Hiljade migranata sa Bliskog Istoka, iz Afrike i Azije pristiže ovih dana u Preševo odakle mučno putovanje nastavljaju uglavnom ka zapadnoj Evropi. Kroz prihvatni centar u tom mestu na jugu Srbije, koji je država otvorila pre nedelju dana, do sada je prošlo više od 5.000 ljudi.
Kada uđu kroz kapiju kampa nekadašnje preševske fabrike duvana, koju čuvaju žandarmerija i policija, ovi ljudi više nisu samo brojevi u moru izbeglica.
„Pobegli smo od života bez ljudskosti. Ovde su tako ljubazni prema nama. Kada smo stigli na granicu dali su nam da jedemo i pijemo vodu. Ovde će da nam daju i neke „papire“. Postaćemo ljudi, vidljivi, legalni,“ kažu za RSE advokat Mohhamad Akkam (32) i student ekonomije Tarek Suk (21), izbeglice iz Damaska u Siriji.
Nakon što su nedeljama putovali, disciplinovano u dugačkom redu sa oko tri stotine ostalih migranata čekaju pred metalnim vratima na kojima piše „One stop centre Presevo“. Atmosfera među njima može se opisati u dve reči, neizvesnost i strah.
„Čuli smo da Mađarska podiže ogradu na granici. Bez obzira na sve mi moramo preko. Ništa nas neće sprečiti. Idemo po cenu života. Krenuli smo u Nemačku. Hoćemo da živimo u miru, da imamo budućnost za našu decu. Sve ćemo uraditi da ostvarimo naše snove,“ rekli su Akkam i Suk.
Koliko su odlučni u toj nameri potvrdio nam je lokalni policajac, koji brine o bezbednosti migranata, rekavši nam u prolazu: „Oni više nemaju šta da izgube.“
Dramatične scene po dolasku migranata, koji nakon ilegalnog prelaska makedonsko-srpske granice pešače nekoliko kilometara preko poljana i njiva do prihvatnog centra, ređaju se iz sata u sat. Petočlana porodica iz Jemena, sa starijim čovekom koji jedva stoji na izranjavljenim nogama i ženom u odmakloj trudnoći, po dolasku u Preševo novinare je molila za pomoć i malo vode. Oni su na kraju imali sreće. Policija ih je zbog iscrpljenosti preko reda pustila u kamp.
Migranti u prihvatnom centru u Preševu
Svi koji se tu prijave, dobijaju hranu, medicinsku pomoć i privremeni boravak.
„Za njh su obezbeđeni osnovni uslovi za smeštaj. Žene i deca koji ostaju u kampu mogu da provedu noć u posebnom prostoru koji smo za njih obezbedili. Dobijaju vodu i obrok, koji zavisi od donatora i trenutnih mogućnosti. Kada uđu u kamp, ovde se zadržavaju najduže do sutra ujutru. To je u proseku oko dvanaest sati,“ rekao je za RSE Srđan Ristić, rukovodilac Prihvatnog centra Preševo.
Za majke sa decom ima 16 kreveta, dok ostali od dugog puta odmaraju u šatorima ili u hladu drveća u krugu kampa površine jednog hektara. Kada pristignu do ograde obično na ulaz zbog gužve čekaju po jednu noć. Onda slede prijavljivanje, lekarski pregled, policijska identifikacija, ostavljanje otisaka prstiju i dobijanje privremenog dokumenta sa kojim mogu da odu u jedan od pet centara za azil u Srbiji. Skoro svi nastavljaju put ka zacrtanom cilju - zemljama Evropske unije.
Pored dugačke česme sa više slavina, nalik na nekadašnje vojničke u kasarnama, gde prvi put na dugom putu imaju priliku da se umiju i okupaju, zatekli smo Therese Hobama (35), vajarku iz Kinšase u Kongu.
„Nema života u Africi jer se stalno ratuje. Afrikanci mnogo pate. Nema posla, mnoge porodice namaju šta da jedu. Teško je preživeti sa dva dolara dnevno. Svi sada hoće u Evropu. Ne da se obogatimo, već samo da živimo u miru. Mislim da ću na kraju u Nemačku. Do ovde sam putovala šest meseci. To je bilo jedno dugo, dugo putovanje.“
U preševskom Prihvatnom centru dnevno se u proseku obradi 750 zahteva migranata, još oko 300 ih bude pušteno unutra da čekaju na svoj red, a kolona pored ograde danonoćno je dugačka bar stopedeset metara. Tu, u toj liniji, najupečatljivija je slika poređanih ranaca izbeglica sa najosnovnijim stvarima, koji na trotoaru na nesnosnoj vrućini umesto njihovih vlasnika čuvaju pravilan redosled novopridošlih.
Meštani migrante ne diraju, često im daju hranu i piće.
Agon Ajeti (28), volonter iz Preševa, sa nekoliko svojih prijatelja na terenu im pomaže već mesec dana.
„Najviše dolaze kroz sela Miratovac i Čukarka. Srećemo ih kako idu pored puta, teško im je po ovoj paklenoj vrućini. Gladni su, naravno, neki su i bolesni. Iako sam veoma jak, ima trenutaka kada plačem, kada suze same padaju. Kada vidiš tu decu, koja su bez nade, koliko su zahvalna, kada hoće da te zagrle, poljube... Iako su to veoma teški trenuci, posle svega se osećam mnogo lepo jer znam da pomažem onima kojima je najpotrebnije.“
Moral ovih ljudi, uprkos mukama kroz koje prolaze, još je na zavidnom nivou. Pre nastavka putovanja, jedna grupa iz Kameruna odmorila se u bašti lokalnog kafića ispred migrantskog centra. U razgovoru sa novinarima RSE, uz osmehe i neminovan razgovor o prvom kamerunskom fudbalskom superstaru Rožeu Mili, u šali kažu da će danas u Evropu po bolji život, kao njihov sunarodnik i legenda Barselone Samuel Eto.
Dalje na sever odlaze taksijem ili autobusima sa improvizovane stanice na izlazu iz Preševa.
Armanž Davud (26), student iz Sirije, veruje da je tamo negde mnogo bolje.
„Idemo u Evropu po bolji život. Do ovde nas je došlo nas dvanaestoro iz Afrina, i dve bebe su sa nama. Kod kuće nas ubijaju jer smo Kurdi. Hoćemo budućnost, hoćemo nešto bolje. Da završim fakultet i da živim „good life“. Jer u Siriji života nema.“