U mesecu koji upravo ističe, srpska vladajuća koalicija imala je dva zadatka, i ispunila ih je sa polovičnim uspehom. Jedan zadatak bio je da smeni Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda, koji je ujedno i predsednik Demokratske stranke; drugi je bio da u okviru svojih ustavnih i zakonskih kompetencija i obaveza omogući poštovanje ustavnih prava i sloboda građana, to jest, da obezbedi mirno odvijanje Parade ponosa u Beogradu.
Šta znači da je uspeh bio „polovičan“? Najpre, to da je prvi zadatak izvršen, a drugi nije. I jedno i drugo – nimalo slučajno. Nevolja je jedino u tome što je taj prvi zadatak vlast sama sebi odredila, i što za njim nije postojala nikakva javna potreba, kamoli obaveza. Vlast je vrlo „efikasno“ i bez mnogo premišljanja o eventualnim negativnim posledicama učinila ono što dokazano samo njoj neposredno koristi, a oglušila se o onaj zadatak koji je tiče konkretne i praktične – a ne isprazne i deklarativne - odbrane opštih prava, makar i po cenu političkog rizika po nju samu, tj. po vlast. Prosto rečeno, „prekomponovanje“ vlasti u Beogradu usred njenog legalno i legitimno stečenog mandata nema nikakve veze sa iole ozbiljno shvaćenim javnim interesom, nego samo sa interesom za podmirenjem međusobnih računa unutar koalicije koja vlada na nivou države, a bogme i sa utaživanjem naraslih statusnih ambicija „kadrova“ vladajućih stranaka, pre svega one najveće, Srpske napredne stranke, koja se doduše nije u ovih petnaestak meseci vladanja proslavila izobiljem kvalitetnih ljudi za položaje koji zahtevaju složene i specifične kompetencije, ali ko još za to mari? Kada ste još čuli za slučaj partijskog aparatčika i nadobudnog političkog ariviste koji se da impresionirati pred poslom koji prevazilazi njegove kompetencije, pa preventivno odustaje od angažmana, da ne bi slučajno učinio kakvu javnu štetu? Da je to ovde moguće, Srbija odavno ne bi ličila na sebe ovakvu, nego na neku svoju bolju, trajno nerealizovanu mogućnost.
Dodatna bizarnost „slučaja Đilasove smene“ je u tome što se sada pokazuje da ne samo da se nije mislilo o negativnim (nus)posledicama poremećaja u radu složnog sistema kakav je glavni grad, nego da se u sve to sa proterivanjem Đilasa iz Starog dvora uletelo bez minimlne koordinacije i dogovora za „dan posle“. Sada se tek ispostavlja da DSS hoće da sa bilo kim ruši „žutog arhineprijatelja“, ali neće da formira novu većinu sa strankama koje optužuje za „izdaju Kosova“, tako da će po svoj prilici morati da se ide na nove izbore. Samo u Beogradu? I to je sad već pod upitnikom, ne na poslednjem mestu i zato što celo to zamešateljstvo predstavlja novi izazov političkoj sujeti Aleksandra Vučića, koji verovatno neće moći još predugo da se zadovoljava (za slušanje prilično teškim i posramljujućim) pokušajima nadmoćno-izazivačkog, senzibilitetom suštinski uličarskog, ironisanja na temu sopstvene i partijske sićušnosti, a veličine konkurencije, i sleva i zdesna, i iz koalicije i iz opozicije.
Majstori salonskog partijaškog antišambriranja na drugom su zadatku – neuporedivo važnijem sa stanovišta javnog interesa - neslavno pali, i to treći put uzastopno: država je ponovo poklekla pred pretnjama huligana i političkog podzemlja. Dešavalo se to i za vreme prethodne vlasti, ali ne treba zaboraviti dve stvari: jedna je Parada (2010) ipak bila održana, a Ivica Dačić bio je ministar unutrašnjih poslova i pre i nakon prošlogodišnje promene vlasti. To ne može da znači ništa drugo nego da na kraju „politička volja“ jeste ona koja presuđuje, a da je policija svakako sposobna da obavi svoj posao kako treba – samo ako joj se to omogući. Ove je godine osećaj gorčine dodatno pojačan bar dvama momentima: prvo, do poslednjeg je trenutka sve ukazivalo na postepeno relaksiranje situacije i na to da će Parade ovaj put ipak biti, pa je osećaj izneverenosti neutemeljenih nadanja utoliko jači; drugo, i Aleksandar Vučić i naročito Ivica Dačić „proslavili“ su se u danima pred nesuđenu manifestaciju izjavama koje su naprosto do te mere odudarajuće od njihovog novouvežbanog „evropejskog“ imidža da bi ih bez ikakvih problema mogli dati i onaj Vučić i onaj Dačić kakve pamtimo od pre desetak ili petnaestak godina, a za koje nam grupa beogradskih entuzijasta iz krugova nekadašnjih antiratnih i antinacionalističkih aktivista uporno tvrdi da više ne postoje. Pa, ako prilikom svakog „nezgodnijeg“ pitanja i iskušenja ovako upečatljivo vaskrsavaju mada više ne postoje, šta li bi tek bilo da još postoje? I dokle će sve, baš sve, moći da se pravda i toleriše u ime „provođenja Briselskog sporazuma“, kao da ceo život Srbije treba da stane u međuvremenu?
Biće, na sreću ili nažalost, još vremena i prilika da se na ova pitanja odgovara. Za sada, septembar je pokazao nešto što je bilo iznenađenje samo za jako, upravo sumnjivo prejako naivne: populistička politika može da dosegne zvezdane visine popularnosti, može u jednom trenutku da „zavede“ (skoro) sve, ali ne može da bude ozbiljna i dosledna u rešavanju društvenih problema, naročito onih na kojima se ne stiču olaki poeni, negi nešto mora i da se žrtvuje.
Šta znači da je uspeh bio „polovičan“? Najpre, to da je prvi zadatak izvršen, a drugi nije. I jedno i drugo – nimalo slučajno. Nevolja je jedino u tome što je taj prvi zadatak vlast sama sebi odredila, i što za njim nije postojala nikakva javna potreba, kamoli obaveza. Vlast je vrlo „efikasno“ i bez mnogo premišljanja o eventualnim negativnim posledicama učinila ono što dokazano samo njoj neposredno koristi, a oglušila se o onaj zadatak koji je tiče konkretne i praktične – a ne isprazne i deklarativne - odbrane opštih prava, makar i po cenu političkog rizika po nju samu, tj. po vlast. Prosto rečeno, „prekomponovanje“ vlasti u Beogradu usred njenog legalno i legitimno stečenog mandata nema nikakve veze sa iole ozbiljno shvaćenim javnim interesom, nego samo sa interesom za podmirenjem međusobnih računa unutar koalicije koja vlada na nivou države, a bogme i sa utaživanjem naraslih statusnih ambicija „kadrova“ vladajućih stranaka, pre svega one najveće, Srpske napredne stranke, koja se doduše nije u ovih petnaestak meseci vladanja proslavila izobiljem kvalitetnih ljudi za položaje koji zahtevaju složene i specifične kompetencije, ali ko još za to mari? Kada ste još čuli za slučaj partijskog aparatčika i nadobudnog političkog ariviste koji se da impresionirati pred poslom koji prevazilazi njegove kompetencije, pa preventivno odustaje od angažmana, da ne bi slučajno učinio kakvu javnu štetu? Da je to ovde moguće, Srbija odavno ne bi ličila na sebe ovakvu, nego na neku svoju bolju, trajno nerealizovanu mogućnost.
Dodatna bizarnost „slučaja Đilasove smene“ je u tome što se sada pokazuje da ne samo da se nije mislilo o negativnim (nus)posledicama poremećaja u radu složnog sistema kakav je glavni grad, nego da se u sve to sa proterivanjem Đilasa iz Starog dvora uletelo bez minimlne koordinacije i dogovora za „dan posle“. Sada se tek ispostavlja da DSS hoće da sa bilo kim ruši „žutog arhineprijatelja“, ali neće da formira novu većinu sa strankama koje optužuje za „izdaju Kosova“, tako da će po svoj prilici morati da se ide na nove izbore. Samo u Beogradu? I to je sad već pod upitnikom, ne na poslednjem mestu i zato što celo to zamešateljstvo predstavlja novi izazov političkoj sujeti Aleksandra Vučića, koji verovatno neće moći još predugo da se zadovoljava (za slušanje prilično teškim i posramljujućim) pokušajima nadmoćno-izazivačkog, senzibilitetom suštinski uličarskog, ironisanja na temu sopstvene i partijske sićušnosti, a veličine konkurencije, i sleva i zdesna, i iz koalicije i iz opozicije.
Majstori salonskog partijaškog antišambriranja na drugom su zadatku – neuporedivo važnijem sa stanovišta javnog interesa - neslavno pali, i to treći put uzastopno: država je ponovo poklekla pred pretnjama huligana i političkog podzemlja. Dešavalo se to i za vreme prethodne vlasti, ali ne treba zaboraviti dve stvari: jedna je Parada (2010) ipak bila održana, a Ivica Dačić bio je ministar unutrašnjih poslova i pre i nakon prošlogodišnje promene vlasti. To ne može da znači ništa drugo nego da na kraju „politička volja“ jeste ona koja presuđuje, a da je policija svakako sposobna da obavi svoj posao kako treba – samo ako joj se to omogući. Ove je godine osećaj gorčine dodatno pojačan bar dvama momentima: prvo, do poslednjeg je trenutka sve ukazivalo na postepeno relaksiranje situacije i na to da će Parade ovaj put ipak biti, pa je osećaj izneverenosti neutemeljenih nadanja utoliko jači; drugo, i Aleksandar Vučić i naročito Ivica Dačić „proslavili“ su se u danima pred nesuđenu manifestaciju izjavama koje su naprosto do te mere odudarajuće od njihovog novouvežbanog „evropejskog“ imidža da bi ih bez ikakvih problema mogli dati i onaj Vučić i onaj Dačić kakve pamtimo od pre desetak ili petnaestak godina, a za koje nam grupa beogradskih entuzijasta iz krugova nekadašnjih antiratnih i antinacionalističkih aktivista uporno tvrdi da više ne postoje. Pa, ako prilikom svakog „nezgodnijeg“ pitanja i iskušenja ovako upečatljivo vaskrsavaju mada više ne postoje, šta li bi tek bilo da još postoje? I dokle će sve, baš sve, moći da se pravda i toleriše u ime „provođenja Briselskog sporazuma“, kao da ceo život Srbije treba da stane u međuvremenu?
Biće, na sreću ili nažalost, još vremena i prilika da se na ova pitanja odgovara. Za sada, septembar je pokazao nešto što je bilo iznenađenje samo za jako, upravo sumnjivo prejako naivne: populistička politika može da dosegne zvezdane visine popularnosti, može u jednom trenutku da „zavede“ (skoro) sve, ali ne može da bude ozbiljna i dosledna u rešavanju društvenih problema, naročito onih na kojima se ne stiču olaki poeni, negi nešto mora i da se žrtvuje.