Jug Srbije: Zajedništvo u preživljavanju dok političari stvaraju tenzije

Nove tenzije na jugu Srbije podignute su nakon proslave Dana albanske zastave i postavljanja spomenika poginulim pripadnicima bivše Oslobodilačke vojske Preševo, Bujanovac i Medveđa. Ova su tri mesta toponimi poznati svima, ali te krajeve i ljude malo ko poznaje. Retki su oni koji se na jugu dele na Albance i Srbe, njihova zajednička briga je kako će skrpiti kraj s krajem, a svim vlastima poručuju – “obezbedite nam radna mesta i razloga za tenzije neće biti”.

Zaputite li se ka jugu Srbije, ako nikada tamo niste bili, teško ćete stići do, po imenu u Beogradu dobro poznatih opština Preševo ili Bujanovac. Znak se pored puta jedva razaznaje, a prilaz vodi preko pruge, rupa na drumu i kaljuge. Krenete li dalje na jug prema Kosovu, stižete do same granice. Zemljani put u selu koje broji svega nekoliko kuća deli Srbiju i Kosovo.

“Ovde u našoj mahali trenutno živi oko deset porodica. Pet kuća pripada terioriji Srbije, a pet kuća teritoriji Kosova”, započinje priču Zećirja Rušiti. U politiku se, kaže, ne upliće, a boje zastave mu nisu važne. Jedina briga mu je kako da prehrani porodicu i ne smeta mu to što bi mu možda i pasoš trebao, ne samo da kad krene kod komšije na kafu, nego i u svoje dvorište.

“Ni mi sami ne znamo sada gde živimo. Po Kfor-u i vojsci i žandarmeriji Srbije, naša kuća pripada teritoriji Srbije, a dvorište teritoriji Kosova. Ali, nama to uopšte ne smeta. Bavimo se ovčarstvom, drvima…”, kaže Rušiti, koji je i vozač koji svakodnevno decu prevozi do lokalne škole udaljene sedam kilometara od prvih kuća.

Ovi ljudi, okruženi vojskom i žandarmerijom Srbije, prepušteni su sami sebi. Pomoć ne dobijaju ni od vlasti u Beogradu, ni od lokalne opštine. Naser Sulejmani vratio se posle rata i iznad razrušene kuće sam podigao novu, kupio krave i ono malo što mu je potrebno kako bi decu mogao da školuje u Preševu. Prve i jedine komšije su mu vojnici u bazi svega dvesta metara uz put.

“Imam oko 25 grla. Pomoć – slabo. Od opštine nema skoro ništa. Obećali su vodu da će da uvedu i ništa. Sve sam morao sam. Teško je, naročito u zimu. Niko nije hteo da mi otvori put osim vojske, došli su ovde i vodu su mi doneli. Nemam drugih komšija nego njih. Zimi ne idem ni po hleb, sve mi oni donose”, rekao nam je Sulejmani.

Niko od političara iz Beograda, baš kao ni onih iz lokalne opštine nikada nije obišao ni Nasera, ni Zećiriju. Teško da bi i Preševo posetili da poslednjih nedelja nisu ponovo u fokus stavljena stahovanja ili želje, zavisno od toga iz kog ugla posmatrate, pripajanja ovog dela Srbije Kosovu.

Oštro su u Beogradu reagovali na proslavu albanskog Dana zastave, a naročito na postavljanje spomenika u Peševu poginulim pripadnicima Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe. Ispred uklesanih imena na mermernoj ploči uz vence, zatičemo čoveka koji klanja:

"Ovaj spomenik ovde znači da su oni dali život za današnju slobodu. Njima treba iskazati poštovanje, baš kao i ostalima koji su svoje dali živote. Oni su ratovali za današnju slobodu."

Nisu se sa ovakvim pogledima većinskog naroda na jugu Srbije složili lideri u Beogradu, a premijer Ivica Dačić nije birao reči kada je lokalnim vlastima u Preševu, koji su spomenik postavili, poručio:

“Da li su Bujanovac i Preševo deo Srbije ili nisu? Mi nemamo dileme, ali nemoj sutra da bude prekomerna upotreba sile!”

Aludira to Dačić na mogućnost rušenja spomenika. Uzvraća mu predsednik opštine Preševo Ragmi Mustafa:

“Mi nismo zainteresovani da rušimo ono što je izgrađeno za bolji osećaj ljudi i građana na svojim prostorima. Rešavanje problema Srba na Kosovu je i rešavanje problema Albanaca u Preševskoj dolini. I očekujemo da ovi problemi budu rešeni po apsolutno istim standardima”, rekao je za RSE predsednik opštine Preševo.

Ragmi Mustafa podseća i na referendum iz 1992. godine kada su Albanci izglasali političku autonomiju sa pravom priključenja Kosovu.

Jedini albanski predstavnik u Skupštini Srbiji Riza Halimi koji, uprkos odustvu rezultata ne odustaje od saradnje sa Beogradom, smatra da ipak probleme treba rešiti dijalogom i da prekrajanje granica nije opcija ni međunarodne zajednice. Primećuje, međutim, da su tenzije danas veće nego ikad. On podseća da su ljudi kojima je posvećen spomenik u Preševu, a koje u Beogradu nazivaju teroristima, 2002. godine amnestirani od strane vlasti u Srbiji.

“Ovde se stvari brzo zaboravljaju. To znam vrlo dobro jer sam bio deo pregovora koji su održani između visoke delegacije Vlade Srbije, i političkih predstavnika gde su bili i komandanti OVPBM. Ako tada nije korišćen termin teroristi, kome sada u ovo vreme treba da stvara nove tenzije vraćanjem na period pre događaja u kopnenoj zoni bezbednosti, koji su u to vreme, pored ostalog, izazvani veoma svirepim dejstvima specijalnih snaga policije i vojske koji su pre toga bili učesnici rata na Kosovu”, navodi Halimi.

Građani okupljeni na ulicama u pijačnom danu u Preševu o ovim pitanjima ne žele da govore. Navode da Albanci i Srbi među sobom problema nemaju. Tenzije stvaraju politički lideri kojima poručuju da se manu nacionalizma i otvore im radna mesta:



Preševo je opština sa najvećim brojem mladih koji nemaju posao. Pitanje priznanja kosovskih diploma od strane Srbije rešen je u dijalogu Beograda i Prištine, no u praksi još uvek nije zaživeo.

“Ljudi koji na Kosovu završe fakultet i vraćaju se u Preševo, kada se prijavljuju na biru za zapošljavanje, upisuju ih sa srednjom školom. Tako da mladi ljudi dolaze, šetaju po kafićima, rade kao konobari i ostaju dok ne izgube nadu. Zatim svoju sudbinu traže na Kosovu ili u Albaniji jer im je tamo lakše zbog jezika. Tu je i veliki broj onih koji odlaze u Evropu”, objašnjava Abdula Ahmeti iz Inicijative mladih za ljudska prava.

Problem imaju i oni koji su osnovnim i srednjim školama na jugu Srbije.

“Naši udžbenici izgledaju katastrofalno. Prevode ih ljudi koji za to nisu kompetentni i mi se snalazimo na internetu i po enciklopedijama kako bismo učili decu. Kao što oni uče po udžbenicima iz Srbije i mi želimo da radimo po udžbenicima sa Kosova i iz Albanije. To ništa neće uticati negativno, samo hoćemo da budemo ravnopravni”, kaže profesor istorije Ešref Kadriu.

Valon Arifi iz Odbora za odbranu ljudskih prava ne negira da na jugu Srbije postoji želja većine stanovništva da žive u jednoj državi, ali podvlači da bi se tako nešto moglo desiti samo u okvirima Evropske unije.

“U opštini Preševo, ali i u Bujanovcu nema problema među građanima. Problem diskriminacije je više politički. Albanci su diskriminisani od strane centralnih vlasti u Beogradu, a Srbi od strane lokalnih vlasti u Preševu. Mi se ne bavimo pitanjem razmene teritorije. To se može desiti samo kada Kosovo i Srbija priznaju jedna drugu. Svi Albanci gde god da žive sanjaju da jednog dana žive zajedno, ali to vide samo unutar granica EU”, navodi Arifi.

Zato svi ovi ljudi čekaju pomoć i rešavanje svakodnevnih problema. Za razliku od političara, oni se i upros različitom jeziku, savršeno razumeju.