Sada već dobro poznatog spomenika poginulim pripadnicima Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, više nema u centru Preševa, ali širom zone na jugu Srbije ima barem još dvadesetak spomenika koji su sporni za jednu, odnosno drugu stranu. Teško ih je čak i izbrojati, međutim po nekim izvorima reč je o devet spomenika stradalim albanskim gerilcima i sedam pripadnicima srpske Vojske i policije. Skoro svi su podignuti izvan grobalja, uglavnom na mestima gde su stradali, a ponegde čak ni to, već tamo gde se nekome učinilo da bi spomeniku moglo biti mesto.
Kako se dogodilo da jedno tako osetljivo pitanje, kao što je podsećanje na stradale na obe strane, postane povod trzavica koje prete da dovedu u pitanje stabilnost sredine sa većinskim albanskim življem, locirane na liniji između Kosova i Srbije?
Tamo gde se na putu za Gnjilane završava Bujanovac počinje Veliki Trnovac. Mesto od 10 000 većinskog albanskog stanovništva. Na samom ulazu, dva groba. Monumentalni spomenik ukrašen prilazima od albanskih tradicionalnih kečata isklesanih u kamenu, iznad kojih se vijori albanska zastava.
To je spomenik njemu, ubijenom snajperskim hicima maja 2001. godine, Ridvanu Ćazimiju, poznatom kao “komandant Leši”. Ostao je simbol pobune koja je izbila nakon što je Slobodan Milošević svrgnut. U poslednjim sedmicama interesovanje za spomenik podignut pre devet godina naglo je skočilo.
“Novinari dolaze da posete spomenik, odnosno grob koji se nalazi u okviru seoskog groblja”, priča nam predsednik Mesne zajednice Agim Maliti.
“Mi ovoga ne možemo da se odričemo. To je najsavremenija istorija Albanaca”, naglašava sagovornik RSE. “Na žalost borili smo se protiv režima protiv kog je ratovala i cela Evropa. I normalno i mi smo bili deo te borbe. A i u Srbiji se ratovalo protiv tog režima”.
U slavu sećanja na otpor režimu koji je i u Beogradu oboren u, istina, mirnoj revoluciji, u Velikom Trnovcu otvoren je i muzej “komandantu Lešiju” u kome su izloženi automobil u kom je bio kada je iz nepoznatog pravca došao snajperski hitac koji ga je usmrtio, kao i odelo koje je tada nosio. On je jedan od onih koje noseće političke elite u Srbiji deceniju označavaju kao teroriste ne pokazujući spremnost da okolnosti sagledaju i iz perspektive svojih sugrađana Albanaca. O njihovom pogledu govori i poruka sa Lešijevog spomenika koja glasi “u slavu branitelja”. Kako ovde gledaju na istorijsku ulogu koju su on i njegovi saborci odigrali.
“To su najbolji ljudi koji su faktički branili svoje pragove, svoja sela, od bivšeg režima. Odnosno i od režima koji ga je nasledio a koji nije mogao da reši probleme, jer je trebalo vremena da se smiri situacija. Ovde je bilo vojske, paravojske, žandarmerije, policije i svačega. Kako su se oni ponašali govori to što smo imali trinaest žrtava, bilo je kidnapovanja, maltretiranja, krađa, svačega”, ispričao nam je Maliti i zaključuje da ni jedan od tih slučajeva do danas nije rasvetljen.
Sećanja su to na period posle Kumanovskog sporazuma u kom su se vojne i policijske snage povlačile sa Kosova, te tada bile raspoređene u pretežno albanske opštine na jugu Srbije.
Nalazimo se u centru sela Lučani dok meštani žure na molitvu u džamiju sa koje se razleže poziv. Protrčavaju pored spomenika u februaru 2001. godine poginulom pripadniku OVPMB Artenu Abaziju. Okolnosti u Lučanima najbolji su primer kako su spomenici umesto simbola završetka jednog krvavog perioda, postali povod novih rizika.
“Nema šta da se radi sa ljudima, pa su sada počeli sa grobovima. Sad spomenike skidaju”, kaže meštanin koji ne želi da mu navedemo ime.
Pitamo ga za sećanja na vreme u kom su selo preplavile uniforme:
“Ovde je bio punkt sa vojskom i policijom. Ni jedan nije bio iz našeg kraja. Grublje se nisu mogli ponašati. Nismo mogli ništa da kupimo. Sve što bi iz grada doneli bacali bi nam iz kola. ‘Kome to nosite, šta to nosite’, pitali su, bez obzira što smo kupovali hleb ili nešto slično. Brašno sam išao da kupim, ali nisam mogao da ga donesem kući. Gore nije moglo biti”.
"Nismo nikada imali probleme"
Pobunom od pre dvanaest godina, te Sporazumom koji je usledio, okončano je i sa takvom praksom. Danas u Lučanima na policijskom punktu dežuraju zajedno dva policajca, Srbin i Albanac. No, tri dana nakon što je u akciji žandarmerije iz centra Preševa uklanjen spomenik sa imenima 27 poginulih, mladi hodža iz Lučana Jakup Idželjaj, razmišlja da bi se slična akcija mogla dogoditi i u njegovom seocu.
“U zoni od pet kilometara ima puno pripadnika žandarmerije, policije, vojnika. Sa svih strana smo opkoljeni. Nemamo šta da uradimo, osim da na miran način protestujemo”, kaže on.
A ključni zahtev koji je upućen sa mitinga više hiljada ljudi iz Preševa, odnosi se upravo na situaciju u Lučanima. Naime, među zahtevima ni manje ni više nego šest lidera albanskih političkih partija samo tri opštine sa juga Srbije, našao se i onaj za uklanjanje spomenika postavljenog na brdu iznad Lučana, na putu za susedno selo Dobrosin (koje je u nekadašnjoj zoni bezbednosti).
“Taj spomenik je tamo gore. Stavili su na njega i krst. Ne znam zašto. Ovde nema ni jednog Srbina. Ne bih znao kome su postavili taj krst”, pokazuje nam put jedan od stanovnika Lučana.
Do ukazane lokacije stiže se uskim putem. Na osam kilometara od prelaza između Kosova i Srbije. U dolini se prostire selo Lučani, a na vrhu brda je spomenik koji je država Srbija podigla pripadnicima vojske i policije stradalim tokom oružane pobune 2001. godine. Taj spomenik skoro da niko nije video. Potpuno je pokriven, a naoružani pripadnik žandarmerije nas je obavestio da je snimanje strogo zabranjeno. Ipak, uspevamo da napravimo snimak strogo čuvanog i prekrivenog objekta.
Vraćamo se u Bujanovac. U sred radnog dana krcat je kafić prepoznatljiv po enterijeru na kom bi mu pozavideli i neka prestonička sastajališta. Na zidovima slike i fotografije koje se vezuju za jedan ili drugi narod. Tako su jedan preko puta drugog goblen, koji retko ko ovde ne bi prepoznao, “Kosovka devojka” i fotografija slavnog kosovskog glumca Bekima Fehmiua. Raspitujemo se za spomenike podignute stradalima na srpskoj strani. Upućuju nas na pašnjake sela Reljan.
Na bivšem vojnom poligonu, danas dovode krave na ispašu. “Nismo nikada imali probleme. Kod Albanaca radim. Ovde su 90 odsto Albanci. Nikada nisam imao problem”, kaže jedan od četiri pastira Nenad Manasijević.
Tu gde danas stojimo aprila 1999. godine NATO bomba raznela je u rovu sedmoricu pripadnika državne vojske. Negde drugo su sahranjeni, a ovde je spomenik sa uklesanom porukom “dušom i telom, ljubavlju i životom, uz božiju hvalu i večnu slavu”:
“Većinom su to bili aktivni vojnici, mladi. Evo ovde ih je zviznula raketa iz aviona. Direktno su ih pogodili. Mislim da je samo jedan preživeo”, opisuje Manasijević.
Drugi od pastira, poput gore citiranog sagovornika iz Lučana, ne bi da se imenuje, ali ne krije dileme koje ga muče: “Evo vidiš, ljudi su ovde poginuli kada je bilo bombardovanje. Tu gde su poginuli postavljen im je spomenik. Znači, Albanci ako su pravili neku paravojnu formaciju, spomenik su mogli da postave tamo gde su poginuli”.
Tu smo pored jednog od spomenika Preševske doline. Malo je onih koje je i ovo podsećanje urazumilo, jada se Nenad Manasijević: “Ovo naduvaše, sačuvaj me bože. Ispade problem, zbog gluposti”.
Pre oko pola godine, jug Srbije zahvatio je strah od požara koji se ovom regijom nekontrolisano širio. Opasnost je nedeljema trajala i sa teškom mukom je obuzdana. I svi su ih zajedno gasili.
“Požar je dolazio tamo negde od Bujanovca, pa je otišao do Makedonije. Tu smo imali njive, kukuruz. I mi imamo naše njive i oni imaju njihove. Zajedno smo izašli da pogasimo. Ali eto kako sada ispada situacija, oni na jednu, mi na drugu stranu”, navodi Nenad Manasijević.
Rasprave o sudbini uklonjenog spomenika iz centra Preševa probudile su rane i razlike, koje su se ne tako davno silom rešavale. Tenzije ponovo treba spuštati, ako ni zbog čega drugog, onda bar kako bi se svi zaštitili od opasnosti koje nemaju veze sa politikom. Kao što je letos bio slučaj.
Kako se dogodilo da jedno tako osetljivo pitanje, kao što je podsećanje na stradale na obe strane, postane povod trzavica koje prete da dovedu u pitanje stabilnost sredine sa većinskim albanskim življem, locirane na liniji između Kosova i Srbije?
Tamo gde se na putu za Gnjilane završava Bujanovac počinje Veliki Trnovac. Mesto od 10 000 većinskog albanskog stanovništva. Na samom ulazu, dva groba. Monumentalni spomenik ukrašen prilazima od albanskih tradicionalnih kečata isklesanih u kamenu, iznad kojih se vijori albanska zastava.
To je spomenik njemu, ubijenom snajperskim hicima maja 2001. godine, Ridvanu Ćazimiju, poznatom kao “komandant Leši”. Ostao je simbol pobune koja je izbila nakon što je Slobodan Milošević svrgnut. U poslednjim sedmicama interesovanje za spomenik podignut pre devet godina naglo je skočilo.
“Novinari dolaze da posete spomenik, odnosno grob koji se nalazi u okviru seoskog groblja”, priča nam predsednik Mesne zajednice Agim Maliti.
“Mi ovoga ne možemo da se odričemo. To je najsavremenija istorija Albanaca”, naglašava sagovornik RSE. “Na žalost borili smo se protiv režima protiv kog je ratovala i cela Evropa. I normalno i mi smo bili deo te borbe. A i u Srbiji se ratovalo protiv tog režima”.
U slavu sećanja na otpor režimu koji je i u Beogradu oboren u, istina, mirnoj revoluciji, u Velikom Trnovcu otvoren je i muzej “komandantu Lešiju” u kome su izloženi automobil u kom je bio kada je iz nepoznatog pravca došao snajperski hitac koji ga je usmrtio, kao i odelo koje je tada nosio. On je jedan od onih koje noseće političke elite u Srbiji deceniju označavaju kao teroriste ne pokazujući spremnost da okolnosti sagledaju i iz perspektive svojih sugrađana Albanaca. O njihovom pogledu govori i poruka sa Lešijevog spomenika koja glasi “u slavu branitelja”. Kako ovde gledaju na istorijsku ulogu koju su on i njegovi saborci odigrali.
“To su najbolji ljudi koji su faktički branili svoje pragove, svoja sela, od bivšeg režima. Odnosno i od režima koji ga je nasledio a koji nije mogao da reši probleme, jer je trebalo vremena da se smiri situacija. Ovde je bilo vojske, paravojske, žandarmerije, policije i svačega. Kako su se oni ponašali govori to što smo imali trinaest žrtava, bilo je kidnapovanja, maltretiranja, krađa, svačega”, ispričao nam je Maliti i zaključuje da ni jedan od tih slučajeva do danas nije rasvetljen.
Sećanja su to na period posle Kumanovskog sporazuma u kom su se vojne i policijske snage povlačile sa Kosova, te tada bile raspoređene u pretežno albanske opštine na jugu Srbije.
Nalazimo se u centru sela Lučani dok meštani žure na molitvu u džamiju sa koje se razleže poziv. Protrčavaju pored spomenika u februaru 2001. godine poginulom pripadniku OVPMB Artenu Abaziju. Okolnosti u Lučanima najbolji su primer kako su spomenici umesto simbola završetka jednog krvavog perioda, postali povod novih rizika.
“Nema šta da se radi sa ljudima, pa su sada počeli sa grobovima. Sad spomenike skidaju”, kaže meštanin koji ne želi da mu navedemo ime.
Spomenik Artenu Abaziju u Lučanima
Pitamo ga za sećanja na vreme u kom su selo preplavile uniforme:
“Ovde je bio punkt sa vojskom i policijom. Ni jedan nije bio iz našeg kraja. Grublje se nisu mogli ponašati. Nismo mogli ništa da kupimo. Sve što bi iz grada doneli bacali bi nam iz kola. ‘Kome to nosite, šta to nosite’, pitali su, bez obzira što smo kupovali hleb ili nešto slično. Brašno sam išao da kupim, ali nisam mogao da ga donesem kući. Gore nije moglo biti”.
"Nismo nikada imali probleme"
Pobunom od pre dvanaest godina, te Sporazumom koji je usledio, okončano je i sa takvom praksom. Danas u Lučanima na policijskom punktu dežuraju zajedno dva policajca, Srbin i Albanac. No, tri dana nakon što je u akciji žandarmerije iz centra Preševa uklanjen spomenik sa imenima 27 poginulih, mladi hodža iz Lučana Jakup Idželjaj, razmišlja da bi se slična akcija mogla dogoditi i u njegovom seocu.
“U zoni od pet kilometara ima puno pripadnika žandarmerije, policije, vojnika. Sa svih strana smo opkoljeni. Nemamo šta da uradimo, osim da na miran način protestujemo”, kaže on.
A ključni zahtev koji je upućen sa mitinga više hiljada ljudi iz Preševa, odnosi se upravo na situaciju u Lučanima. Naime, među zahtevima ni manje ni više nego šest lidera albanskih političkih partija samo tri opštine sa juga Srbije, našao se i onaj za uklanjanje spomenika postavljenog na brdu iznad Lučana, na putu za susedno selo Dobrosin (koje je u nekadašnjoj zoni bezbednosti).
“Taj spomenik je tamo gore. Stavili su na njega i krst. Ne znam zašto. Ovde nema ni jednog Srbina. Ne bih znao kome su postavili taj krst”, pokazuje nam put jedan od stanovnika Lučana.
Do ukazane lokacije stiže se uskim putem. Na osam kilometara od prelaza između Kosova i Srbije. U dolini se prostire selo Lučani, a na vrhu brda je spomenik koji je država Srbija podigla pripadnicima vojske i policije stradalim tokom oružane pobune 2001. godine. Taj spomenik skoro da niko nije video. Potpuno je pokriven, a naoružani pripadnik žandarmerije nas je obavestio da je snimanje strogo zabranjeno. Ipak, uspevamo da napravimo snimak strogo čuvanog i prekrivenog objekta.
Prekriveni i strogo čuvani spomenik srpskoj vojsci i policiji iznad Lučana
Vraćamo se u Bujanovac. U sred radnog dana krcat je kafić prepoznatljiv po enterijeru na kom bi mu pozavideli i neka prestonička sastajališta. Na zidovima slike i fotografije koje se vezuju za jedan ili drugi narod. Tako su jedan preko puta drugog goblen, koji retko ko ovde ne bi prepoznao, “Kosovka devojka” i fotografija slavnog kosovskog glumca Bekima Fehmiua. Raspitujemo se za spomenike podignute stradalima na srpskoj strani. Upućuju nas na pašnjake sela Reljan.
Na bivšem vojnom poligonu, danas dovode krave na ispašu. “Nismo nikada imali probleme. Kod Albanaca radim. Ovde su 90 odsto Albanci. Nikada nisam imao problem”, kaže jedan od četiri pastira Nenad Manasijević.
Tu gde danas stojimo aprila 1999. godine NATO bomba raznela je u rovu sedmoricu pripadnika državne vojske. Negde drugo su sahranjeni, a ovde je spomenik sa uklesanom porukom “dušom i telom, ljubavlju i životom, uz božiju hvalu i večnu slavu”:
“Većinom su to bili aktivni vojnici, mladi. Evo ovde ih je zviznula raketa iz aviona. Direktno su ih pogodili. Mislim da je samo jedan preživeo”, opisuje Manasijević.
Drugi od pastira, poput gore citiranog sagovornika iz Lučana, ne bi da se imenuje, ali ne krije dileme koje ga muče: “Evo vidiš, ljudi su ovde poginuli kada je bilo bombardovanje. Tu gde su poginuli postavljen im je spomenik. Znači, Albanci ako su pravili neku paravojnu formaciju, spomenik su mogli da postave tamo gde su poginuli”.
Tu smo pored jednog od spomenika Preševske doline. Malo je onih koje je i ovo podsećanje urazumilo, jada se Nenad Manasijević: “Ovo naduvaše, sačuvaj me bože. Ispade problem, zbog gluposti”.
Pre oko pola godine, jug Srbije zahvatio je strah od požara koji se ovom regijom nekontrolisano širio. Opasnost je nedeljema trajala i sa teškom mukom je obuzdana. I svi su ih zajedno gasili.
“Požar je dolazio tamo negde od Bujanovca, pa je otišao do Makedonije. Tu smo imali njive, kukuruz. I mi imamo naše njive i oni imaju njihove. Zajedno smo izašli da pogasimo. Ali eto kako sada ispada situacija, oni na jednu, mi na drugu stranu”, navodi Nenad Manasijević.
Rasprave o sudbini uklonjenog spomenika iz centra Preševa probudile su rane i razlike, koje su se ne tako davno silom rešavale. Tenzije ponovo treba spuštati, ako ni zbog čega drugog, onda bar kako bi se svi zaštitili od opasnosti koje nemaju veze sa politikom. Kao što je letos bio slučaj.