Policija je uhapsila napadače na Teofila Pančića, novinara nedeljnika Vreme i kolumnistu Radija Slobodna Evropa, izjavio je za RSE Milorad Veljović, direktor Policije MUP-a Srbije.
U razgovoru za RSE Pančić je rekao da policija očigledno može da radi svoj posao kada ne postoji "političko ometanje".
Pančić je pretučen metalnom šipkom 24. jula u autobusu gradskog prevoza u Zemunu, a u policiji kažu da će saslušanje mladića i istraga uskoro pokazati motive za ovaj napad.
Jedan uhapšeni je 1991. godište, a drugi je godinu dana mlađi. Kako saznajemo, napadači su iz beogradskog naselja Rakovica i Novog Beograda. Njima je određen pritvor od 48 sati i u utorak će biti privedeni na saslušanje istražnom sudiji.
Jedan od njih uhapšen je pre dva dana, a drugi u ponedeljak uveče.
Nezvanično, srpski mediji objavljuju da su dvojica napadača pripadnici ekstremno desničarskih organizacija.
RSE: Može se reći igrom slučaja ili pritiskom javnosti, vaš slučaj je jedan od prvih u napadima na novinare u Srbiji za koji je istraga pokazala neke rezulate?
Pančić: Pa da tako ispada. Ako je tu potrebno neko objašnjenje, mislim da je moguće samo jedno, a to je da policija može da radi svoj posao onda kada ne postoji političko ometanje sa visokih adresa da se posao radi. Dakle, nije problem u tome da ne mogu biti pronađeni počinioci bilo kojeg krivičnog dela nad bilo kojim građaninom pa tako i novinarom, već je očigledno da kada se politika umeša i kada to nekome nije u interesu, onda se do rezultata ni ne dolazi.
RSE: Podaci koji su prvi stigli iz policije su prilično šokantni. Jedan od dvojice mladića koji vas je pretukao je 1991 godište, a drugi 1992, jedan iz Rakovice, drugi iz Novog Beograda i prema informacijama koje prenose neki mediji obojica su pripadnici ekstremističkih desničarskih grupa. Kako doživljavate sve te podatke?
Pančić: Ništa od toga za mene nije iznenađenje, ja sam od samog početka i govorio, jer to je jedino što sam i mogao da vidim u onom magnovenju, da se radi o mladim ljudima. To je meni jasno od početka, a što se tiče toga da su pripadnici nekih desničarskih organizacija i to mi se savršeno logično uklapa jer, kao što sam govorio, ne vidim nijedan razlog niti motiv da bilo ko normalan u svakom smislu te reči meni uradi to što je uradio. Jedino odakle je mogla doći ta vrsta nasilja jesu neke ekstremno desničarske organizacije jer su to njihovi metodi i jer su ljudi poput mene, da tako kažem, njihova prirodna meta.
RSE: U svojim tekstovima puno se bavite stanjem nacionalne svesti. Šta vam govori činjenica da dvoje izuzetno mladih ljudi, jedva da su punoletni, da su bili spremni da vas prate, potegnu metalne šipke?
Pančić: To je pitanje za politikologe, psihologe, sociologe. To je taj deo društva koji svoju ličnu neostvarenost i frustracije i životne probleme projektuje na neke imaginarne neprijatelje. Takve ljude, koji imaju obično malo znanja, njih nije preterano teško instruirati i zadojiti nekakvim potpuno blesavim i sumanutim idejama koje se njima čine kao bog zna kako velikim mudrostima i nije preterano teško uveriti ih da čine nasilje zarad tih ideja.
RSE: Kakva su vaša očekivanja od nadležnih?
Pančić: Moja očekivanja su, što se kaže – sve po zakonu. Kad neko čini takvu vrstu nasilja, potpuno je svejedno da li je neko izvršio nasilje nad mnom ili nad nekim ko ima potpuno suprotne stavove, uopšte nije bitno šta ko misli ili zastupa. Suština je da, zbog stavova, mišljenja, ovo ne sme da se dešava – nikome! Oni koji se usude da tako nešto rade moraju da budu adekvatno kažnjeni, ne zbog toga što se njima neko sveti, već da društvo pošalje signal da je takva vrsta ponašanja neprihvatljiva.
Hronologija napada na novinare u Srbiji
Hronologija napada na novinare u SrbijiPriredio: Miloš Teodorović
Ubistva i napadi na novinare tokom devedesetih, ali i nakon pada Miloševića, većinom do danas nisu istraženi. Ubice, napadači i oni koji su pretili predstavnicima sedme sile uglavnom nikada nisu odgovarali. Podsećamo na neke najpoznatije slučajeve:
- Urednik spoljnopolitičke rubrike nedeljnika „Vreme“ Dušan Reljić kidnapovan je 21. septembra 1993. godine. Ispred njegove zgrade u Ulici Vojislava Ilića otela su ga tri muškarca, koji su se kasnije predstavili kao kontraobaveštajna služba, ali Uprava bezbednosti VJ naknadno je demantovala bilo kakvu umešanost svojih pripadnika u kidnapovanje. Otmičari su ga držali dva dana, ispitivali, a stavljali su mu i crnu kesu na glavu. Devet dana kasnije je pušten. Slučaj ostao do danas neistražen.
- Novinarka „Duge“ Dada Vujasinović ubijena je 8. aprila 1994. godine u svom stanu u Novom Beogradu. Ostaće upamćena po svojim ratnim reportažama. Njena smrt dugo je tretirana kao samoubistvo, da bi posle više godišnje borbe njene porodice ovaj slučaj počeo da se tretira kao likvidacija. Ubice nisu pronađene.
- Slavko Ćuruvija, vlasnik „Dnevnog telegrafa“ ubijen 11. aprila 1999. godine u atentatu u centru Beograda. Imena mogućih ubica često su pominjana, ali precizno nije utvrđeno ko su izvršioci, niti njihove eventualne veze sa političkim nalogodavcima.
- Milan Pantić, novinar „Večernjih novosti“ ubijen je 11. juna 2001. godine ispred svoje kuće u Jagodini. Ni za ovaj zločin niko nije odgovarao.
- Na prozor stana novinara „Vremena“ Dejana Anastasijevića 13. aprila 2007. godine bačena je bomba. Motiv i imena napadača na novinara poznatog po pisanju o ratnim zverstvima, do danas nisu istraženi.