Više hiljada ljudi, najvećim delom Srba izbeglih iz Hrvatske, okupilo se na pomenu koji su najviše rangirane vladike Srpske pravoslavne crkve, u prisustvu državnog vrha na čelu sa predsednikom Borisom Tadićem, služile u Crkvi Svetog Marka u centru Beograda.
Nakon pomena na platou ispred Crkve izbeglička udruženja organizovala su program koji je ove godine bio posvećen nerešenim imovinskim pitanjima.
Takođe, ispred bine okupljeni su držali nosili i široki transparent sa natpisom „Hrvatska odugovlači rešavanje sudbine nestalih Krajišnika“. Dan sećanja na žrtve Oluje iskorišćen je i od strane različitih ekstremno desnih organizacija, onih sa četničkim predznakom, koji su se takođe pojavili na skupu.
„Od ’95. sam u Srbiji. Pred Olujom smo bežali. Tri vile, dve dvospratne kuće i jedna od jednog sprata. To smo imali. Bogati bili, sve imali, sada nigde ništa, ništa nemamo u Srbiji, niti nas ko priznaje...“
Starica koju čujete stajala ispred table na koju su izbegli Krajišnici kačili ključeve od svojih napuštenih kuća i time simbolično pokazivali da više nema vremena za čekanje na rešavanje njihovih imovnskih pitanja. Ova žena je samo jedna od oko, kako se procenjuje, 40 000 ljudi sa istim problemom:
„Umreću u bedi. Joj! Nas petoro živi bez ičega. Jedna me je baba primila i sada me izgone iz tog stana jer nemam ništa...“
Uverni da u njihovoj zavičajnoj državi dovoljno ne čuju poruke izbeglih iz Asocijacije izbegličkih i drugih udruženja Srba iz Hrvatske, kako kaže njen predsednik Milojko Budimir, žele da skrenu pažnju međunarodnoj zajednici:
„Da Hrvatska pre nego što uđe u Evropsku uniju morala bi da ispuni nekakve norme, tojest da vrati imovinu.“
Ipak i ove godine u prvom redu ispred crkvenog ortala stajali su većinom oni koji su sa slikama u ruci podsećali da skoro deceniju i po ne znaju kako su njihovi najmiliji završili. Njima se u ime Crkve obratio vladika banatski Mikanor Bogunović:
„Znamo samo jedno. Da su deca, braća, roditelji ostali na srpskoj zemlji. Čuvajući je kao svoju. Ne tuđu.“
Predsednik Boris Tadić prisustvao je čitavaom pomenu i besedi koja je usledila. Pozdravio se sa većinom vladika, a potom napustio Crkvu bez davanja izjava novinarima.
Dečak Nikola Tovarnaš pročitao je tokom posebnog programa pesmu koju posvećuje svom ocu nestalom u Krajini. Nikolin otac je jedan od više hiljada onih koji su doživeli istu sudbinu. Bojka Simić izgubila je sina starog 17 godina. I tu nije kraj:
„Muž mi je izgubio nogu, đever mi je ranjen, pokojni svekar ranjen. Sve što je moglo nositi pušku nosilo je. Neko je umro neko je ranjen. Uglavnom svi su obeleženi. Kako se odećamo? I tužno i srećno. Ipak smo ostali živi. I ponosim se na mog pokojnog sina i ovu ženu moju komšinicu čiji su i sin i zet nestali u Krajini. Evo ti majke kojoj su u suzi i zet. Odgajila je siročad. Nikada ih nije našla.“
Milosava Gačić iz Knina:
„Da mogu naći makar kosti. Da mogu, da mi daju, makar kosti da nađem od svoje dece.“
Nada Damjanović iz Beograda, porklom iz Plavnog kod Knina:
„Meni je otac poginuo na kućnom pragu. Išla sam da skupljam kosti. Išla sam. Ubili su ga 6. avgusta. Četvoricu njih su odjednom ubili. Nikog nismo imali u ratu. Ni on nije bio u ratu. On je bio šest godina u zarobljeništvu u Nemačkoj, a ovde je poginuo na kućnom pragu.“
„Ja sam iz Knina Ružić Jovanka. Ježim se. Baš me sve ovo emotivno potresa. Suze mi na oči krenu. Samo sećanja. Gubitak brata, izgubila sam posle i oca. Kuća nam je spaljena. Sve i svašta. Ali da su mi deca živa i zdrava. Život ide dalje. Moramo da se saberemo i da idemo napred.“
Među ove nesrećne ljude umešali su se i pripadnici organizacije „Srpski četnički pokret“, isključivo u crno obučeni. Njihov, kako se predstavlja vojvoda, Rade Čubrilo obećava povratak u Krajinu i potvrđuje da je inspiraciju za to i ovog podneva našao u govoru vladike Mikanora:
Čubrilo: Polagano se pripremamo i za povratak tamo.
RFE: Kako se pripremate?
Čubrilo: Ljudi su sada počeli polako da se okupljaju. Evo i danas je radni dan. Kiša pada. Ali vidite okolo ima nekoliko hiljada ljudi.
RFE: Neki bi da imate naivne procene?
Čubrilo: Nije naivna. Evo imali smo priliku da i u crkvi od vladike slušamo da smo možda mi nestrpljivi. Ali svi su se vraćali.
Vladika Mikonor: Istorija je pokazala mnogo puta da neka pitanja koja su ličila na nemoguće, postajala su moguća.
Čubrilo: Najbolje bi bilo da to bude ostvareno diplomatskim putem. Ali možda u neko doba budemo opet morali i da ratujemo za srpske zemlje. Ne samo za Krajinu, nego i za Kosovo, i za Metohiju, i za Bosnu. Mi se spremamo.
„Tuga i jad kada pomisliš kako se bežalo i kako se išlo. I danas se misliš gde da se vratiš, kuda da se vratiš. Kako da se vratiš.“
„E ko su krivci. Političari su krivi i jedni i drugi i treći. Svi su krivi. Svi su izgubili.“
Nakon pomena na platou ispred Crkve izbeglička udruženja organizovala su program koji je ove godine bio posvećen nerešenim imovinskim pitanjima.
Takođe, ispred bine okupljeni su držali nosili i široki transparent sa natpisom „Hrvatska odugovlači rešavanje sudbine nestalih Krajišnika“. Dan sećanja na žrtve Oluje iskorišćen je i od strane različitih ekstremno desnih organizacija, onih sa četničkim predznakom, koji su se takođe pojavili na skupu.
„Od ’95. sam u Srbiji. Pred Olujom smo bežali. Tri vile, dve dvospratne kuće i jedna od jednog sprata. To smo imali. Bogati bili, sve imali, sada nigde ništa, ništa nemamo u Srbiji, niti nas ko priznaje...“
Starica koju čujete stajala ispred table na koju su izbegli Krajišnici kačili ključeve od svojih napuštenih kuća i time simbolično pokazivali da više nema vremena za čekanje na rešavanje njihovih imovnskih pitanja. Ova žena je samo jedna od oko, kako se procenjuje, 40 000 ljudi sa istim problemom:
„Umreću u bedi. Joj! Nas petoro živi bez ičega. Jedna me je baba primila i sada me izgone iz tog stana jer nemam ništa...“
Uverni da u njihovoj zavičajnoj državi dovoljno ne čuju poruke izbeglih iz Asocijacije izbegličkih i drugih udruženja Srba iz Hrvatske, kako kaže njen predsednik Milojko Budimir, žele da skrenu pažnju međunarodnoj zajednici:
„Da Hrvatska pre nego što uđe u Evropsku uniju morala bi da ispuni nekakve norme, tojest da vrati imovinu.“
Ipak i ove godine u prvom redu ispred crkvenog ortala stajali su većinom oni koji su sa slikama u ruci podsećali da skoro deceniju i po ne znaju kako su njihovi najmiliji završili. Njima se u ime Crkve obratio vladika banatski Mikanor Bogunović:
„Znamo samo jedno. Da su deca, braća, roditelji ostali na srpskoj zemlji. Čuvajući je kao svoju. Ne tuđu.“
Predsednik Boris Tadić prisustvao je čitavaom pomenu i besedi koja je usledila. Pozdravio se sa većinom vladika, a potom napustio Crkvu bez davanja izjava novinarima.
Istovremeno na platou ispred Crkve Svetog Marka
Dečak Nikola Tovarnaš pročitao je tokom posebnog programa pesmu koju posvećuje svom ocu nestalom u Krajini. Nikolin otac je jedan od više hiljada onih koji su doživeli istu sudbinu. Bojka Simić izgubila je sina starog 17 godina. I tu nije kraj:
„Muž mi je izgubio nogu, đever mi je ranjen, pokojni svekar ranjen. Sve što je moglo nositi pušku nosilo je. Neko je umro neko je ranjen. Uglavnom svi su obeleženi. Kako se odećamo? I tužno i srećno. Ipak smo ostali živi. I ponosim se na mog pokojnog sina i ovu ženu moju komšinicu čiji su i sin i zet nestali u Krajini. Evo ti majke kojoj su u suzi i zet. Odgajila je siročad. Nikada ih nije našla.“
Milosava Gačić iz Knina:
„Da mogu naći makar kosti. Da mogu, da mi daju, makar kosti da nađem od svoje dece.“
Nada Damjanović iz Beograda, porklom iz Plavnog kod Knina:
„Meni je otac poginuo na kućnom pragu. Išla sam da skupljam kosti. Išla sam. Ubili su ga 6. avgusta. Četvoricu njih su odjednom ubili. Nikog nismo imali u ratu. Ni on nije bio u ratu. On je bio šest godina u zarobljeništvu u Nemačkoj, a ovde je poginuo na kućnom pragu.“
„Ja sam iz Knina Ružić Jovanka. Ježim se. Baš me sve ovo emotivno potresa. Suze mi na oči krenu. Samo sećanja. Gubitak brata, izgubila sam posle i oca. Kuća nam je spaljena. Sve i svašta. Ali da su mi deca živa i zdrava. Život ide dalje. Moramo da se saberemo i da idemo napred.“
Prisutne i desne organizacije
Među ove nesrećne ljude umešali su se i pripadnici organizacije „Srpski četnički pokret“, isključivo u crno obučeni. Njihov, kako se predstavlja vojvoda, Rade Čubrilo obećava povratak u Krajinu i potvrđuje da je inspiraciju za to i ovog podneva našao u govoru vladike Mikanora:
Čubrilo: Polagano se pripremamo i za povratak tamo.
RFE: Kako se pripremate?
Čubrilo: Ljudi su sada počeli polako da se okupljaju. Evo i danas je radni dan. Kiša pada. Ali vidite okolo ima nekoliko hiljada ljudi.
RFE: Neki bi da imate naivne procene?
Čubrilo: Nije naivna. Evo imali smo priliku da i u crkvi od vladike slušamo da smo možda mi nestrpljivi. Ali svi su se vraćali.
Vladika Mikonor: Istorija je pokazala mnogo puta da neka pitanja koja su ličila na nemoguće, postajala su moguća.
Čubrilo: Najbolje bi bilo da to bude ostvareno diplomatskim putem. Ali možda u neko doba budemo opet morali i da ratujemo za srpske zemlje. Ne samo za Krajinu, nego i za Kosovo, i za Metohiju, i za Bosnu. Mi se spremamo.
Vratimo se onima za koje je pre četrnaest godina počela trauma koja do danas traje i koji tragaju za odogovorom na pitanje – Ko je kriv?
„Tuga i jad kada pomisliš kako se bežalo i kako se išlo. I danas se misliš gde da se vratiš, kuda da se vratiš. Kako da se vratiš.“
„E ko su krivci. Političari su krivi i jedni i drugi i treći. Svi su krivi. Svi su izgubili.“