo zajedno izlaze na teren. Uz najavljene najviše mere bezbednosti, meč na Maksimiru proglašen je susretom visokog rizika, a pažnju javnosti, jednako uz sportski rezultat zaokuplja i pitanje – hoće li sve proteći bez incidenata? Poslušajte šta o tome kažu Beograđani.



Poseban tim, u koji su uključeni svi segmenti policije, ceo stadion, baš kao i širi centar Zagreba pod videom nadzorom, Maksimir bez gostujućih navijača - samo su neke od mera bezbednosti koje je preduzela hrvatska policija u saradnji sa kolegama iz Srbije. Granični prelazi biće pod strogom kontrolom, a u slučaju uvredljivih skandiranja sa tribina, može doći i do prekida utakmice, najavljuju iz hrvatske policije.

U međuvremenu, čelnici oba tima smiruju tenzije. Tonovi pomirenja stižu sa obe strane, a fudbal se gura u prvi plan. Iako je ranije bio sklon spornim i zapaljivim izjavama i potezima, selektor reprezentacije Srbije Siniša Mihajlović, baš kao i igrači, poručuje u izjavi medijima da razloga za euforiju nema.

“Mislim da pritisak i tenzije više stvaraju novinari i ljudi oko reprezentacije. U reprezentaciji je atmosfera normalna, tenzija je kao i pred svaku drugu utakmicu, ništa više, ništa manje. To su sve mladi momci, ja sam ih pre neki dan na sastanku pitao ko je od njih živeo u bivšoj Jugoslaviji, ko je nekada bio u Splitu, Zagrebu, Sarajevu – niko se nije javio. Prema tome, nije to ono kada smo mi bili ’99. godine...”, rekao je Mihajlović.

A igralo se te godine u atmosferi velikih tenzija. Susret će ostati upamćen po tome što je na beogradskoj Marakani, zbog nestanka struje na stadionu, meč bio prekinut punih 45 minuta. Da je reč o davno prošlom vremenu govori, pored ostalog, i to što su se za vreme pauze, u polumraku stadiona, mogla čuti i skandiranja “Slobo odlazi!” i “Sutra je miting”, a da je utakmici prisustvovao i današnji haški pritvorenik Ratko Mladić. Izvođenje hrvatske himne nije prošlo ništa bolje od jugoslovenske. Izviždane su i “Lijepa naša” i “Hej Sloveni”. Na golu reprezentacije Jugoslavije tada je bio Ivica Kralj.

“Znate kakvo je to vreme bilo, šovinizma i nacionalizma. To je baš bilo teško vreme. Na svu sreću, sad se sve to okrenulo, sada je vreme nekog sportskog patriotizma”, poručuje Kralj.

VIDEO: Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, Hrvatska - Jugoslavija 2:2 1999. godine u Zagrebu


Uprkos svemu, obe utakmice su 1999. godine odigrane do kraja. Podseća na to reditelj i autor sportskih kolumni Gorčin Stojanović i dodaje da ne vidi nijedan razlog zašto bi sada bilo drugačije.

“Ne mislim da su tenzije više od onoga što je štampa, i to ona malo žuća, proizvela. A sad, tenzija oko toga da li će srpska reprezentacija aplaudirati himni Hrvatske, pa onda šta će na to odgovoriti Hrvatska i da li će oni aplaudirati na ’Bože pravde’, to su neke stvari koje su veštački podignute”, kaže Stojanović.

U takvoj atmosferi, jednoj fudbalskoj utakmici ipak se pridaje značaj drugačiji od onog sportskog. Biće tako, ukazuje Maja Mićić iz Inicijative mladih za ljudska prava, sve dok se budemo bavili procenama bezbednosnog rizika, a ne normalnim odnosima koji se na liniji Hrvatske i Srbije već godinama odvijaju.

„Ali ne dolaze u žižu javnosti jer se ne uklapaju u političke i nasleđene narative u odnosima Srbije i Hrvatske. Ono što su neki normalni i zdravi odnosi, ono što je suočavanje sa prošlošću i razgovori o tome šta se dešavalo, i što su odnosi između mladih ljudi koji jako često uspevaju da prevaziđu predrasude, to je nešto što jednostavno nije vest ili nije vest dovoljno često“, ocenjuje Maja Mićić.

I dok se razmatranje pitanja bezbednosti na sportskom susretu smatra legitimnim i normalnim, neki drugi događaji, koji bi upravo to trebalo da budu, postaju senzacija sa ovih prostora, koja obilazi i svet. Tako je nedavno pod naslovom „Srpsko-hrvatski poljubac nešto najhrabrije što je neko ikad uradio", američki "Hafington post" objavio tekst o devojci i mladiću koji su se u Mostaru poljubili ogrnuti u hrvatsku, odnosno srpsku zastavu. Slika na kojoj je zabeležen poljubac tinejdžera kruži internetom, a Maja Mićić, čija organizacija već godinama radi na saradnji u regionu, ovako ga komentariše.

“Ja se nadam i unapred radujem trenutku u kome ti poljupci više neće biti ni regionalna, ni svetska, ni nacionalna vest, već nešto na šta niko neće obraćati pažnju zato što se dešava svuda oko nas i zato što je to najnormalnija stvar koju ne treba ubacivati ni u kakvu političku agendu”, navodi ona.

Ovaj poljubac nije prvi primer da mladi svojim gestovima šalju poruke društvima. Godine 2011. je grupa umetnika napravila "zastavu prijateljstva" sastavljenu od simbola Srbije i Hrvatske. Nedavno je jedna Splićanka šovinistički grafit “Ubi Srbina” prepravila u “Poljubi Srbina”, a uskoro je stigao i odgovor iz Srbije, u vidu "hakovanog" grafita "(Lj)ubi Hrvata". U centru Beogradu se pre izvesnog vremena pojavio grafit "Srbi i Hrvati su braća", no ubrzo je ipak prežvrljan, a pored njega je dopisana nova šovinistička poruka.