Suđenje vlasniku Delta holdinga Miroslavu Miškoviću, nema nikakve sumnje, biće i proces decenije i najozbiljniji test srpskog pravosuđa. Optužnica, dugačka više od 120 strana, Miškoviće, oca i sina, kao i vlasnika Nibens-grupe Mila Đuraškovića i još osmoricu saučesnika, tereti za nezakonito izvlačenje novca iz putarskih preduzeća i utaju poreza. Na teret im se stavljaju krivična dela zloupotrebe položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu i poreska utaja. Konkretno se navodi da su od 2005. do 2010. godine ta preduzeća oštetili za 16,95 milijardi dinara, a budžet Srbije za 472 miliona dinara. Za oba dela zakonom je zaprećena kazna do 10 godina zatvora.
Početak ovog procesa prati neviđeni publicitet i prisustvo domaćih i stranih medija, ali i posmatrača-eksperata. Procenjuje se da će baš zato postupak morati da bude ekspeditivniji nego što je običaj u srpskim sudovima.
Mnogi naglašavaju da će suđenje Miškoviću pokazati koliko je sati u srpskom pravosuđu i u državi Srbiji, hoće li u sudnici vladati slovo i duh zakona ili će nad njima visiti politički mač.
Nakon promena 2000. godine čekalo se da borba protiv korupcije zaista krene, ali i da krene na pravi i na pravni način, odnosno, da se ostvaruje u skadu sa zakonom. Da li će tim putem proces i ići i da li je bilo osnovano njegovo pokretanje, to ćemo tek videti, kaže za Radio Slobodna Evropa Vladimir Vodinelić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union.
„Da li je došlo do toga da se u ovom slučaju neko iz krugova takozvanih tajkuna okoristio na štetu mnogih - to ćemo tek videti. No, pošto je godinama u tom pravcu ukazivano, i s obzirom na ono što je dokumentovala i Verica Barać iz Saveta za borbu protiv korupcije, dobro je da konačno dođemo do sudske istine. Najbolje će biti ako ona bude sasvim podržana onime što pravni poredak traži od suda da u ovakvom slučaju čini“, ističe Vodinelić.
Upitan da prokomentariše interesovanje stranih posmatrača za suđenje Miškoviću, Vodinelić odgovara da to nije iznanađujuće.
Na pitanje da li sam očekuje da sudski postupak Miškoviću bude slobodan od tih političkih primesa, Vodinelić kaže lakonski da se kao profesionalac i građanin nada da će tako biti:
„Ja iz sve snage za to navijam, a kako će to ispasti na kraju svi ćemo o tome biti u prilici da svedočimo.“
Od direktora do Forbsove liste
Miroslav Mišković je za samo deceniju i po prevalio put od jednog od „najuspešnijih socijalističkih direktora“, kako ga je svojevremeno opisao njegov kreator Slobodan Milošević, do jednog od najbogatijih ljudi planete na famoznoj Forbsovoj listi.
Okićen je odličjem Srpske pravoslavne crkve za „duhovne, obrazovne i humanitarne“ zasluge, a bio je ikona i za mnoge u svetovnoj sferi, ali ga je Verica Barać, čelnica Saveta za borbu protiv korupcije još 2007. osumnjičila da je jedna od „ikona korupcije“.
A američki ambasador u Srbiji je iste godine o njemu napisao da se obogatio u vreme hiperinflacije na grbači srpskog naroda i da postoje solidni dokazi da je učestvovao u nečuvenoj političkoj korupciji. Navešće i da Ambasada SAD poseduje kopiju pisma iz 1996. godine, u kome se navodi da Miloševićev direktor Carine Mihalj Kertes omogućava privilegovan tretman za Miškovićevu kompaniju Delta i zaključiti:
„Smatramo da prema Miškoviću, u najmanju ruku, treba da se ponašamo slično i da ne treba da mu se omogući da uđe u SAD posle njegove pljačke Srbije.”
Ipak, Mišković je ubrzo skinut sa američke crne liste. Mnogi će posvedočiti da to ima da zahvali uslugom koju je obavio za Zapad u ubeđivanju Socijalističke partije da se posle izbora 2008. godine okrenu leđa Šešeljevoj Srpskoj radikalnoj stranci i napravi vladajuću koaliciju sa Demokratskom strankom Borisa Tadića.
Ekonomista Mahmut Bušatlija potvrđuje navode o prvim Miškovićevim milionima iz Miloševićevog vakta, ali upozorava na jednu činjenicu na koju se nije obraćala dovoljna pažnja:
“Negde 2001. godine prvi put su kod nas mereni tranzicioni dobitnici. U tom dokumentu koji je rađen za Evropsku komisiju navodi se da je Miškovićev kapital na kraju 2000. godine procenjen na 50 do 60 miliona evra, a već 2003. godine on iznosi gotovo milijardu evra. Dakle, koliko god da je imao beneficija u Miloševihevo doba, on je morao da zarađuje i za državu. To je, naime, bio jedan razrađeni sistem. U Miloševićevo vreme, svi naši tajkuni koji su imali firme u inostranstvu, a i dan-danas ih imaju, raspolagali su državnim novcem, takozvanim kiparskim parama – ali, pod oštrom kontrolom, gde su Narodna banka i policija nadzirali raspolaganje državnim kapitalom u inostranstvu. Tek kad je ovde došla demokratija, Miškoviću je raspamećujuće dobro krenulo, ne samo njemu, naravno, nego i većini tajkuna, zato što su uništavanjem tog Miloševićevog sistema nadzora praktično ostali bez kontrole i, po svemu sudeći, privatizovali kiparske pare, dakle, prisvojili državne pare kojima su imali samo pravo raspolaganja”, podseća Bušatlija.
Miškovićevo carstvo off-shore kompanija – od Belizea, Devičanskih ostrva do Kipra – i njihovih veza sa Delta holdingom, preko kojih je pokupovano mnoštvo firmi i nekretnina u Srbiji i regionu, verovatno još niko nije temeljno istražio, a pitanje je i da li će ikad.
Ima procena da je njegovo bogatstvo do pre nekoliko godina vredelo čak 6% bruto društvenog proizvoda Srbije. Poljski časopis "Vprost" u anketi objavljenoj u jesen 2008. godine vrednost Miškovićeve imovine procenio je na više od dve milijarde dolara i svrstao ga na 42. mesto na listi stotinu najbogatijih biznismena srednje i istočne Evrope.
Uticajni New York Times, uz navode Miškovićevih saradnika da je optužnica politički motivisana, citirao je i ocene analitičara da je u zemlji koja se bori sa korupcijom od pada bivšeg vođe Slobodana Miloševića, Mišković postao snažan simbol „nezdrave veze između poslovnih interesa i države koja je omogućila da šačica tajkuna zgrne ogromno bogatstvo“.
Mišković nije voleo svetla pozornice, ali i domaći i inostrani analitičari stalno su ukazivali na to da je on imao značajan uticaj na politička zbivanja u Srbiji, a u poslednje vreme se spekulisalo i da mu nisu po volji akcije aktuelne vlade Srbije u raspetljavanju raznih korupcionaških afera.
Početak ovog procesa prati neviđeni publicitet i prisustvo domaćih i stranih medija, ali i posmatrača-eksperata. Procenjuje se da će baš zato postupak morati da bude ekspeditivniji nego što je običaj u srpskim sudovima.
Mnogi naglašavaju da će suđenje Miškoviću pokazati koliko je sati u srpskom pravosuđu i u državi Srbiji, hoće li u sudnici vladati slovo i duh zakona ili će nad njima visiti politički mač.
Nakon promena 2000. godine čekalo se da borba protiv korupcije zaista krene, ali i da krene na pravi i na pravni način, odnosno, da se ostvaruje u skadu sa zakonom. Da li će tim putem proces i ići i da li je bilo osnovano njegovo pokretanje, to ćemo tek videti, kaže za Radio Slobodna Evropa Vladimir Vodinelić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union.
„Da li je došlo do toga da se u ovom slučaju neko iz krugova takozvanih tajkuna okoristio na štetu mnogih - to ćemo tek videti. No, pošto je godinama u tom pravcu ukazivano, i s obzirom na ono što je dokumentovala i Verica Barać iz Saveta za borbu protiv korupcije, dobro je da konačno dođemo do sudske istine. Najbolje će biti ako ona bude sasvim podržana onime što pravni poredak traži od suda da u ovakvom slučaju čini“, ističe Vodinelić.
Upitan da prokomentariše interesovanje stranih posmatrača za suđenje Miškoviću, Vodinelić odgovara da to nije iznanađujuće.
Gužva ispred zgrade suda pred početak suđenja Miškoviću
„Postupak ima i simboličnu funkciju, ne radi se o tome da je to jedna od procedura koja se sprovodi svakodnevno u okviru sudstva. U tom smislu nije nikakvo iznenađenje što određeni broj posmatrača to prati. Sa jedne strane, to čine i zbog samog okrivljenog jer se sa te strane se od početka čulo da je postupak koji će biti sproveden politički. Bilo bi najgore ako bi on takav bio. Stručni posmatrači će biti kvalifikovani da kažu da li se sve odvija na način na koji mora da se odvija u pravnoj državi ili je ovde opet primesa politike prevelika, tolika da se ne može tolerisati sa stanovišta pravne države“, zaključuje Vodinelić.Na pitanje da li sam očekuje da sudski postupak Miškoviću bude slobodan od tih političkih primesa, Vodinelić kaže lakonski da se kao profesionalac i građanin nada da će tako biti:
„Ja iz sve snage za to navijam, a kako će to ispasti na kraju svi ćemo o tome biti u prilici da svedočimo.“
Od direktora do Forbsove liste
Miroslav Mišković je za samo deceniju i po prevalio put od jednog od „najuspešnijih socijalističkih direktora“, kako ga je svojevremeno opisao njegov kreator Slobodan Milošević, do jednog od najbogatijih ljudi planete na famoznoj Forbsovoj listi.
Okićen je odličjem Srpske pravoslavne crkve za „duhovne, obrazovne i humanitarne“ zasluge, a bio je ikona i za mnoge u svetovnoj sferi, ali ga je Verica Barać, čelnica Saveta za borbu protiv korupcije još 2007. osumnjičila da je jedna od „ikona korupcije“.
A američki ambasador u Srbiji je iste godine o njemu napisao da se obogatio u vreme hiperinflacije na grbači srpskog naroda i da postoje solidni dokazi da je učestvovao u nečuvenoj političkoj korupciji. Navešće i da Ambasada SAD poseduje kopiju pisma iz 1996. godine, u kome se navodi da Miloševićev direktor Carine Mihalj Kertes omogućava privilegovan tretman za Miškovićevu kompaniju Delta i zaključiti:
„Smatramo da prema Miškoviću, u najmanju ruku, treba da se ponašamo slično i da ne treba da mu se omogući da uđe u SAD posle njegove pljačke Srbije.”
Ipak, Mišković je ubrzo skinut sa američke crne liste. Mnogi će posvedočiti da to ima da zahvali uslugom koju je obavio za Zapad u ubeđivanju Socijalističke partije da se posle izbora 2008. godine okrenu leđa Šešeljevoj Srpskoj radikalnoj stranci i napravi vladajuću koaliciju sa Demokratskom strankom Borisa Tadića.
Ekonomista Mahmut Bušatlija potvrđuje navode o prvim Miškovićevim milionima iz Miloševićevog vakta, ali upozorava na jednu činjenicu na koju se nije obraćala dovoljna pažnja:
“Negde 2001. godine prvi put su kod nas mereni tranzicioni dobitnici. U tom dokumentu koji je rađen za Evropsku komisiju navodi se da je Miškovićev kapital na kraju 2000. godine procenjen na 50 do 60 miliona evra, a već 2003. godine on iznosi gotovo milijardu evra. Dakle, koliko god da je imao beneficija u Miloševihevo doba, on je morao da zarađuje i za državu. To je, naime, bio jedan razrađeni sistem. U Miloševićevo vreme, svi naši tajkuni koji su imali firme u inostranstvu, a i dan-danas ih imaju, raspolagali su državnim novcem, takozvanim kiparskim parama – ali, pod oštrom kontrolom, gde su Narodna banka i policija nadzirali raspolaganje državnim kapitalom u inostranstvu. Tek kad je ovde došla demokratija, Miškoviću je raspamećujuće dobro krenulo, ne samo njemu, naravno, nego i većini tajkuna, zato što su uništavanjem tog Miloševićevog sistema nadzora praktično ostali bez kontrole i, po svemu sudeći, privatizovali kiparske pare, dakle, prisvojili državne pare kojima su imali samo pravo raspolaganja”, podseća Bušatlija.
Miškovićevo carstvo off-shore kompanija – od Belizea, Devičanskih ostrva do Kipra – i njihovih veza sa Delta holdingom, preko kojih je pokupovano mnoštvo firmi i nekretnina u Srbiji i regionu, verovatno još niko nije temeljno istražio, a pitanje je i da li će ikad.
Ima procena da je njegovo bogatstvo do pre nekoliko godina vredelo čak 6% bruto društvenog proizvoda Srbije. Poljski časopis "Vprost" u anketi objavljenoj u jesen 2008. godine vrednost Miškovićeve imovine procenio je na više od dve milijarde dolara i svrstao ga na 42. mesto na listi stotinu najbogatijih biznismena srednje i istočne Evrope.
Uticajni New York Times, uz navode Miškovićevih saradnika da je optužnica politički motivisana, citirao je i ocene analitičara da je u zemlji koja se bori sa korupcijom od pada bivšeg vođe Slobodana Miloševića, Mišković postao snažan simbol „nezdrave veze između poslovnih interesa i države koja je omogućila da šačica tajkuna zgrne ogromno bogatstvo“.
Mišković nije voleo svetla pozornice, ali i domaći i inostrani analitičari stalno su ukazivali na to da je on imao značajan uticaj na politička zbivanja u Srbiji, a u poslednje vreme se spekulisalo i da mu nisu po volji akcije aktuelne vlade Srbije u raspetljavanju raznih korupcionaških afera.