Pančić: Evo stranke, traže se birači

Piše: Teofil Pančić

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Što se vlasti u Srbije tiče, dileme nema: 26. aprila biće održani parlamentarni i lokalni izbori (potonji ne i u Beogradu, osim za gradske opštine), kao i pokrajinski u Vojvodini (ako se ne umeša korona virus, kojem vlast za sada junački odoleva).

To što je vodeći deo ono malo preostale politički žive i aktivne opozicije rekao da u tome ne samo da ne namerava da sudeluje, nego da će aktivno bojkotovati izbore, vlast navodno ne interesuje mnogo: radije ubeđuje i sebe i druge da to ni na koji bitan način neće okrnjiti legitimitet njene ubedljive pobede – pobede u koju niko ne sumnja, ponajmanje oni koji će joj tog dana ipak izaći na izborni megdan, pod bilo kojim pokrićem ili izgovorom.

• Izborna godina u Srbiji: Dvadeset godina parlamentaizma

Njima je režim, uostalom, učinio značajan ustupak – usput ležerno narušavajući sve izborne standarde, jer se pravila ne mogu menjati pred same izbore i na ovako „voluntaristički“ način – da se izborni cenzus snizi sa pet na tri odsto. Mada bi, realno, spuštanje cenzusa na bizarnih jedan odsto možda ipak bio sigurniji način da u budućoj skupštini Srbije osvane bilo ko ko bi kako-tako obavljao ulogu opozicije, pa makar i u režiji same vlasti...

Pročitajte i ovo: Ima li bojkota izbora u Srbiji?

I tu je središte problema koji Vučićeva vlast javno ne priznaje, ali ga je i te kako svesna: ako u strukturi institucija i vlasti (u širem smislu i parlamentarna opozicija je deo „vlasti“, jer sudeluje u radu najvišeg zakonodavnog tela u državi) nema prestavnika kredibilne opozicije, onda se tu radi o režimu sa, u najboljem slučaju, krnjim i upitnim legitimitetom, kako god da je do toga došlo. Naročito s obzirom na to pred kakvim će se obavezama i izazovima naći Srbija u neposrednoj budućnosti – pre svega onim kosovskim, naravno. Zato vlasti pod hitno treba kredibilna opozicija u postizbornim institucijama, a ako je nema, onda je valja nekako napraviti, tj. „izmisliti“.

Sa proverenim saputnicima naprednjačke strukture sa desne strane političkog spektra to nije naročito teško: tu je lepeza nezahtevnih i susretljivih kandidata za uhlebljenje, od radikala do kojekkvih neodesničarskih udruženja. A valjda će se namaći i nešto birača za njih, pa makar i kroz svojevrsnu „pozajmicu“. Ali, šta raditi s tzv. demokratskom i proevropskom opozicijom, koja je ionako mnogo važnija za makar i potemkinovski napravljenu kulisu budućeg srpskog parlamenta, to jest za to da ovaj – ako se baš ne zagledate pomno - izgleda „kao pravi“?

Pročitajte i ovo: Slučaj Šabac: Do izbora dva putića

Čini se da će ovoj, gotovo neskrivenoj, potrebi režima u susret izaći, uz neke manjr, zapravo jedva vidljive aktere, i nova superstruktura stranaka i organizacija sa levo-centrističke strane političkog spektra, u kojoj će se naći i veterani poput vojvođanskih „ligaša“, ali i nova organizacija kao što je Srbija 21, čiji javno najvidljiviji akteri su „disidenti“ iz Demokratske stranke, stranke Borisa Tadića (kojoj nikada niko nije zapamtio ime, ni prvo ni drugo), LDP-a i možda još nekih stranaka iz tog političkog ambijenta. Obično ih se naziva zajedničkim imenom „antibojkotaši“, jer ih je to okupilo na jednom mestu.

U njima nenaklonjenom delu opozicije, ali i šire javnosti, drži se da se radi o organizaciji koju je isfabrikovao i isfinansirao sam režim, iz razloga i potreba navedenih u prvom delu ovog teksta; živopisnije rečeno, govori se o „projektu Bebe Popovića“. Ako ste blagosloveni pa ne znate „ko je taj Beba Popović“, moj vam je savet da u tom neznanju i ostanete, jer nisu ni sva znanja čoveku zaista korisna.

Ovo može biti tačno, ali može biti i jedna od endemskih teorija zavere; najverovatnije je da je kombinacija jednog i drugog, jer tu ima mnogo različitih aktera, i ne znači da su svima motivi isti, bez obzira što ih povezuje makar jedan zajednički interes: da o(p)stanu unutar institucija koje im garantuju političku vidljivost, ali i osnovnu egzistenciju u politici kao profesionalnoj delatnosti.

Pročitajte i ovo: Pančić: Svako u svom uglu drema

Njihov problem, verovatno nerešiv, je u ovome: ima li uopšte birača, makar i tih skromnih tri odsto, koji bi odgovarali ovom političko-ideološkom profilu, a da bi pri tome bili spremni da zažmure na sveprobijajuću „mutnost“ čitave priče?

Daleko od toga da su svi potencijalni birači „proevropskih“ stranaka ubeđeni u opravdanost, a naročito efikasnost bojkota izbora, makar i zbog famoznog, a neodgovorenog pitanja o „danu posle“; još dalje od toga da su svi politički zaljubljeni u bojotaški Savez za Srbiju, koji je na svaki način pozicioniran isuviše desno za ukus ove populacije.

Međutim, od skepse prema bojkotu kao sredstvu i ideološkog zazora prema njegovim vodećim zagovornicima do odluke svakog pojedinačnog građanina i građanke – i tako mnogo hiljada puta – da zaista izađe na „Vučićeve“ izbore i zaokruži organizaciju koja će, navodno, lelujavi srpski brod iz samih (ovako formiranih) institicija da usmerava ka „Evropi“, ogroman je korak.

Zapravo, gotovo je izvesno da u ovom trenutku takvih birača nema, a da li će biti moguće stvoriti ih za pet-šest nedelja, saznaćemo na vreme. Na vreme za šta? I na to čekamo odgovor. Iz ovog ugla, uoči martovskih ida, deluje da je u Srbiji za sve dobre ishode ionako već deprimirajuće prekasno.