Poslednje polemike oko karaktera Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu nisu ništa novo jer su počele još pre nego što je i otvoren 2012. godine. Međutim, nikada do sada američki zvaničnici nisu tako otvoreno doveli u pitanje njegovu pravu namenu, tačnije da bi mogao da se koristi i kao baza za špijunažu.
Rasprava u Senatu o Balkanu, u kojoj je bilo reči i o pomenutom Centru, očito pokazuje da raste zabrinutost u Vašingtonu zbog ruskog uticaja u regiji.
Moskva vešto koristi prilično haotičnu situaciju na Balkanu, kao i činjenicu da ova regija nije među američkim prioritetima dok je Evropska unija preokupirana unutrašnjim problemima i izazovima.
U Kremlju su se ponadali nakon izbora Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Američkih Država da će doći do otopljavanja odnosa između dve zemlje, te da će nova administracija u Vašingtonu voditi izolacionističku spoljnu politiku. To bi ruskim vlastima osiguralo odrešenije ruke u delovanju u pojedinim delovima sveta, uključujući i Balkan, kako bi makar usporile ako ne i sprečile njegove evroatlantske integracije.
Međutim, to se ubrzo pokazalo kao pogrešna računica. Tramp je nakon američkih raketnih udara na sirijsku bazu u Siriji u aprilu čak izjavio da odnosi Rusije i SAD nikada nisu bili gori.
Na unutrašnjem planu u SAD se vodi istraga o uticaju Rusije na predsedničke izbore, a prošle sedmice Senat je proširio sankcije Moskvi, kako zbog ovog pitanja tako i aneksije Krima.
Dakle, u tom kontekstu se može posmatrati i pojačana pažnja u Vašingtonu za poteze Rusije na Balkanu. Kada su mnogi pomislili da je njen uticaj u opadanju nakon odustajanja od gradnje gasovoda "Južni tok", kao jedne od glavnih poluga moći, zvanična Moskva je pronašla druge, "hibridne" instrumente delovanja.
Naravno, Rusija nije uspela da spreči ulazak Crne Gore u NATO, niti da odvrati balkanske zemlje od proklamovanog cilja članstva u EU. Međutim, to njoj verovatno nije ni cilj već da koristi Balkan kao poligon u odmeravanju sa Zapadom. Tome u prilog joj ide zaokupljenost evropskog bloka sopstvenim problemima i zamor od proširenja, zbog čega među građanima regije opada entuzijazam za članstvo u Uniji. Na taj način, razvodnjava se glavna evropska poluga uticaja na Balkanu.
To je pokazala i višemesečna politička kriza u Makedoniji koja je rešena tek nakon posete Skoplju zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara Hojta Brajana Jia, dok prethodni pokušaji evropskih zvaničnika nisu urodili plodom.
Zbog toga EU, pre svega Nemačka, pokreću inicijativu "Berlin plus proces" u cilju finansijske pomoći balkanskim zemljama dok ne uđu u EU, a što će očito potrajati. Osim ekonomskih razloga, ovaj potez EU ima i geopolitičku pozadinu – da osnaži svoje prisustvo u regiji i tako kontrira uticaju Rusije.
Aleksandar Vučić ističe da će Srbija sama odlučivati o Centru koji brine Vašington
Povratak SAD na Balkan
Dakle, zabrinutost Vašingtona oko ruskog humanitarnog centra "zbog onoga što bi mogao da postane" možda je nagoveštaj da će se ponovo aktivnije angažovati na Balkanu, imajući u vidu mnogobrojne probleme, te nedelotvornost EU u njihovom rešavanju, a što Rusija nastoji da iskoristi.
Tim pre, ako se ima u vidu ključna uloga SAD u okončanju rata u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, koji se u Vašingtonu smatraju uspešnim modelom njegovog spoljnopolitičkog angažmana, za razliku od zaglibljivanja na Bliskom istoku i Avganistanu. Međutim, nefunkcionalna i podeljena Bosna i Hercegovina i još uvek krhka situacija oko Kosova, može dovesti u pitanje i ove američke uspehe, što može podstaknuti dodatni angažman zvaničnog Vašingtona.
U tom kontekstu, u slučaju ruskog Centra u Nišu postavljaju se pitanja od simboličkog i stvarnog značaja. Ovaj objekat je prvi tog tipa koji je Rusija otvorila u Evropi – izvan prostora bivšeg Sovjetskog Saveza. Kada je potpisan sporazum o njegovom formiranju pre osam godina, u vašingtonskom Centru za strateške i međunarodne studije su konstatovali da "Moskva ima ambiciju da tu stvori vojnu bazu, ali trenutno nema para za to".
Verovatno bi Rusija pronašla sredstava i za taj poduhvat, međutim, time bi dovela Beograd u situaciju da ga odbije, a i postavlja se pitanje kako bi transportovala neophodnu opremu s obzirom da su na putu za Srbiju gotovo sve članice NATO.
Dakle, otvaranjem humanitarnog centra Rusija je "stala jednom nogom" u Srbiju i može se zamisliti situacija u kojoj bi i ostala tu čak i kada zvanični Beograd bude primljen u EU.
Ovaj centar za sada učestvuje u raznim akcijama, pre svega pomažući u vanrednim situacijama kao što su poplave, požari i deminiranje.
Međutim, u Briselu upozoravaju da on ugrožava rad evropskog Mehanizma civilne zaštite, čiji je Srbija član.
Ruski centar na geostrateškoj razmeđi
Novinari koji su posetili ovaj objekat, uključujući i dopisnike Radija Slobodna Evropa, ističu da nema ničega što bi ukazivalo na njegovu vojnu namenu.
Vaš browser nepodržava HTML5
Ruski centar u Nišu
Međutim, činjenica je da se Centar nalazi pod jurisdikcijom ruskog Ministarstva za vanredne situacije koje, kako ističe Stratfor, vuče korene iz Spoljne vojne obaveštajne službe (GRU). To znači da mu nije zadatak samo reagovanje u vanrednim situacijama izazvane prirodnim nepogodama.
"Ono je involvirano u suzbijanje militanata na Kavkazu i u nadležnosti su mu jedinice civilne odbrane, što znači da ima sopstvene vojne snage."
Imajući to u vidu, mnogi zapadni mediji su ocenili da je Moskva u Nišu stvorila logističku bazu koja, slučajno ili sračunato, "ima vojni značaj".
Brajan Ji je upozorio u Senatu da nije pozitivan pomak to što je Centar u Nišu "blizu granice sa Kosovom, gde SAD imaju oko 600 američkih vojnika i 4.000 pripadnika NATO mirovnih snaga".
Bondstil, kao jedna od najvećih američkih prekookeanskih baza u inostranstvu u koju može da se smesti 7.000 vojnika, nalazi se na svega stotinjak kilometara vazdušne linije od Niša.
Istovremeno, stanica američkog štita u rumunskom mestu Deveselu je udaljena oko 200 kilometara. Takođe, Centar je pozicioniran blizu nesuđene trase gasovoda "Južni tok", a procenjuje se da će tuda proći "Turski tok", ukoliko Moskva uspe da ga realizuje u saradnji sa Ankarom i drugim zemljama regije s obzirom na protivljenje dela EU.
Dakle, čak iako ima isključivo humanitarnu ulogu, ovaj Centar se nesumnjivo može posmatrati i kao deo geopolitičke borbe Rusije i Zapada i u zavisnosti od njene dinamike, može dobiti odgovarajuću namenu.
Srbija na klizavoj klackalici
Prve reakcije Beograda bile su veoma žestoke. Tako je povodom izjave američkog ambasadora u Beogradu Kajla Skata, da deli zabrinutost da Centar u Nišu ne bude špijunski - predsednik Odbora Skupštine Srbije za Kosovo Milovan Drecun uzvratio da bi trebalo da potraži špijune na drugom mestu: "u nekim zapadnim kompanijama koje su takođe u Nišu".
"Svašta se govorkalo ovih godina da se u nekim kompanijama nalaze agenti CIA-e koji te firme koriste kao masku", tvrdi Drecun.
Ambasador SAD Kajl Skat sredinom juna izjavio da "ima dobrih razloga za zabrinutost" zbog postojanja Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu
Kritičari zapadne politike smatraju da se i u ovom slučaju radi o duplim standardima, pre svega Vašingtona koji nastoji da ojača svoj uticaj u regiji. Tako član Foruma za međunarodne odnose u Beogradu i bivši srpski diplomata Srećko Đukić smatra da je reč o zameni teza i "zamazivanju očiju".
"Čak i da jeste vojna baza, treba samo prebrojati koliko ih Amerika ima u zemljama u okruženju. Srbija je okružena 'morem zemalja članica EU i okeanom članica NATO', pa se onda pitam kako će taj neki ruski vojni avion da sleti u tu bazu u Nišu", ocenjuje Đukić.
Istovremeno, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ističe da će Srbija sama odlučivati o Centru koji brine Vašington.
"Zamislite da ambasador Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama kaže da nam se nimalo ne sviđa što u Santa Feu neko pravi nekakav centar. Nema baš mnogo smisla, složićete se", kazao je lapidarno Vučić.
Ovu izjavu treba protumačiti pre svega za unutrašnju namenu - da bi umirio deo biračkog tela, pa čak i članstva svoje partije koje smatra da se Srbija previše približava NATO-u i udaljava od Rusije.
Vučić itekako vodi računa da u politici vojne neutralnosti, odnosno balansiranja Srbije između Rusije i Zapada, ne pređe granicu i tako previše okrene leđa bilo jednoj bilo drugoj strani.
Tako je kamen temeljac za Centar u Nišu postavljen sedam dana nakon što je zvanični Beograd dobio po njega razočaravajući izveštaj Evropske komisije o napretku u integracijama.
Naime, iako je izručio poslednja dva haška begunca Ratka Mladića i Gorana Hadžića tada nije dobio datum za početak pregovora sa Briselom. Srpske vlasti insistiraju da je ovaj Centar odigrao veliku ulogu spasavajući skoro 3.000 ljudi u poplavama 2014, kao i drugim vanrednim situacijama.
Istovremeno, zvanični Beograd odugovlači sa davanjem diplomatskog imuniteta ruskom osoblju u Centru, kao što je to odobrio pripadnicima NATO-a koji prolaze preko teritorije Srbije. Aleksandar Vučić itekako ima u vidu upozorenja Vašingtona i Brisela, te nije podlegao pritiscima ne samo Moskve već i bliskih saradnika – počev od bivšeg šefa države Tomislava Nikolića preko lidera socijalista Ivice Dačića.
Iako je predsednik Rusije Vladimir Putin pompezno dočekan u oktobru 2014. i čak pomeren datum proslave 70. godišnjice oslobođenja Beograda da bi mogao da prisustvuje vojnoj paradi, Vučić je tada u poslednji čas odbio da potpiše međudržavni sporazum kojim bi se garantovao privilegovani status Centra u Nišu.
Kako pišu ruski mediji, nemačka kancelarka Angela Merkel je izvršila pritisak na njega, što je Vlada u Berlinu demantovala. Moskva traži puni imunitet dok su srpske vlasti spremne da, navodno, pruže "funkcionalni imunitet".
Ruski predsednik Vladimir Putin tokom posete Beogradu, oktobar 2014.
Za početak ove godine je bila najavljivana poseta ruskog premijera Dmitrija Medvedeva, ali je otkazana, prema nezvaničnim informacijama, zbog nespremnosti Beograda da prihvati zahtev Moskve. Naravno, Rusija ima različite instrumente na raspolaganju da iskaže svoje nezadovoljstvo tako da druga strana to i praktično itekako oseti.
Naime, već nekoliko meseci se odlaže isporuka šest polovnih migova 29, što je zvanični Beograd ocenio kao sjajan posao. Svih ovih godina Rusija je pokazala da joj je jedino stalo do svog interesa. Tako Moskva već godinama odugovlači dodeljivanje celog iznosa od milijardu dolara kredita, za šta se kao razlog navode "neodgovarajući projekti" srpske strane, a nema ništa ni od izvoza kragujevačkog "fiata" na rusko tržište po povlašćenim uslovima, iako je Vučić to u više navrata najavljivao.
Da li Srbija ima s čime da trguje
U Centru u Nišu ističu da bi ovaj sporazum – oslobađanjem od poreza – omogućio još veće efekte od ruske pomoći. U međuvremenu, po rečima ministra inostranih poslova Srbije Ivice Dačića, Centar ima sve manje sredstava, jer je ruska strana zbog nerešenog statusa prestala da ga finansira. Stoga se kao opcija nameće i njegovo zatvaranje, što je pomenuuo i šef ruske diplomatije Sergej Lavrov.
Koordinator Foruma za etničke odnose Dušan Janjić smatra da ovu izjavu treba ozbiljno shvatiti i da podseća na ruski stav pre napuštanja aerodroma u Prištini.
"Ukoliko Rusija bude odlučila da ode iz Niša, koji je u NATO dvorištu, izvesno je da će pokušati da dobije što više, odnosno bude što jača, a da Zapadu i Americi neće biti svejedno da li će u Srbiji biti proruska vlast. Niški aerodrom će biti predmet buduće ozbiljne trgovine i zbog toga što se nalazi na samo nekoliko sati leta od centra bliskoistočne krize, a Strategija reforme vojske SAD predviđa da se američki vojnici ne drže u zoni sukoba, već na bliskom i bezbednom mestu. Srbija, dakle, u toj bezbednosnoj 'trgovini' ima šta da ponudi", ističe Janjić.
Nemoguća vojna neutralnost
Odnos Srbije prema ovom Centru je, kako naglašavaju vlasti u Beogradu, simbol i potvrda njene uravnotežene politike prema Rusiji i Zapadu i vojne neutralnosti.
Međutim, ta vojna neutralnost, koja ide u prilog Rusiji, otežava Srbiji približavanje Zapadu, pre svega EU, jer, kako ističe Roland Frojdenštajn iz Vilfred Martens centra, "neutralnost u tom konfliktu nije moguća".
Istovremeno, Srbija sve intenzivnije sarađuje sa Alijansom. Njena vojska je učestvovala u 23 vojne vežbe sa članicama NATO kroz program Partnerstvo za mir, dok je sa Rusijom održala šest velikih vojnih vežbi.
Vaš browser nepodržava HTML5
Srbija između NATO i Rusije
Od 2014. godine Srbija je dobila 12 miliona evra u donacijama od NATO, a od Rusije 52.000 evra. To svakako ne nailazi na odobravanje Moskve. Stoga preko medija pod svojom kontrolom odašilje nedvosmislenu poruku zvaničnom Beogradu. Tako RIA Novosti kritikuju Vučića da radi u interesu Zapada, iako većina srpskog naroda teži Rusiji.
Ova agencija ističe i da je Skupština Srbije 2015. "gotovo tajno" ratifikovala sporazum sa NATO (Status of Forces Agreement), čime je de fakto postala članica Alijanse – sa obavezama ali bez prava. Mnogi smatraju da Srbija "na mala vrata" klizi u NATO, jer bi ulazak na glavna vrata iziritirao građane, od kojih je 80 odsto protiv ove opcije, a pre svega Moskvu.
Vaš browser nepodržava HTML5
Podcast: Nebrano grožđe srpske neutralnosti
Ruski zvaničnici su u više navrata izjavljivali da očekuju od Srbije da se pridržava politike vojne neutralnosti. To je očito "crvena linija" za Moskvu za koju bi članstvo Srbije u NATO bio neuporedivo krupniji izazov nego nedavni ulazak Crne Gore. Može se samo nagađati koje bi mere preduzela.
Ona još uvek ima snažne poluge u Srbiji, pre svega snabdevanje energentima. Takođe, iako sve učestalije vežba sa NATO snagama, treba imati u vidu je 80 odsto naoružanja srpske vojske ruskog porekla, koje se ne može zameniti preko noći a što omogućava uticaj Moskve.
Dakle, zbog ove, na prvi pogled mudre i jedino realistične, politike balansiranja između velikih sila Srbija se može naći u nebranom grožđu u kome bilo koji potez da povuče je skopčan sa rizicima, a čak i opredeljivanje za jednu stranu može izazvati njeno podozrenje jer će se protumačiti kao zakasneo i neiskren potez.