Zašto Zapad ćuti o protestima u Srbiji?

Tema najnovijeg Mostu Radija Slobodna Evropa bila je kakav je odnos Zapada prema masovnim protestima u Srbiji protiv nasilja i vlasti koja ga omogućuje.

Sagovornici su bili Selaković, koordinatorka Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji (EU) koji okuplja 750 organizacija koje se zalažu za pristupanje Srbije Evropskoj uniji, i Nemanja Todorović Štiplija, izvršni direktor Centra savremene politike iz Beograda.

Bilo je reči o tome zašto se Brisel ne oglašava o protestima za razliku od 2019. i 2021. godine kada su predstavnici EU svaki čas dolazili u Srbiju da bi posredovali u dijalogu između vlasti i opozicije zalažući se za demokratske reforme.

Most: Zašto Zapad ćuti o protestima u Srbiji?

Takođe, zašto Zapad u poslednje vreme više toliko ne insistira da Srbija uvede sankcije Rusiji kao što je to činio ranije, da li su Brisel i Vašington popustljivi prema Vučiću zato što očekuju da će se konstruktivno ponašati u sadašnjoj krizi oko Kosova i kako Vučić na tu popustljivost odgovara sve većim kritikama, pa i uvredama na račun EU, na šta Brisel ćuti.

Razgovaralo se i o tome kako Rusija, u nastojanju da ojača veze sa vlašću u Srbiji, optužuje Zapad da stoji iza protesta, zašto Brisel i Vašington, kada govore o Srbiji, sve manje pominju vladavinu prava, kao i o tome da li je Brisel, mada se i dalje deklarativno zalaže za evropski put Srbije, praktično digao ruke od njenog prijema u EU i da li to odgovara i Briselu i Vučiću.

Karabeg: Protesti u Srbiji protiv nasilja i vlasti, koja ga omogućuje, traju već skoro više od mesec i po dana. To su najmasovniji protesti nakon petog oktobra 2000. kada je oboren Milošević i nikada na njima nije bilo toliko mladog sveta. Čini se, međutim, da Zapad to ne primećuje. Kako to tumačite?

Selaković: Nije baš da ne primećuje imajući u vidu razgovore koje smo obavljali sa predstavnicima različitih institucija u Briselu i sa predstavnicima međunarodne zajednice u Srbiji. Vrlo su zainteresovani za ono što se ovde se dešava.

Karabeg: Možda zapadni predstavnici daju podršku protestima u internim razgovorima, ali nema javne podrške.

Selaković: Nije ni za očekivati da daju javnu podršku nečemu što se dešava na unutrašnjem planu. Ono što smo imali prilike da u javnom prostoru čujemo od predstavnika međunarodne zajednice odnosilo se na to da su protesti legitiman način izražavanja volje građana i da građani na njih imaju pravo. Naravno da predstavnici međunarodne zajednice moraju da razgovaraju sa onima koji predstavljaju institucije u Srbiji. Ono što je nama kao civilnom društvu važno jeste da se ne dešavaju gruba kršenja osnovnih građanskih prava.

Ćutnja Brisela

Todorović Štiplija: Tačno je da EU i države članice još uvek nisu reagovali na ono što se dešava u Beogradu. Naravno da za to postoji razlog i svi ga znamo. To su dešavanje na severu Kosova i uopšte ceo proces dijaloga Beograda i Prištine. Zbog toga unutrašnji procesi koji se u ovom trenutku dešavaju u Srbiji - a ja bih rekao da se Srbija možda nalazi u jednoj od najdubljih političkih kriza do sada - nisu toliko vidljivi iz Brisela i drugih evropskih prestonica.

To nije prvi put da se zvaničnici Zapada tako ponašaju. Čekajući da vlasti u Beogradu budu konstruktivne u dijalogu sa Prištinom oni žmure na sve ono što se dešava u Srbiji. Glas Brisela nije se čuo ni za vreme protesta zbog rušenja u Savamali 2016. kao ni tokom protesta protiv Rio Tinta krajem 2021. i početkom 2022. godine. Neki poslanici Evropskog parlamenta su se oglasili povodom sadašnjih protesta u Beogradu i podržali ih, ali sve je to u početnoj fazi. Međutim, ako pritisak građana i dalje bude ovako snažan, verujem da će se i ponašanje Zapada promeniti.​

Karabeg: Evropski poslanici su ranije bili mnogo aktivniji. Setimo se koliko su puta 2019. i 2021. godine dolazili u Srbiju da bi posredovali u pregovorima vlasti i opozicije oko uslova za fer izbore koje je tražila opozicija. Često su se sastajali i sa predstavnicima opozicije. Danas toga više nema. Zašto?​

Selaković: Aktivnost evropskih poslanika sada je malo drugačija. Evropski poslanici su trenutno najzainteresovaniji za ono što im je najveća briga, a to je usklađivanje Srbije sa zajedničkom spoljnom politikom EU i uvođenje sankcija Rusiji. To je tema kojom sve počinje i sve se završava. Brisel je sada fokusiran i na situaciju na Kosovu koja se komplikuje i izmiče kontroli EU. Promenili su se prioriteti EU i to ne treba da nas čudi. EU i sve njene institucije fokusirane su na ono što je u ovom trenutku njihov najveći interes.

Karabeg: Gospođa Selaković je pomenula sankcije Rusiji. Čini mi se da u poslednje vreme Zapad više toliko ne traži od Vučića da uvede sankcije Rusiji, a znamo koliki je bio pritisak do pre nekoliko meseci.

Todorović Štiplija: Ne bih se s tim složio. Mi iz civilnog sektora imali smo u poslednje vreme seriju sastanaka sa evropskim zvaničnicima što u Briselu, što u Beogradu. Svaki sastanak počinjao je i završavao se pričom o usaglašavanju spoljne politike Srbije sa politikom EU, odnosno o uvođenju sankcija Rusiji. Samo ta tema nije toliko prisutna u medijima koliko je bila ranije.

Karabeg: Ne samo u medijima. Nije prisutna ni u izjavama zapadnih predstavnika.

Todorović Štiplija: Razlog tome je ono što je u ovom momentu mnogo važnije, a to su dešavanje na severu Kosova i implementacija Ohridskog sporazuma. Još uvek je na snaži doktrina, koja je imala svoje uporište u Nemačkoj i u samoj kancelarki Merkel da, dok se ne reši problem Kosova, Srbiju ne treba pritiskati na drugim nivoima. Tako da mislim da neće biti vidljivog javnog pritiska na Vučića i vladu Srbije dok se ne implementiraju prvo Briselski, a onda i Ohridski sporazum.​

Obojene revolucije

Karabeg: Dok se Zapad javno ne oglašava o protestima u Srbiji, Rusija je vrlo glasna i nastoji da te proteste diskredituje. Ruski ambasador u Srbiji Bocan Harčenko nedavno je optužio Zapad da stoji iza tih protesta. Rekao je da protestima i eskalacijom situacije na Kosovu Zapad vrši pritisak na vlast u Srbiji da promeni svoju politiku, očigledno aludirajući na politiku prema Rusiji.

Bojana Selaković: 'Evropski poslanici su trenutno najzainteresovaniji za ono što im je najveća briga, a to je usklađivanje Srbije sa zajedničkom spoljnom politikom EU i uvođenje sankcija Rusiji'.

Selaković: To nije ništa novo, ni neočekivano. Za mene je možda iznenađenje što se to više i ne skriva. U javnom prostoru imamo vrlo agresivan proruski narativ koji se plasira što preko ruskih, što preko proruskih aktera. To je kulminacija onoga što se dešava zadnjih 10 godina. Pokušava se diskreditovati sve ono što ima veze sa EUkako bi se stvorio privid da većina građana ne želi u EU. Plasira se priča o stranim plaćenicima i obojenim revolucijama.

Podsetila bih da je bivši ministar unutrašnjih poslova išao na sastanke sa predstavnicima ruskog Ministarstva unutrašnjih poslova, da su potpisivani nekakvi tajni protokoli o saradnji sa ciljem zaustavljanja takozvanih obojenih revolucija u Srbiji. Iako takvih revolucija niti je bilo, niti ih sada ima u Srbiji. Zahtevi protesta se u najvećoj meri odnose na medijske slobode što je na liniji onoga što zovemo evropskim vrednostima. Upravo su medijske slobode jedna od najvažnijih tema u pregovaračkom procesu Srbije o pristupanju EU oko koje se najviše lome koplja. Čini se da su upravo te poruke sadašnjih protesta razlog što je ruski ambasador bio toliko glasan što nije bio slučaj sa protestima koji su bili upereni protiv Rio Tinta.

Karabeg: Zašto Rusiji toliko smetaju ovi protesti, pa ih nazivaju obojenom revolucijom, a onda i Vučić to prihvata i govori o obojenim revolucijama i Majdanu?

Todorović Štiplija: Glasovi o obojenim revolucijama i Majdanu najpre su krenuli iz vrha vlasti u Srbiji. I to nije prvi put. Ovo je možda drugi ili treći put u poslednjih pet godina. Vlast plasira priču o obojenim revolucijama kad god opozicija i građani izađu na ulice.

Karabeg: Harčenko je, znači, prihvatio Vučićevu priču?

Todorović Štiplija: Tako je, mada je izašao iz okvira koji mu diplomatski protokoli dozvoljavaju jer se putem jednog dnevnog lista obratio javnosti u Srbiji. To nije prvi put da se ruski ambasador na taj način obraća ovdašnjoj javnosti. Nakon dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine u medijima je počelo da se negativno gleda na sve takozvane obojene revolucije bilo da je reč o Gruziji ili Ukrajini. To je posledica proruskog narativa koji ne dolazi toliko od strane ruskih medija u Srbiji, nego od medija koje kontroliše vlast - pre svega od televizija sa nacionalnom frekvencijom i od tabloida. Rusiji u Srbiji ne trebaju ruski mediji da bi promovisala svoj narativ jer to rade mediji koji su pod kontrolom srpskih vlasti.​

Popuštanje Vučiću

Karabeg: Da li je Zapad uzdržan prema protestima zato sto je uveren da jedino Vučić može da isporuči rešenje kosovskog problema što je u ovom trenutku prioritet Brisela i Vašingtona kad je reč o Zapadnom Balkanu? Da li zbog toga ne žele da učine ništa što bi oslabilo Vučićevu poziciju u Srbiji?

Selaković: To može biti jedan od razloga jer na političkoj sceni Srbije postoji deficit jasno i glasno proevropski orijentisanih političkih aktera. To je zaista veliki problem za čitavo društvo. Mislim da se Vučiću popušta zbog nepostojanja političkih aktera koji bi mogli biti pouzdaniji partneri EU. To je cena koju EU plaća za nešto što smatra svojim interesom. Kosovo je sada goruće pitanje. Ukoliko tamošnja situacija eskalira mogao bi se destabilizovati ceo region jer će se nestabilnost vrlo lako preliti na druge države Zapadnog Balkana. Da ne govorim o nekim crnim scenarijima, ali jasno je da se Vučić predstavlja kao neko ko i dalje može da to drži pod kontrolom.

Todorović Štiplija: Slažem se da Zapad, nažalost, veruje da je Vučić i dalje jedini čovek u Srbiji koji može da isporuči rešenje kosovskog problema. U proteklih 10 godina vlast je učinila sve da oslabi, razjedini i finansijski uništi opoziciju što joj je na kraju i uspelo. Opozicija je izuzetno fragmentisana. Situacija je takva da jedino Aleksandar Vučić s većinom koju ima u Narodnoj skupštini može da uradi nešto što SAD i EU očekuju u procesu normalizacije odnosa između Beograda i Prištine.

Karabeg: Mislite li da je Zapadu važnija stabilnost nego vladavina prava? Čini mi se da je vladavina prava reč koju predstavnici Zapada u poslednje vreme, kad govore o Srbiji, retko izgovaraju.

Todorović Štiplija: Nažalost, u poslednje vreme imamo nekakve brze odluke vezane za vladavinu prava. EU je dala zeleno svetlo za amandmane na ustav koji se tiču pravosuđa. Uz blagoslov EU i potvrdu Venecijanske komisije Saveta Evrope došlo je do promene ustava u trenutku kada je Srbija bila najmanje demokratska u poslednjih 20 godina. Ustavne promene, koje se odnose na vladavinu prava, usvojio je gotovo jednopartijski parlament u kome je Srpska napredna stranka imala ogromnu većinu. Nažalost, Zapad je dozvolio da se taj proces završi bez opozicije i bez ozbiljnije javne rasprave.

S druge strane, moram da kažem da izveštaji Evropske komisije i Evropskog parlamenta jasno pokazuju kakvo je stanje ne samo vladavine prava, nego i demokratije u Srbiji. I pored toga, ne postoji ozbiljniji pritisak na vlasti u Srbiji da se to stanje promeni. Trenutno najveći problem u Srbiji je što je su televizije sa nacionalnom frekvencijom, većina kablovskih operatera i štampanih medija potpuno zarobljeni od strane vlasti. Sadržaj, koji se na njima plasira, je kontrolisan. Pošto velika većina građana Srbije, oko 70 posto, nema pristup nijednom slobodnom mediju, oni ne znaju šta se dešava ne samo na unutrašnjem, nego ni na spoljnom planu. Nemaju potpunu informacije niti o protestima u Beogradu, niti o ratu u Ukrajini.

Šibicarenje

Selaković: Predstavnici Zapada deklarativno tvrde da im je važna vladavina prava. U najnovijem aktu podrške Zapadnom Balkanu reforme u oblasti vladavine prava su praktično jedan od uslova za korišćenje beneficija. Međutim, u Srbiji je država razvila mehanizme kojima obesmišljava bilo kakve suštinske promene. Uzmimo, medijske reforme. Sećam se koliko je bilo tenzija kada se pravio okvir kako da država potpuno izađe iz medija - da ne bude vlasnik nijednog medija osim javnih servisa. I nakon široke debate na kraju smo dobili ono što smo već imali.

Karabeg: Umesto državnih dobili smo privatne medije koji su uz vlast.

Selaković: Tačno. Time je dovedena u pitanje svrha celog procesa. Sve se svodi na to da se promene, koje zahteva EU, nekako išibicare kako bi se prikrilo pravo stanje.

Karabeg: I pored toga što ima podršku Zapada, Vučić u poslednje vreme, kada je reč o pogoršanju situacije na Kosovu, ne propušta da optuži EU. Nedavno je pripadnike EULEKS-a, misije EU na Kosovu, nazvao lažovima i licemerima. A Brisel mu je to oćutao.

Nemanja Todorović Štiplija: 'izveštaji Evropske komisije i Evropskog parlamenta jasno pokazuju kakvo je stanje ne samo vladavine prava, nego i demokratije u Srbiji. I pored toga, ne postoji ozbiljniji pritisak na vlasti u Srbiji da se to stanje promeni'.

Todorović Štiplija: Tačno je da postoji takav narativ o EU. Tu vrstu animoziteta prema EU predsednik Vučić ispoljava još od 2018. godine. Ne propušta nijednu priliku da kritikuje Brisel. U poslednje vreme Vučić nastoji da prikaže građanima da je došlo do poboljšanja njegovih odnosa sa SAD. Trenutni kritički odnos američke administracije prema Aljbinu Kurtiju i njegovoj vladi zbog poteza koje povlače na severu Kosova Vučić koristi da Ameriku predstavi kao partnera, a Evropu kao nekog ko podržava Kurtija. Sve je to njegova igra namenjena javnosti u Srbiji jer niti EU nešto mnogo podržava Kurtija, niti ga Amerika nešto mnogo kritikuje.

Selaković: Takav Vučićev narativ o EU svakako je prisutan. U nedavnom obraćanju čak je pominjao nekakve druge puteve i druge pravce. Ne verujem da mu se to može dugo da toleriše jer je Srbija formalno na evropskom putu i koristi sve benefite koje joj donosi status kandidata za članstvo u EU.​

Kasica prasica

Karabeg: Da li odnos Zapada prema protestima i opoziciji pokazuje da je Brisel digao ruke od Srbije, da ne vidi kako ona može postati demokratska država sa vladavinom prava i da mu je najvažnije da ne proizvodi sukobe? Iako i predstavnici EU i zvanični Beograd javno govore o evropskom putu Srbije, čini mi se da je i Briselu i Vučiću jasno da od toga nema ništa i da to odgovara i jednima i drugima.

Todorović Štiplija: Kada je na čelu EU bila komisija koja nije bila spremna na proširenje Unije, vlast u Srbiji je to iskoristila da građanima, naročito onim koji su bili vrlo proevropski orijentisani, obesmisli ideju EU. Vlast je to radila jer nije bila spremna da sprovodi reforme koje su neophodne za članstvo. A to su prvenstveno reforme u oblasti vladavine prava, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala. To je potpuno skrajnuto i to evropske institucije vide. Dok god ne spovede te reforme, Srbija neće ući u EU.

Može Srbija da reši problem koji ima Kosovom, može da uvede sankcije Rusiji, ali neće postati članica EU dok ne uspostavi sistem vladavine prava koji EU zahteva od svojih članica. U pravu ste kada kažete da se čini da je EU digla ruke od Srbije, ali mislim da je to pre svega zbog rata u Ukrajini koji je svu evropsku pažnju pomerio na Istok. Jer, kad se danas govori o proširenju EU, misli se prvenstveno na Ukrajinu, Moldaviju i Gruziju, ali ne i na zemlje Zapadnog Balkana. Zapadni Balkan je uvek tema EU, ali je ovom trenutku skrajnut.

Selaković: U nekim momentima deluje da je EU digla ruke od Srbije. Nikada nisam mislila da tokom poslednjih 20 godina ijedna vlada, osim možda one prve posle 5. oktobra, zaista želi da vodi Srbiju putem koji će je u potpunosti okrenut ka EU, odnosno Zapadu. Jer, bez obzira na sve velike reči, brojna dokumenta koja su potpisivana, ogromni novac koji je stigao iz EU, nije bilo volje za suštinskim, korenitim reformama. To ne želi ni vlast koja trenutno upravlja Srbijom. To se vidi iz narativa o EU. Govori se, pre svega, o finansijske koristi koju Srbija ima od Unije. Vlast isključivo gleda na EU kao na nekakvu kasici prasicu. Želimo da iskoristimo sve benefite od kandidatskog statusa bez da učinimo stvarne korake da postanemo deo EU.