U parkovima oko beogradske autobuske i obližnje železničke stanice svakim danim stotine migranata čeka put ka Evropskoj uniji. Odlaze u Suboticu, odakle na različite načine pokušavaju da pređu granicu sa Mađarskom.
Na peronu, odakle autobusi kreću ka severu, čekaju sa rančevima na leđima, umorni i zbunjeni, u parovima i grupama, mnogi sa malom decom.
Stiže autobus koji preko Novog Sada ide ka najsevernijem gradu u Srbiji.
Grupa od 15-ak, većinom mladih muškaraca, sa uredno kupljenim kartama prilazi vratima. Vozač ih nervozno zaustavlja i odlazi do sredine autobusa. Potom ih pušta da uđu. Neprijatnim i povišenim tonom zapoveda – ticket! Cepa njihove karte i rukom ih, bez reči objašnjenja, usmerava ka zadnjem delu autobusa. Mesta su numerisana i nije vam potrebno mnogo da shvatite šta radi.
Stižemo na red, i u trenutku kada izgovaram ‘dobar dan’, podiže pogled. Sada prijatnijim tonom, govori da zauzmem prva sedišta. Pitam zašto kada na mojoj karti piše mesto broj 25, to je u zadnjem delu. Već je nervozniji. Odgovara da sednem tamo gde mi je rekao.
Rezultat njegovog rasporeda je – nas desetak ‘domaćih’ putnika napred, dok iz zadnjeg dela autobusa izviruju glave ljudi srećnih što su uopšte uspeli da se ukrcaju u prevoz koji će ih odvesti do poslednje prepreke ka Evropskoj uniji.
“Mislim da se sada suočavamo sa nečim sa čim se nismo do sada suočavali, a to je problem rasizma”, kaže Dragan Popović iz Centra za praktičnu politiku.
I on i Željko Stanetić iz Vojvođanskog građanskog centra podvlači da izostaju reakcije institucija na ovakve događaje.
“Jasnu reakciju države na diskriminaciju tih ljudi, sa jedne strane, i njihovo konstantno iskorišćavanje u prolazu kroz ovu zemlju sa druge strane, nismo videli. Pre neki dan je u Novom Sadu osvanuo grafit - ‘imigrante u kante’ i ja se bojim da će, baš zbog izostanka te reakcije različitih institucija i političkih aktera u Srbiji, te situacije biti sve češće i sve intenzivnije”, upozorava Stanetić.
Autobus je krenuo ka Subotici. Iza vozača - svi ćute i gledaju ispred sebe. Ustajem sa svog, bojom kože ili već kako dodeljenog sedišta, i prelazim kod njih. Momka koji sedi sam pitam da li je slobodno. Uz osmeh potvrđuje. Zove se Muhamed i ima 16 godina.
“Dolazim iz Avganistana i idem u Nemačku da radim. Sada idem u Mađarsku, imam prijatelja tamo.”
Iza nas, između sedišta proviruje nasmejano i radoznalo lice dečaka. Prekida naš razgovor i na svom jeziku postavlja pitanja. Ima 13 godina, i Muhamedov je prijatelj. Sa njima putuje i 15-ogodišnji dečak koji je sedi pored nas. Ni on ne razume engleski, pa nastavljamo razgovor sa Muhamedom:
“Situacija u Avganistanu nije dobra, i svakim danom je sve gore. Tamo su mi ostali majka, otac i sestra. Oni su veoma siromašni. Ne znam ljude ovde, ali dobri su”, kaže on.
Ti ‘dobri ljudi’ putuju daleko od njega, iza ‘dobrog vozača’.
Na pitanje da li imaju dovoljno odeće i hrane, Muhamed se uozbiljio. Objašnjava da ima svoj ranac i sve što mu je potrebno. Kada sam ih ponudila nekim čipsom koji sam kasnije jela, svi su se ljubazno zahvalili i odbili. Ovi mladi ljudi ne traže pomoć, a ponajmanje milosrđe. Ono što im je još jedino ostalo, grubo je pogaženo u ovom autobusu – ostaje nada to da nisu razumeli...
“To ćemo sada da imamo u sve većoj meri. Svuda se dešava, samo je pitanje kako institucije i vlasti reaguju, a ja se bojim da naše vlasti ili nisu svesne ili ih prosto ne interesuje taj problem i to će uskoro da nam se obije o glavu. Moj glavni utisak je da se mi pravimo blesavi, da znamo da oni neće ostati u Srbiji, da smo mi prolazna zemlja i da ih tretiramo kao, ili priliku da ih opljačkamo, to jest da zaradimo nešto na njima ili da ih liferujemo dalje da ‘ne smetaju’ ovde. Mislim da je to odnos koji pokazuje suštinski problem društva u Srbiji, a to je odsustvo kulture ljudskih prava i odsustvo jednakosti pred zakonom”, navodi Popović.
Željko Stanetić podvlači da je sa jedne strane potrebna edukacija stanovništva u Srbiji – zbog čega su ti ljudi ovde, dok sa druge strane ne sme izostajati kazna za one koji ih diskriminišu i zloupotrebljavaju jer će se to u jednom trenutku, otrgnuti kontroli.
“Mislim da još nismo došli do onog trenutka gde se dešava otvoreno fizičko nasilje prema azilantima ali mislim da, ukoliko ne dođe do neke reakcije relevantnih faktora u zemlji, to neće izostati”, kaže Stanetić.
Stižemo na autobusku stanicu Subotica. Putnici ‘iz zadnjeg dela autobusa’ razilaze se sa perona. Ispred obližnje prodavnice, trojica mladića. Hteli su da kupe vodu, ali prodavačica upravo izlazi i zaključava radnju. Zašto i kada će se vratiti – ne objašnjava. I oni su iz Avganistana.
“Svi znaju situaciju u Avganistanu, tamo je veoma teško. Zato sam i napustio svoju zemlju, za mene tamo nije bezbedno.”
Preko puta prodavnice – taksisti. Tu su isključivo zbog migranata, a kako saznajemo, uzimaju im po 50 eura da bi ih odvezli tek kilometar dalje – u Dudovu šumu. Tamo ih ostavljaju i govore im da su na granici. Naši sagovornici u taksi neće. Ići će peške, kao i veliki deo puta do sada, kaže nam jedan od njih, i pokazuje rane iznad stopala.
“Svi idemo u Evropu, još ne znam u koju zemlju. Odlučićemo kada stignemo. Čekamo da kupimo nešto za piće zato što ćemo odavde ići peške, a ne znam koliko će to trajati. Ali ovo nije ništa. Krenuli smo iz Avganistana, bilo nam je potrebno 35 sati da stignemo u Iran, hodali kroz pustinju, bez vode, bez ičega. Onda smo stigli do Turske, odande smo otišli u Bugarsku. Krenuli smo pre dva meseca. Ja bih voleo da odem u Veliku Britaniju, tamo mi je devojka.”
Do granice sa Mađarskom preći će još 15 do 20 kilometara. Kontrole su pojačane sa obe strane. Da li će uspeti, ne znaju, ali izbora nemaju.