Uvek neke muke s tim glasačkim pravom: neki koji ga imaju, neće da ga koriste, a neki koji ga nemaju, pokušavaju da ipak „glasaju“, koristeći pri tome dosta neuobičajena sredstva.
Naime, u isto vreme dok se deo ovdašnjih „angažovanih intelektualaca“ upinje da objasni i da ubedi javnost – a valjda i sebe – kako opcija „protestnog glasanja“ nevažećim listićima predstavlja delotvornu i suvislu alternativu podršci postojećim političkim opcijama (ili, pak, kreiranju neke nove), dotle ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin drži vatreni govor na predizbornom skupu Srpske napredne stranke, i gotovo eksplicitno poručuje potencijalnim biračima da je SNS opcija, ili jedna od opcija, iza koje „stoji“ Ruska federacija, šta god to konkretno značilo.
„Konkretno“ ovde nije ni važno: ključno je da se pošalje uvijena, ali dovoljno razumljiva poruka, i da ona stigne na prave adrese.
Ili smo možda svi pogrešno „pročitali“ ambasadora Konuzina? Možda bi to i bilo moguće, kada ovo ne bi bio ko-zna-već-koji „nesporazum“ s njim; a toliki „nesporazumi“ pokazuju da nikakvog nesporazuma nema, nego da je sve zaista baš onako kako izgleda, kako zvuči i kako miriše.
Ipak, ovo nije priča ni o Konuzinu ni o onima koje Konuzin u Beogradu predstavlja, a koji, na koncu, ipak samo gledaju sopstveni interes, što im nije za zameriti. A to što tom prilikom krše sve moguće pisane i nepisane regule, to nije njihov problem, nego odgovornost onih koji su im to omogućili: ne bi se izaslanik Putinove administracije nikada ni ovako ni ovoliko „razbaškario“ na srpskoj stranačko-predizbornoj sceni da mu to nije omogućeno snishodljivošću zvaničnog Beograda, koja je pak direktna posledica „jeremićevske doktrine“.
A ta „doktrina“ svodi se zapravo na to da Srbija – po strani od milozvučne a isprazne „evroentuzijastičke“ retorike - ima samo jedan stvarni (spoljno)politički prioritet, a to je „borba protiv nezavisnosti Kosova“, i da su sva njena politička i ostala savezništva – ili, pak, ono što je savezništvu suprotno – u najdirektnijoj mogućoj korelaciji sa odnosom neke druge zemlje prema „kosovskom pitanju“. Samo je tako moguće da Srbija uporno pristaje, i to skoro bez roptanja, da daje nešto za ništa u jednom odnosu koji je krajnje neravnopravan, a uz to i nefunkcionalan.
Prostije rečeno, Srbiju ova vrsta „strateškog partnerstva“ košta skupo, i koštaće je po svoj prilici još skuplje, dok na drugoj strani Moskvu ne košta ama baš ništa da pruža retoričku podršku sizifovskim jeremijadama Beograda koji je, kako kaže narodna pesma, „kasno na Kosovo stigao“, ali voli da održava iluziju kako je došao baš na vreme da se iznova, post festum, malo prodivani, recimo, o nerešenim „statusnim pitanjima“. Kojim „nerešenim statusnim pitanjima“?
Međutim, onaj ko nešto dozvoljava ili ne dozvoljava međunarodnim snagama (vojnim, policijskim, administrativnim...) nije ni Beograd ni Priština ni lokalne „paralelne“ institucije severa Kosova, nego mandat koji KFOR i EULEKS imaju na Kosovu. Možda je moguće zamisliti da „lokalni lideri“ na severu Kosova to ne znaju ili ne razumeju baš najbolje; ali, sasvim je nezamislivo da se to ne zna na nadležnim beogradskim adresama.
Pa ipak, odavde stiže svaka moguća podrška „balvanašima“ sa severa, praćena tek blagim prekorima da možda ponekad „preteruju“ i da nisu uvek „dovoljno svesni stvarnosti“. Lako ćemo za njihov nedostatak kontakta sa stvarnošću ovoga sveta; nevolja je što je taj nedostatak po svoj prilici i dalje sastavni deo zvanične politike Srbije.
Naime, u isto vreme dok se deo ovdašnjih „angažovanih intelektualaca“ upinje da objasni i da ubedi javnost – a valjda i sebe – kako opcija „protestnog glasanja“ nevažećim listićima predstavlja delotvornu i suvislu alternativu podršci postojećim političkim opcijama (ili, pak, kreiranju neke nove), dotle ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin drži vatreni govor na predizbornom skupu Srpske napredne stranke, i gotovo eksplicitno poručuje potencijalnim biračima da je SNS opcija, ili jedna od opcija, iza koje „stoji“ Ruska federacija, šta god to konkretno značilo.
„Konkretno“ ovde nije ni važno: ključno je da se pošalje uvijena, ali dovoljno razumljiva poruka, i da ona stigne na prave adrese.
Srbiju „strateško partnerstvo“ sa Rusijom košta skupo, i koštaće je po svoj prilici još skuplje, dok na drugoj strani Moskvu ne košta ama baš ništa da pruža retoričku podršku sizifovskim jeremijadama Beograda.
Ili smo možda svi pogrešno „pročitali“ ambasadora Konuzina? Možda bi to i bilo moguće, kada ovo ne bi bio ko-zna-već-koji „nesporazum“ s njim; a toliki „nesporazumi“ pokazuju da nikakvog nesporazuma nema, nego da je sve zaista baš onako kako izgleda, kako zvuči i kako miriše.
Ipak, ovo nije priča ni o Konuzinu ni o onima koje Konuzin u Beogradu predstavlja, a koji, na koncu, ipak samo gledaju sopstveni interes, što im nije za zameriti. A to što tom prilikom krše sve moguće pisane i nepisane regule, to nije njihov problem, nego odgovornost onih koji su im to omogućili: ne bi se izaslanik Putinove administracije nikada ni ovako ni ovoliko „razbaškario“ na srpskoj stranačko-predizbornoj sceni da mu to nije omogućeno snishodljivošću zvaničnog Beograda, koja je pak direktna posledica „jeremićevske doktrine“.
A ta „doktrina“ svodi se zapravo na to da Srbija – po strani od milozvučne a isprazne „evroentuzijastičke“ retorike - ima samo jedan stvarni (spoljno)politički prioritet, a to je „borba protiv nezavisnosti Kosova“, i da su sva njena politička i ostala savezništva – ili, pak, ono što je savezništvu suprotno – u najdirektnijoj mogućoj korelaciji sa odnosom neke druge zemlje prema „kosovskom pitanju“. Samo je tako moguće da Srbija uporno pristaje, i to skoro bez roptanja, da daje nešto za ništa u jednom odnosu koji je krajnje neravnopravan, a uz to i nefunkcionalan.
Prostije rečeno, Srbiju ova vrsta „strateškog partnerstva“ košta skupo, i koštaće je po svoj prilici još skuplje, dok na drugoj strani Moskvu ne košta ama baš ništa da pruža retoričku podršku sizifovskim jeremijadama Beograda koji je, kako kaže narodna pesma, „kasno na Kosovo stigao“, ali voli da održava iluziju kako je došao baš na vreme da se iznova, post festum, malo prodivani, recimo, o nerešenim „statusnim pitanjima“. Kojim „nerešenim statusnim pitanjima“?
Ruski ambasador u Srbiji Alexander Konuzin, Beograd, 15. septembar 2011.
Ovo nas već vraća „tamo dole“, na sever Kosova, gde KFOR polako, ali sve odlučnije, uklanja srpske barikade, i gde je sve očiglednije da neće i ne može na duži rok proći uslovljavanje međunarodnih snaga po principu, mi ćemo vam DOZVOLITI prolaz ako se obavežete da činite onako kako je nama po volji.Međutim, onaj ko nešto dozvoljava ili ne dozvoljava međunarodnim snagama (vojnim, policijskim, administrativnim...) nije ni Beograd ni Priština ni lokalne „paralelne“ institucije severa Kosova, nego mandat koji KFOR i EULEKS imaju na Kosovu. Možda je moguće zamisliti da „lokalni lideri“ na severu Kosova to ne znaju ili ne razumeju baš najbolje; ali, sasvim je nezamislivo da se to ne zna na nadležnim beogradskim adresama.
Pa ipak, odavde stiže svaka moguća podrška „balvanašima“ sa severa, praćena tek blagim prekorima da možda ponekad „preteruju“ i da nisu uvek „dovoljno svesni stvarnosti“. Lako ćemo za njihov nedostatak kontakta sa stvarnošću ovoga sveta; nevolja je što je taj nedostatak po svoj prilici i dalje sastavni deo zvanične politike Srbije.