Prašina koja se poslednjih dana podigla zbog spora srpskih vlasti i lidera Albanaca sa juga Srbije zbog spomenika poginulim pripadnicima Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, još jednom je u potpuni zapećak bacila stvarne teškoće sa kojima se građani albanske manjine suočavaju na jugu Srbije. Dok je nakon postavljanja spomenika usledila promptna reakcija i pretnja nadležnih njegovim rušenjem, Vlada je gluva za najosnovnije egzistencijalne potrebe građana.
Nezaposlenost, besparica, katastrofalni putevi, nedostatak udžbenika na maternjem jeziku, nepriznavanje diploma, samo su neki od problema sa sa kojima se deo građana Srbije sa juga Srbije suočava već jako dugo.
Uprkos obećanjima nadležnih i povremenim razgovorima o tome, stvari se ne mrdaju sa mrtve tačke, dok Preševo ostaje daleka i sasvim zaboravljena tačka na mapama poseta srpskih državnika, koji obilaze ovaj region samo kada problemi eskaliraju gotovo do tačke sukoba.
Tako je i bilo do postavljanja, za njih, spornog spomenika. Uz takozvane lažne azilante koji sa ovog područja odlaze u evropske zemlje tražeći bolji život, odnosom države nezadovoljni su, pre svega, mladi školovani u Prištini Tetovu ili Skoplju, jer su im u Srbiji još nepriznate zaslužene fakultetske diplome.
Jedna od njih Tefta Abdulahu, koja posao traži već dve godine, kaže da će sreću možda potražiti u Makedoniji, gde je i diplomirala.
“Videla sam tamo da radim. Ako se upišem na magistarske studije imam mogućnost da radim i studiram. Još nisam odlučila, jer je to ekonomska stvar i sve zavisi od toga”, kaže Abdulahu.
Zbog manjka kulturnih sadržaja, pošto preševsko pozorište retko radi, mladi najčešće odlaze u Prištinu kako bi pogledali neku predstavu. Tefta kaže da bi se mladi rado družili sa vršnjacima srpske nacionalnosti, ali u Preševu nemaju previše mogućnosti za to, pošto je većinski nastanjeno Albancima.
Izolacija albanske manjine
I posle petooktobarskih promena i okončanju sukoba na jugu Srbje, kao i amnestije za one koji su u njima učestvovali sa albanske strane, vlasti su bile gluve na ovakve i slične priče njenih građana sa juga Srbije. Hitro su međutim reagovale zbog podizanja spomenika.
Međutim, postavlja se pitanje da li bi do toga uopšte i došlo da su se vlasti malo više potrudile za dobrobit svojih građana?
Maja Mićić iz Inicijative mladih za ljudska prava, koja je javno apelovala na državni vrh da se pre bilo kakvih poteza koji bi mogli izazvati posledice bolje upoznaju sa situacijom u Preševu, upozorava da će ovakvom praksom vlasti same od sebe oterati jug Srbije.
“Najlakše je naravno sve to sveti na nacionalizam ipripisati to terorističkim aktivnostima i tako priču ostaviti po strani, ne ići dalje u detalje institucija države Srbije. Ono što smo slikovito želeli da pomenemo jeste i nepostojanje samih autobusa koji iz Beograda voze do Preševa: Za njih to očigledno nije ni poznata niti popularna destinacija. Tako da je prilično komplikovano uopšte i doći do Preševa, ako dolazite autobusom, što sve ukazuje na neku klimu isključivanja te opštine”, navodi Maja Mičić.
Šta je građane jedne države, koji na tom prostoru već jako dugo dele svoju svakodnevnicu, učinilo da postanu potpuno različiti svetovi koji se ne prepoznaju i ne razumeju?
Najpogubniji u tom procesu bili su izolacija albanske manjine iz političkog i društvenog života Srbije, smatra novinar Fahri Musliju.
"Oni se i dalje smatraju kao tuđe telo u srpskom organizmu, kao neki virus. Smatraju se neprijateljima i remetilačkim faktorom ovde u Srbiji. Mi imamo mlade ljude na jugu Srbije, koji ne prihvataju ovu državu, jer ona za njih ništa ne čini. Dok to Srbija ne shvati da mora da ulaže daleko više u tim krajevima da bi ubedila i integrisala Albance u svoj sistem ti problemi i odvajanja će biti sve veća i veća", ocenjuje Musliju.
Celokupni državni vrh u Beogradu saglasio se u pokliču da spomenik treba srušiti, a rok koji su vlasti za to same sebi dale je istekao. Na izmaku je i strpljenje građana Srbije albanske nacionalnosti sa juga zemlje u očekivanju nekog boljeg života i želje da ostvare pravo na vlastite siimbole i spomenike onima za koje veruju da su ih zaslužili.
Nezaposlenost, besparica, katastrofalni putevi, nedostatak udžbenika na maternjem jeziku, nepriznavanje diploma, samo su neki od problema sa sa kojima se deo građana Srbije sa juga Srbije suočava već jako dugo.
Uprkos obećanjima nadležnih i povremenim razgovorima o tome, stvari se ne mrdaju sa mrtve tačke, dok Preševo ostaje daleka i sasvim zaboravljena tačka na mapama poseta srpskih državnika, koji obilaze ovaj region samo kada problemi eskaliraju gotovo do tačke sukoba.
Tako je i bilo do postavljanja, za njih, spornog spomenika. Uz takozvane lažne azilante koji sa ovog područja odlaze u evropske zemlje tražeći bolji život, odnosom države nezadovoljni su, pre svega, mladi školovani u Prištini Tetovu ili Skoplju, jer su im u Srbiji još nepriznate zaslužene fakultetske diplome.
Jedna od njih Tefta Abdulahu, koja posao traži već dve godine, kaže da će sreću možda potražiti u Makedoniji, gde je i diplomirala.
“Videla sam tamo da radim. Ako se upišem na magistarske studije imam mogućnost da radim i studiram. Još nisam odlučila, jer je to ekonomska stvar i sve zavisi od toga”, kaže Abdulahu.
Zbog manjka kulturnih sadržaja, pošto preševsko pozorište retko radi, mladi najčešće odlaze u Prištinu kako bi pogledali neku predstavu. Tefta kaže da bi se mladi rado družili sa vršnjacima srpske nacionalnosti, ali u Preševu nemaju previše mogućnosti za to, pošto je većinski nastanjeno Albancima.
Izolacija albanske manjine
I posle petooktobarskih promena i okončanju sukoba na jugu Srbje, kao i amnestije za one koji su u njima učestvovali sa albanske strane, vlasti su bile gluve na ovakve i slične priče njenih građana sa juga Srbije. Hitro su međutim reagovale zbog podizanja spomenika.
Međutim, postavlja se pitanje da li bi do toga uopšte i došlo da su se vlasti malo više potrudile za dobrobit svojih građana?
Maja Mićić iz Inicijative mladih za ljudska prava, koja je javno apelovala na državni vrh da se pre bilo kakvih poteza koji bi mogli izazvati posledice bolje upoznaju sa situacijom u Preševu, upozorava da će ovakvom praksom vlasti same od sebe oterati jug Srbije.
“Najlakše je naravno sve to sveti na nacionalizam ipripisati to terorističkim aktivnostima i tako priču ostaviti po strani, ne ići dalje u detalje institucija države Srbije. Ono što smo slikovito želeli da pomenemo jeste i nepostojanje samih autobusa koji iz Beograda voze do Preševa: Za njih to očigledno nije ni poznata niti popularna destinacija. Tako da je prilično komplikovano uopšte i doći do Preševa, ako dolazite autobusom, što sve ukazuje na neku klimu isključivanja te opštine”, navodi Maja Mičić.
Šta je građane jedne države, koji na tom prostoru već jako dugo dele svoju svakodnevnicu, učinilo da postanu potpuno različiti svetovi koji se ne prepoznaju i ne razumeju?
Najpogubniji u tom procesu bili su izolacija albanske manjine iz političkog i društvenog života Srbije, smatra novinar Fahri Musliju.
"Oni se i dalje smatraju kao tuđe telo u srpskom organizmu, kao neki virus. Smatraju se neprijateljima i remetilačkim faktorom ovde u Srbiji. Mi imamo mlade ljude na jugu Srbije, koji ne prihvataju ovu državu, jer ona za njih ništa ne čini. Dok to Srbija ne shvati da mora da ulaže daleko više u tim krajevima da bi ubedila i integrisala Albance u svoj sistem ti problemi i odvajanja će biti sve veća i veća", ocenjuje Musliju.
Celokupni državni vrh u Beogradu saglasio se u pokliču da spomenik treba srušiti, a rok koji su vlasti za to same sebi dale je istekao. Na izmaku je i strpljenje građana Srbije albanske nacionalnosti sa juga zemlje u očekivanju nekog boljeg života i želje da ostvare pravo na vlastite siimbole i spomenike onima za koje veruju da su ih zaslužili.
