(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Nešto više od dva meseca pre predsedničkih (i parlamentarnih, i lokalnih) izbora u Srbiji, izgleda kao da polako počinje da se stvara gužva pred pozicijom „izazivača“ aktuelnog predsednika. Čovek dobro upućen u standarde višepartijske demokratije, ali slabo upućen u stvarno stanje u Srbiji, pomislio bi da se Aleksandru Vučiću, koji svoje dužnosti od početka obavlja u vanustavnom i nadustavnom kapacitetu, „tron“ ozbiljno ljulja, pa je sada samo pitanje prestiža ko će ga prvi tako zaljuljati da se sruši.
Da li je to baš tako, znaće se ubrzo. Možda i prebrzo, bar za one koji polažu nade u prevrat.
Vučićeva neprikosnovenost do sada se ogledala u premoćnim pobedama u prvom krugu: nije mu bilo nimalo teško da ubedljivo nadvisi kandidate razmrvljene, slabašne i toksičnom propagandom ozloglašene opozicije.
Ne govori nam to mnogo o njegovoj superiornosti, kako to vole da predstavljaju njegovi saradnici i obožavaoci: to je samo klasičan metod „rešavanja izbornog problema“ u autokratijama sa neubedljivom demokratskom fasadom.
Dovoljno je videti kako to već dvadesetak godina radi Vladimir Putin.
Ono što bi moglo da promeni igru iz temelja bilo bi „spuštanje“ Vučićevog rezultata ispod pedeset odsto, to jest ulazak u drugi krug, kad se ide „jedan na jedan“. Da je situacija sazrela za takav pokušaj, možda govore rezultati nedavnog referenduma, naročito u velikim gradovima.
Ali, ko bi trebalo da bude taj „jedan“ (ili jedna) ko bi stao na drugi tas vage?
Pročitajte i ovo: Referendum u Srbiji od opštine do opštineDa se ponovo poslužimo analogijom, ovaj put sa autoritarnim režimom iz prvog susedstva. Mađarska će izaći na parlamentarne izbore istog dana kad i Srbija, a opozicija svih mogućih ideoloških boja ujedinila se oko zajedničkog protivkandidata Viktora Orbana.
Biće to političar iz unutrašnjosti kojeg ne prate nikakve afere, ali koji je, moglo bi se reći, ideološki bliže Orbanu i „orbanizmu“ nego opoziciji, bar onoj levo-liberalnoj. Možda je to kontroverzna dobitna kombinacija za Mađarsku, ali Vučić nije puka kopija Orbana: teško da bi iko umeo da objasni šta je njegova današnja ideološka pozicija, osim da svakako nije ni leva ni liberalna.
Kako god bilo, s približavanjem izbora krenule su i probne samokandidature, od ne baš ozbiljnih i izglednih poput one novinara Srđana Škora, pa do najave bivšeg predsednika države Borisa Tadića da će se kandidovati „ako opozicija ne pronađe boljeg kandidata“. Ko je bolji kandidat a ko nije, procenjivaće valjda sam Tadić. I po svoj prilici opet dovesti sebe u poziciju da nam jedne aprilske večeri obećava kako ćemo se videti „u nekom drugom filmu“.
A onda su (samo)kandidature krenule kao da je otvoren neki konkurs. Jedan je poznati intelektualac ovih dana čak predložio Vojislava Koštunicu, čoveka u samoizabranoj dubokoj političkoj zavetrini, zapravo penziji.
Istina je, u izvesnoj vrsti najčešće holivudskih filmova, u nekoj kriznoj situaciji pojavljuje se oprobani maher „aktiviran“ iz penzije, i rešava stvar. Izvan filmova, međutim, takvi sižei su upadljivo ređi.
Pročitajte i ovo: Opozicija u Srbiji u potrazi za 'superherojima'Naposletku, tu je i onih nekoliko stranaka koje s teškom mukom održavaju privid postojanja udružene centrističke ili desno-centrističke opozicije. Neki minimum kooperativnosti podrazumavao bi da one izrode zajedničkog kandidata, i da to bude neko ko ne samo da će imati nesumnjiv i nepovrediv integritet, te političko znanje i veštinu, dobre reflekse i živce, nego i što je moguće širu javnu prepoznatljivost.
Ili neko stvarno misli da je moguće „uterati“ Vučića u drugi krug tako što ćete tzv. prosečnom biraču morati da objašnjavate ko je uopšte njegov protivkandidat? Na primer, kako da ga razlikuje od „učitelja glume“ optuženog za seksualno zlostavljanje, s kojim deli ime i prezime?
Pročitajte i ovo: Tepić: Predvodiću listu opozicije na izborima u SrbijiUtoliko je ubacivanje u igru Zdravka Ponoša, nekadašnjeg generala i čoveka koji deluje politički i u svakom drugom smislu artikulisano i odmereno, verovatno najozbiljnija ideja do sada. Ne nužno i najbolja, ali vreme polako ističe.
Uzgred, iz nekog nejasnog razloga niko ne nudi objašnjenje gde je „nestala“ Marinika Tepić, srčana opoziciona političarka (vrlo visokog javnog profila) koja je ranije bila mnogo puta spominjana kao „foto robot“ protivkandidatkinje oholom i patetičnom Vladaocu.
U međuvremenu, led je okovao Srbiju, temperature vazduha danima nisu prelazile nulu. Ipak, april nije tako daleko, a „april u Beogradu“ je odavno opevan. Tada će vreme svakako biti mnogo lepše. Možda samo u klimatskom smislu, doduše.