(Razgovor Aleksandra Konuzina i Vuka Jeremića).
- Sine Vule, pa gde si ti? Baš sam te se uželeo...
- Jao, čika Aco, superiška što ste se javili! Vi znate da mene sunce ogreje čim vam čujem glas...
- Gde si to, sine? Nešto te slabo čujem.
- A gde bih ja bio, čika Aco? Evo me nebu pod oblacima, tačnije rečeno: nebu nad oblacima.
- Opet u avionu?
- Jeste, čika Aco. Samo što mi krila ne izrastu.
- Ništa ti, sine, nemoj da se sekiraš. Nisu izrasla ni Jurju Gagarinu, ni Lajki nisu izrasla...
- Pu-pu-pu... Nemojte tako, čika Aco, naopako bilo.
- Nemoj ti da pljuckaš odozgo! Nikad ne znaš gde može vetar da odnese.
- Ne bojte se, čika Aco, neće na vas. Ja sam negde nad Atlantikom.
- Pusti ti, sine, to što neće. Poslušaj starijeg i pametnijeg, pa kad ti lepo kažem da ne pljuckaš iz aviona, ti nemoj da pljuckaš.
- Ali, čika Aco, svi prozori su zatvoreni. Nema kuda da izađe.
- Nemoj da si tako tvrdoglav! Slušaj šta ti se kaže, pa ćeš daleko da doguraš, reko sam ti već. I šta uopšte treba da se pljucka?
- Pa to je naš narodni običaj, čika Aco. Protiv uroka.
- Kakvog uroka?
- Tog vašeg, sa Gagarinom i sa Lajkom.
- Oćeš da kažeš, sine, da bi tebe tvoj čika Aca ureko? E, dete, dete... I to mi je hvala za sve što sam uradio za tebe i za Srbiju...
- Nemojte tako, čika Aco... Nisam ja mislio da vi to namerno. Ali shvatite: nije mi ugodno da na deset hiljada metara visine slušam kako me poredite sa Gagarinom koji je poginuo u avionu ili sa Lajkom koja je, sirota, ispustila dušu negde u Kosmosu, daleko od otadžbine.
- Jao, sine, ti ga baš cepidlačiš... Dobro, izvini, evo puj-pike ne važi ono što sam maločas reko... Dakle, sine Vule, nemoj da štrecuješ da će da ti izrastu krila, pošto nisu izrasla ni Belki ni Strelki. Je li to sad u redu?
- Pa ne znam baš, čika Aco...
Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Srbije, tokom sadnje drveta u Parku prijateljstva, na početku jubilarnog 50-og zasedanja Pokreta nesvrstanih u Beogradu, 05. septembar 2011.
- Šta, bre, ne znaš?! Pa jesu li se Belka i Strelka srećno spustile na Zemlju u Sputnjiku 5? Jesu! I šta onda još ima da zakeraš?
- Pa nije baš diplomatski, čika Aco, da me poredite sa kerovima. Ipak sam ja čovek, diplomata i ministar...
- Au, izvini, molim te... A s kim da te poredim? Sa kokoškama? Ti si, čoveče, Vuk i tako treba da se ponašaš.
- Ako sam Vuk, čika Aco, nisam džukela.
- Oćeš da kažeš da su najslavniji psi u vasceloj ruskoj istoriji obične džukele? Sram te i stid bilo! Pa jesi li ti Srbin, šta si ti?!
- Znate da jesam, čika Aco. Sami ste to rekli, i to ne jedared.
- Pa jel' se tako jedan Srbin odnosi prema bratskim ruskim svetinjama?
- Izvinite, čika Aco, al' ja ne mogu da prihvatim da su mi Belka i Strelka braća...
- Pa ko je reko da su ti braća? Kako kuje mogu da ti budu braća? Jesi to i ti počeo da brljaviš po polnom pitanju ko ovi degenerici sa degenerisanog Zapada?
- Znate da nisam, čika Aco, al' ne mogu da prihvatim ni da su mi Belka i Strelka sestre. Poštujem njihova herojska dela, razume se, ali...
- Kod vas Srba, ako ste uopšte Srbi, uvek neko „ali“...
- Nemojte tako, čika Aco... Pa ko bi mogli da budu Srbi ako ne mi Srbi?
- Slušaj, Vule, ja celo vreme razmišljam o tome, pa nikako da se domislim... Samo vidim da ovako dalje ne ide. Izem ti takve Srbe kad pre neki dan, na onom Beogradskom bezbednosnom forumu, niko sem mene da progovori ko Srbin i da onim inostranim plaćenicima kaže šta ih ide.
- Čika Aco, nemojte tako preko da sudite...
- Nego kako da sudim? Je li istina da sam tamo samo ja govorio ko Srbin?
- Pa jeste i nije... Ne možete da kažete da naprimer naš predsednik nije Srbin...
- Ko? Onaj što je govorio na Forumu na onom tunjavom engleskom?
- Pa i vi ste, čika Aco, govorili na engleskom...
- A kako, sine Vule, da govorim kad tamo niko nit je govorio nit je diso srpski?! Ko bi me razumeo da sam ja na tom, kako ste ga nazvali, Belgrade Security Forumu, izgovorio više od tri srpske reči?!
- Koje tri reči, čika Aco? Sorry, bio sam u New Yorku, pa nisam pratio...
- Kosovo, Vuk i Jeremić, eto koje tri! Sorry, sine, ako sam te tim uvredio! Evo, neću nikad više...
- Nemojte, čika Aco, da ste nakraj srca...
- Ma ja sam, sine, nakraj Srba. Ja, ja, ja to ne mogu da razumem... Da na celom svetu samo ti i ja govorimo ko pravi Srbi i da samo mi branimo svetu srpsku zemlju, pa to je da čovek iz kože iskoči!
- Pa nije baš tako, čika Aco! Svetu srpsku zemlju brane i oni naši hrabri ljudi koji su ostali na Kosmetu...
- Koji ljudi? Je li oni iz Jarinja? Oni što su okupatorima iz NATO-a i KFOR-a kuvali svadbarski kupus i delili im ga onako badava, da izazovu njihovo milosrđe, da ovi zavojevači svoj sledeći granični prelaz ne bi postavili negde kod Obrenovca?
- Ne razumete vi, čika Aco, to je specifičan srpski humor...
Ruski ambasador u Srbiji, Aleksansdar Konuzin, Beograd, 15. septembar 2011.
- Kakav crni humor? Svadbarski kupus se kuva kad je svadba, a ne kad je okupacija.
- Pa šta je trebalo da skuvaju, čika Aco?
- Svašta može od kupusa da se skuva, samo kad se oće. Može boršč, a može i šči.
- Može, čika Aco, ali problem je što to nisu naša narodna jela.
- A govna kao jesu naše narodno jelo, naš specijalitet?
- Kakva govna, čika Aco?
- Govna koja jedemo zbog vas Srba i zbog vašeg Kosova.
- E pa ako je tako, onda nemojte više da ih jedete.
-Molim? Dobro. Evo ovog trenutka prestajemo. Tvoja želja je, sine Vule, meni zapovest. I veliko mi je to hvala, sine, za sve čega sam se nagutao da bi Srbi još uvek mogli da se zovu Srbima, da ne postanu ko Bugari, Rumunji i ove ostale američke slugeranje. Ali dobro, šta smo gutali, gutali smo. Sada je s tim gotovo.
- Ne, ne, ne... Nemojte, čika Aco, molim vas, nemojte!
- Šta ima da me moliš?
- Da ne prestanete da gutate, da ovaj... jao, bre... izvinite na izrazu, ali to su vaše reči, to da ovaj... da ne prestanete da jedete to, ovaj, što ste, je li, rekli...
- Čekaj, šta oćeš da mi kažeš?
- Pa da jedete... ovaj, ne da jedete već da... jao, čika Aco, izvinite... skroz sam se pogubio, ne znam kako da vam to objasnim... tako mi je neugodno, najrađe bih u zemlju propao...
- Pu-pu-pu... Nemoj tako, sine Vule, naopako bilo...
- A što vi sad pljuckate, čika Aco?
- Pa da oteram urok, sine, aman-zaman. Gde ćeš, bre, u avionu da govoriš da bi najrađe propo u zemlju?!
- Nemojte da se toliko brinete, čika Aco. Ispod mene nije zemlja nego okean.
- Mnogo utešno, sine, mnogo utešno. To je ko da ja kažem da ovo ispod mene nije Srbija nego ne znam ni ja šta.
- Kako ne znate, čika Aco? Pa šta bi drugo bilo ispod vas ako ne Srbija?
- Otkud ja znam, sine?! Vidim, gurate se pod taj NATO-ov kišobran...
- Nemojte tako, čika Aco. Ovi iz NATO-a nam isto tako govore da se guramo pod ruski vodokotlić... Pa nismo mi ko ovi Hrvati i Šiptari da nam strani gospodari kroje kapu.
- Jel' ti to oćeš da kažeš da smo mi Rusi za vas strani gospodari?
- Ni slučajno, čika Aco, šta vam pada na pamet?! Kakvi crni strani gospodari?!
- Nego kakvi, sine Vule, nego kakvi?
- Pa domaći gospodari, čika Aco, domaći.
- Sine Vule, pa gde si ti? Baš sam te se uželeo...
- Jao, čika Aco, superiška što ste se javili! Vi znate da mene sunce ogreje čim vam čujem glas...
- Gde si to, sine? Nešto te slabo čujem.
- A gde bih ja bio, čika Aco? Evo me nebu pod oblacima, tačnije rečeno: nebu nad oblacima.
- Opet u avionu?
- Jeste, čika Aco. Samo što mi krila ne izrastu.
- Ništa ti, sine, nemoj da se sekiraš. Nisu izrasla ni Jurju Gagarinu, ni Lajki nisu izrasla...
- Pu-pu-pu... Nemojte tako, čika Aco, naopako bilo.
- Nemoj ti da pljuckaš odozgo! Nikad ne znaš gde može vetar da odnese.
- Ne bojte se, čika Aco, neće na vas. Ja sam negde nad Atlantikom.
- Pusti ti, sine, to što neće. Poslušaj starijeg i pametnijeg, pa kad ti lepo kažem da ne pljuckaš iz aviona, ti nemoj da pljuckaš.
- Ali, čika Aco, svi prozori su zatvoreni. Nema kuda da izađe.
- Nemoj da si tako tvrdoglav! Slušaj šta ti se kaže, pa ćeš daleko da doguraš, reko sam ti već. I šta uopšte treba da se pljucka?
- Pa to je naš narodni običaj, čika Aco. Protiv uroka.
- Kakvog uroka?
- Tog vašeg, sa Gagarinom i sa Lajkom.
- Oćeš da kažeš, sine, da bi tebe tvoj čika Aca ureko? E, dete, dete... I to mi je hvala za sve što sam uradio za tebe i za Srbiju...
- Nemojte tako, čika Aco... Nisam ja mislio da vi to namerno. Ali shvatite: nije mi ugodno da na deset hiljada metara visine slušam kako me poredite sa Gagarinom koji je poginuo u avionu ili sa Lajkom koja je, sirota, ispustila dušu negde u Kosmosu, daleko od otadžbine.
- Jao, sine, ti ga baš cepidlačiš... Dobro, izvini, evo puj-pike ne važi ono što sam maločas reko... Dakle, sine Vule, nemoj da štrecuješ da će da ti izrastu krila, pošto nisu izrasla ni Belki ni Strelki. Je li to sad u redu?
- Pa ne znam baš, čika Aco...
- Pa nije baš diplomatski, čika Aco, da me poredite sa kerovima. Ipak sam ja čovek, diplomata i ministar...
- Au, izvini, molim te... A s kim da te poredim? Sa kokoškama? Ti si, čoveče, Vuk i tako treba da se ponašaš.
- Ako sam Vuk, čika Aco, nisam džukela.
- Oćeš da kažeš da su najslavniji psi u vasceloj ruskoj istoriji obične džukele? Sram te i stid bilo! Pa jesi li ti Srbin, šta si ti?!
- Znate da jesam, čika Aco. Sami ste to rekli, i to ne jedared.
- Pa jel' se tako jedan Srbin odnosi prema bratskim ruskim svetinjama?
- Izvinite, čika Aco, al' ja ne mogu da prihvatim da su mi Belka i Strelka braća...
- Pa ko je reko da su ti braća? Kako kuje mogu da ti budu braća? Jesi to i ti počeo da brljaviš po polnom pitanju ko ovi degenerici sa degenerisanog Zapada?
- Znate da nisam, čika Aco, al' ne mogu da prihvatim ni da su mi Belka i Strelka sestre. Poštujem njihova herojska dela, razume se, ali...
- Kod vas Srba, ako ste uopšte Srbi, uvek neko „ali“...
- Nemojte tako, čika Aco... Pa ko bi mogli da budu Srbi ako ne mi Srbi?
- Slušaj, Vule, ja celo vreme razmišljam o tome, pa nikako da se domislim... Samo vidim da ovako dalje ne ide. Izem ti takve Srbe kad pre neki dan, na onom Beogradskom bezbednosnom forumu, niko sem mene da progovori ko Srbin i da onim inostranim plaćenicima kaže šta ih ide.
- Čika Aco, nemojte tako preko da sudite...
- Nego kako da sudim? Je li istina da sam tamo samo ja govorio ko Srbin?
- Pa jeste i nije... Ne možete da kažete da naprimer naš predsednik nije Srbin...
- Ko? Onaj što je govorio na Forumu na onom tunjavom engleskom?
- Pa i vi ste, čika Aco, govorili na engleskom...
- A kako, sine Vule, da govorim kad tamo niko nit je govorio nit je diso srpski?! Ko bi me razumeo da sam ja na tom, kako ste ga nazvali, Belgrade Security Forumu, izgovorio više od tri srpske reči?!
- Koje tri reči, čika Aco? Sorry, bio sam u New Yorku, pa nisam pratio...
- Kosovo, Vuk i Jeremić, eto koje tri! Sorry, sine, ako sam te tim uvredio! Evo, neću nikad više...
- Nemojte, čika Aco, da ste nakraj srca...
- Ma ja sam, sine, nakraj Srba. Ja, ja, ja to ne mogu da razumem... Da na celom svetu samo ti i ja govorimo ko pravi Srbi i da samo mi branimo svetu srpsku zemlju, pa to je da čovek iz kože iskoči!
- Pa nije baš tako, čika Aco! Svetu srpsku zemlju brane i oni naši hrabri ljudi koji su ostali na Kosmetu...
- Koji ljudi? Je li oni iz Jarinja? Oni što su okupatorima iz NATO-a i KFOR-a kuvali svadbarski kupus i delili im ga onako badava, da izazovu njihovo milosrđe, da ovi zavojevači svoj sledeći granični prelaz ne bi postavili negde kod Obrenovca?
- Ne razumete vi, čika Aco, to je specifičan srpski humor...
- Kakav crni humor? Svadbarski kupus se kuva kad je svadba, a ne kad je okupacija.
- Pa šta je trebalo da skuvaju, čika Aco?
- Svašta može od kupusa da se skuva, samo kad se oće. Može boršč, a može i šči.
- Može, čika Aco, ali problem je što to nisu naša narodna jela.
- A govna kao jesu naše narodno jelo, naš specijalitet?
- Kakva govna, čika Aco?
- Govna koja jedemo zbog vas Srba i zbog vašeg Kosova.
- E pa ako je tako, onda nemojte više da ih jedete.
-Molim? Dobro. Evo ovog trenutka prestajemo. Tvoja želja je, sine Vule, meni zapovest. I veliko mi je to hvala, sine, za sve čega sam se nagutao da bi Srbi još uvek mogli da se zovu Srbima, da ne postanu ko Bugari, Rumunji i ove ostale američke slugeranje. Ali dobro, šta smo gutali, gutali smo. Sada je s tim gotovo.
- Ne, ne, ne... Nemojte, čika Aco, molim vas, nemojte!
- Šta ima da me moliš?
- Da ne prestanete da gutate, da ovaj... jao, bre... izvinite na izrazu, ali to su vaše reči, to da ovaj... da ne prestanete da jedete to, ovaj, što ste, je li, rekli...
- Čekaj, šta oćeš da mi kažeš?
- Pa da jedete... ovaj, ne da jedete već da... jao, čika Aco, izvinite... skroz sam se pogubio, ne znam kako da vam to objasnim... tako mi je neugodno, najrađe bih u zemlju propao...
- Pu-pu-pu... Nemoj tako, sine Vule, naopako bilo...
- A što vi sad pljuckate, čika Aco?
- Pa da oteram urok, sine, aman-zaman. Gde ćeš, bre, u avionu da govoriš da bi najrađe propo u zemlju?!
- Nemojte da se toliko brinete, čika Aco. Ispod mene nije zemlja nego okean.
- Mnogo utešno, sine, mnogo utešno. To je ko da ja kažem da ovo ispod mene nije Srbija nego ne znam ni ja šta.
- Kako ne znate, čika Aco? Pa šta bi drugo bilo ispod vas ako ne Srbija?
- Otkud ja znam, sine?! Vidim, gurate se pod taj NATO-ov kišobran...
- Nemojte tako, čika Aco. Ovi iz NATO-a nam isto tako govore da se guramo pod ruski vodokotlić... Pa nismo mi ko ovi Hrvati i Šiptari da nam strani gospodari kroje kapu.
- Jel' ti to oćeš da kažeš da smo mi Rusi za vas strani gospodari?
- Ni slučajno, čika Aco, šta vam pada na pamet?! Kakvi crni strani gospodari?!
- Nego kakvi, sine Vule, nego kakvi?
- Pa domaći gospodari, čika Aco, domaći.
