Ako bi Crna Gora postala članica NATO, uz Hrvatsku, Albaniju, Rumuniju, Mađarsku i Bugarsku koje su već pristupile Severnoatlanskom savezu, vojno neutralna Srbija bila bi okružena državama članicama Alijanse. Beograd ipak istrajava na klackalici saradnje sa NATO-om kroz Partnerstvo za mir i Rusijom sa kojom ugovara nabavku oružja i vojne opreme. Uz mogućnost gubljenja podrške Moskve, glavna prepreka eventualnom preispitivanju vojne neutralnosti ostaje stav većinskog dela javnosti u Srbiji.
Pozicija vojne neutralnosti, uz saradnju sa NATO-om kroz program Partnerstvo za mir, i održavanje tradicionalno dobrih odnosa sa Rusijom, za Srbiju je u ovom trenutku najbolja opcija i sa ekonomskog i sa političkog stanovišta. Ocenjuje to predsednik skupštinskog Odbora za bezbednost Momir Stojanović, koji u budućnosti ne isključuje mogućnost priključivanja eventualnoj zajedničkoj odbrambenoj politici Evropske unije.
“Evropa radi na formulisanju neke svoje autentične odbrambene politike i mislim da Srbija, kao buduća članica Evropske unije, treba ozbiljno da razmotri i eventualno da se opredeli za taj kolektivni sistem bezbednosti.”
Preispitivanje odnosa prema članstvu u NATO je isključeno.
“Prvo što je to na osnovu opredeljenja javnog mnjenja neizvodljivo, a drugo što postoji skupštinska rezolucija koja definiše vojnu neutralnost Srbije. Mi imamo najviši stepen saradnje u okviru programa Partnerstvo za mir. Po pitanju obučavanja, razmene informacija, razmene iskustva, školovanja, mi to već primenjujemo. Neke zemlje Evropske unije nisu članice NATO. Mislim da bi to Srbiju u konačnom dosta koštalo i ona pre svega finansijski ne može da isprati članstvo u NATO-u. Sa političke strane gledišta, Srbija bi rizikovala da pokvari tradicionalno dobre odnose sa Ruskom Federacijom. Tako da mislim da je jedno i drugo kada se vaga, sasvim dovoljna i sasvim odmerena vojna neutralnost Srbije”, kaže za RSE Momir Stojanović
Odluku o vojnoj neutralnosti Skupština Srbije donela je decembra 2007. godine, u vreme vlade Vojislava Koštunice, većinom poslanika. Usvojena Rezolucija odnosila se na Kosovo, a jedan njen član utvrdio je vojnu neutralnost na sledeći način:
„Zbog ukupne uloge NATO-a, od protivpravnog bombardovanja Srbije 1999. godine bez odluke Saveta bezbednosti do Aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se određuje da je NATO ’konačan organ’ vlasti u ’nezavisnom Kosovu’, Narodna skupština Republike Srbije donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju”.
U međuvremenu, sve zemlje u okruženju postale su članice ili su na putu da budu deo NATO saveza. Prema ranijim istraživanjima, većina građana Srbije protivi se tom pravcu. Poslušajte šta su nam o tome rekli Beograđani:
Vaš browser nepodržava HTML5
Beograđani o ulasku u NATO
Hrvatska i Albanija pristupile su i formalno NATO-u 2009, a Severnoatlantski savez bi do kraja ove godine trebalo da donese odluku o ulasku Crne Gore u ovaj vojno-politički blok. Mađarska je članica od 1999, a Rumunija i Bugraska od 2004. Time, uz Makedoniju, čiji je prijem i dalje blokiran zbog spora oko imena sa Grčkom, Kosovo, na čijoj su teritoriji prisutne međunarodne snage i BiH koja je u Partnerstvu za mir, Srbija ostaje jedina “vojno neutralna” zemlja i gotovo okružena državama članicama NATO.
Iako će se većina političkih lidera pozvati na primere drugih zemalja koje, poput Austrije, nisu članice NATO, a nisu izolovane, vojni analitičar Aleksandar Radić smatra da se Srbija nije u takvom položaju. Dodaje da nijedna vlada od 2007. godine, kada je vojna neutralnost izglasana u Skupštini, nije doprinela tome da se ovaj koncept i realizuje.
“Kada ste vojno neutralni onda morate da imate ozbiljan vojni potencijal kojim stojite iza zaštite svog nacionalnog interesa. Zbog toga je već odavno trebalo da se otvori pitanje – gde je zapravo mesto Srbiji", ocenjuje Radić.
Pitanje je to na koje zvanični Beograd istrajava bez odgovora. Kao i u spoljnoj, i u bezbednosnoj politici drži se dva, odnosno četiri stuba – SAD, EU, Rusije i Kine. Iako zvanično tvrdi da ne želi da bude deo NATO saveza, Srbija je 2006. pristupila Programu Partnerstvo za mir, a u januaru ove godine potpisan je individualni partnerski akcioni plan sa NATO. S druge strane, sa Moskvom se ugovara nabavka vojne opreme i oružja. Jelena Milić iz Centra za evroatlanske studije smatra da ovo nije dobar i održiv put.
“Nažalost, za Srbiju ovog puta NATO nije samo pitanje bezbednosti i odbrane – sa kim ćete da reagujete i sa kojim resursima. Sad je ponovo za ceo region pitanje članstva u NATO-u, pitanje pravljenja okvira za zaštitu nastavka procesa demokratizacije, pa i evropeizacije koji je direktno ugrožen od političkog istoka. Vide se trendovi da su globalne pretnje i izazovi toliko veliki i tako asimetrični da konvencionalne koncepte zaštite sebi mogu da priušte samo jedna ili dve zemlje, SAD i Kina. Nisam sigurna ni da Rusija to može i mislim da je ona svesna toga i okreće se svom bližem susedu za mnoge stvari. A da ne govorimo o jednoj maloj zemlji, nama su i poplave to pokazale”, ocenjuje Jelena Milić.
Zagovornici članstva Srbije u NATO kao najvažniji agrument u prilog pristupanju Alijansi navode da bi Srbija time obezbedila mir i vodeću ulogu u bezbednosnom smislu na Balkanu. Kao ništa manje značajni podvlače se ekonomski benefiti - sredstva za razvoj sopstvene vojne industrije, percepcija investitora da je zemlja sigurno mesto za ulaganje, dok privreda dobija mogućnost da sklapa poslovne aranžmane kojima države koje nisu članice kluba nemaju pristup. Članstvo sa druge strane znači i dodatno opterećenje za ekonomiju, pre svega u povećanju dela budžeta koji se troši za modernizaciju oružanih snaga.
U dobrom delu javnosti postoji animozitet prema samom NATO-u zbog onoga što u odluci o vojnoj neutralnosti navodi skupštinska rezolucija, dvoipomesečne intervencije Alijanse 1999. godine. Navodeći da se i njegov Napredni klub zalagao za preispitivanje politike prema Alijansi, istoričar Čedomir Antić ima i druge razloge protiv članstva.
„Ja smatram da treba biti otvoren, šta je bilo bilo je, ali da li treba na petnaestu godišnjicu NATO bombardovanja Srbije, portparolka NATO-a da pušta karikaturu sa znakom Najk i 'NATO just do it'. Kakva je to vrednost? To je ništa, mi treba da budemo neki kargo za napad na neku drugu zemlju, odnosno neku treću zemlju. Je l' to budućnost demokratije u Evropi? Da li nam je Putinova vizija bliska, ja mislim da nije. Ali makar Putinova država ne želi da ukine slobode i prava srpskog naroda, pre svega u Bosni i Hercegovini, a zatim i na Kosovu i Metohiji“, navodi Antić.
I dok Čedomir Antić pod znak pitanja stavlja i put Srbije ka Evropskoj uniji ocenjujući da su njene vrednosti urušene, a kao primer navodi odnos prema izbeglicama, Jelena Milić međunarodnoj zajednici zamera upravo to što Srbiju nije više podsticala na članstvo u Alijansi dok, kako kaže, ne zatvori priču o Kosovu.
„I nažalost nikada ne povezuje NATO intervenciju sa procesom sticanja kosovske nezavisnosti, koja po meni ima direktnu vezu, a to su masovni zločini koje su činile oružane snage za koje je tadašnja Jugoslavija kažnjena. Da li je ta kazna izrečena kako treba, gde je mogla da bude granica, to su sad druge stvari, ali geodinamika se promenila. Suština je da članstvo u NATO-u znači dugoročno planiranje, znači jači demokratski nadzor oružanih snaga i transparentnije bezbednosne budžete“, kaže direktorka Centra za evroatlanske studije.
Za razliku od čvrstog stava koji je zastupao kao generalni sekretar Radikala, a kada je poručivao da “Srbija nikad ne treba da postane član NATO pakta jer su nam 1999. godine bombardovali zemlju i ubili stotine ljudi”, Aleksandar Vučić kao premijer u junu je ove godine u Vašngtonu poručio da Srbija “nema aspiracije da se priključuje NATO-u za sada, a da ne znam šta će se desiti u budućnosti”.
“Narod Srbije treba da bude veoma oprezan po pitanju članstva zbog naše prošlosti, zbog 1999. godine. Treba nam vremena”, rekao je Vučić.
Tako stav javnosti, uz odnos sa Rusijom, ostaje osnovna prepreka za eventualno preispitivanje vojne neutralnosti i kretanja Srbije ka NATO savezu.
„I to je neugodno pitanje koje se stalno postavlja pred crnogorsku vladu. U srpskom slučaju bi to bilo nerešivo pitanje doslovce. Utoliko što javno mnjenje sa ogromnom većinom odbacuje članstvo u NATO-u i onda se srpska Vlada zapravo kreće u okviru nečega što je razumna politička vrednost. Sa jedne strane, pronalaze se mehanizmi kako sarađivati sa NATO-om i na taj način se premošćava ta nedoumica oko toga – šta učiniti i kako da Srbija zapravo bude što bliža NATO-u, a da to kada bi bilo moguće, ostane tajna za javno mnjenje“, kaže Aleksandar Radić.
Navodeći da svaka članica NATO-a ima svoje savremene oružane snage, te slobodu da odlučuje da li će u nečemu učestvovati ili ne, Radić ne deli tradicionalno mišljenje da bi eventualno pristupanje Srbije Alijansi poremetilo njene odnose sa Rusijom.
„Rusima ne bi bilo pravo širenje NATO-a u kontekstu ukrajinske krize i svih teških reči i konkretnih mera koje su preduzimane u prethodnim godinama, ali istovremeno treba imati u vidu da je iz moskovskog pogleda prostor Balkana već odavno okružen članicama NATO i s' te strane se Srbija ne može tretirati kao neka vrsta mostobrana. Očigledno je da je Srbija zemlja koja je u nemogućoj situaciji, potpuno okružena članicama NATO. I bilo ko, ko sa strane posmatra njen položaj, vidi da je realnost da se na prostoru Balkana ne može učiniti ništa ignorišući NATO“, zaključuje Radić.