Različito tumačenje prirode akcije „Oluja“, čije je obeležavanje već započeto u Beogradu, i dalje je ozbiljna prepreka u odnosima Srbije i Hrvatske. Zvaničnici Srbije ne veruju da bi puna saglasnost o njenom karakteru mogla skoro da bude postignuta, ali dodaju da bi se otkrivanjem sudbine nestalih ili povratkom izbeglih, barem smanjio broj nesporazuma između dveju država. „Oluju“ bi, kažu u organizacijama koje se bave suočavanjem s prošlošću, trebalo ostaviti pravosudnim organima Hrvatske, dok Srbija ne bi trebalo da politizuje taj događaj.
Koliko god odnosi Srbije i Hrvatske poslednjih godina, uz povremene zastoje do kojih je pre svega došlo nakon izbora Tomislava Nikolića za predsednika i njegovih spornih izjava o Vukovaru, ipak išli uzlaznom putanjom, svakog avgusta u prvi plan izbija stari, gotovo nepremostivi problem, koji ostaje „kamen spoticanja“ - različito viđenje akcije “Oluja”.
Dok Hrvatska slavi ulazak svojih snaga u Knin, 5. avgusta 1995. godine i posmatra ga kao oslobodilačku akciju kojom je okončana agresija, u Srbiji se isključivo govori o žrtvama ove akcije i ogromnom broju prognanih, koji su bili prinuđeni da se nastane u Srbiji.
Različito gledanje na taj događaj, ove godine bi u Beogradu moglo biti još upadljivije, s obzirom na veliko nezadovoljstvo sa kojim je dočekana oslobađajuća presuda hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, koji su pred Haškim sudom bili optuženi za zločine počinjene u „Oluji“.
Zvaničnici Srbije ne veruju da bi puna saglasnost o karakteru akcije „Oluja“ mogla skoro da bude i postignuta, mada, generalni sekretar Vlade i predsednik državne komisije za nestala lica, Veljko Odalović, na naše pitanje šta se može učiniti da suprotstavljene interpretacije barem prestanu da opterećuju odnose dveju država, kaže da za to postoji nekoliko preduslova.
„Procesuiranje odgovornih za zločin. To je nešto na čemu sa pravom svako u Srbiji i svako kome je do istine i pravde u svetu, insistira. Drugo, sigurno da je i razrešavanje sudbina nestalih lica jedno od bitnih preduslova, ali i stvaranje uslova za bezbedan i siguran povratak i opstanak Srba koji su u toj akciji koju Hrvatska danas slavi, doživeli svoj najveći egzodus, proterani i sa ovoliko žrtava se danas suočavamo. To su veoma važne stvari“, rekao je Odalović.
I u Tužilaštvu za ratne zločine Srbije primećuju da je viđenje akcije „Oluja“ ostalo sporna tačka u odnosima, koju će biti veoma teško premostiti. Mišljenje Milana Bekana, višeg savetnika u tom Tužilaštvu jeste da bi put ka kakvoj – takvoj saglasnosti bilo to da se svaka država suoči sa svojim zločinima.
Prestati sa manipulacijama
Sećanja na „Oluju“ ipak najteže padaju porodicama ubijenih i nestalih, koji ne posmatraju političku, već isključivo ličnu i ljudsku dimenziju tog događaja. Za Čedomira Marića iz Udruženja žrtava stradalih u „Oluji“, 18. godišnica te akcije je simobl stradanja.
„Punoletstvo tuge i traganja porodica za svojima najmilijima. Osnovni problem na koji mi želimo ukazati jeste sporost u riješavanju sudbine nestalih“, kaže Čedomir Marić, koji ipak primećuje da su neki pomaci učinjeni „Da se konačno, ajmo reći, malo otkravilo, da je sada daleko lakše... U Pravoslavnim hramovima u Hrvatskoj se 4. avgusta održavaju parastosi, a za razliku od ranijih godina, Srpsko narodno vijeće daleko aktivnije učestvuje u obilježavanju godišnjice stradanja u državi u kojoj se taj dan slavi“, kaže Marić.
Za nevladine organizacije koje se bave suočavanjem s prošlošću, bitno je to da u javnosti prestane poigravanje, licitiranje sa brojem ubijenih i izbeglih i manipulacije vezane kako za akciju „Oluja“, tako i za čitav rat.
Maja Mićić, direktorka Inicijative Mladih za ljudskih prava, koja je i deo koalicije REKOM, kaže da je najvažnije da se o tom događaju govori isključivo činjenicama, čime bi se, kako veruje, suzio prostor da se, zavisno od političkog trenutka i u cilju prikupljana političkih poena, političari i državnici „igraju“ sa značenjem „Oluje“.
„Ono što se gubi iz vida jako često kada se o Oluji priča, jesu žrtve i to je nešto sa čime treba da se nosimo, protiv čega treba da se borimo, a političari kao glavni zadatak treba da imaju otvaranje prostora da se putem vladavine prava, putem tužilaštva i sudskih organa procesuiraju oni koji su odgvorni kako za Oluju, tako i za neke druge stvari“, rekla je Mićić i dodala da bi pitanje „Oluje“, nakon presuda Tribunala u Hagu, trebalo ostaviti pravosudnim organima Hrvatske, a da Srbija ne bi trebalo da ga politizuje.
„Procesi treba da se dese pred sudskim organima države Hrvatske, a Srbija, ukoliko želi da pokaže svoju dobru volju, u potpunosti ne politizujući tu svoju ulogu, treba da pruži dokaze, a ne da preti otvaranjem slučajeva koji će se desiti ovde pred organima u Srbiji i na taj način prikuplja političke poene umesto da se bavi jačanjem vladavine prava, utvrđivanjem činjenica i osiguravanjem određenih prava za ljude koji su bili najviše pogođeni time što se tada desilo“, kaže Mićić.
Koliko tumačenja „Oluje“ predstavljaju problem u odnosima Srbije i Hrvatske, govori i činjenica da je ta akcija hrvatske vojske predmet srpske tužbe za genocid protiv Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde, koja je podneta 2010. godine, kao odgovor na tužbu, takođe za genocid, koju je Hrvatska istom sudu protiv Srbije podnela ’99.
Uprkos izjavama da bi se od tužbi moglo odustati, one su i dalje tema prilikom susreta zvaničnika dve države, a o njima će, prema najavama, biti reči i na jesen, za kada je najavljena poseta predsednika Hrvatske Ive Josipovića Beogradu.
Koliko god odnosi Srbije i Hrvatske poslednjih godina, uz povremene zastoje do kojih je pre svega došlo nakon izbora Tomislava Nikolića za predsednika i njegovih spornih izjava o Vukovaru, ipak išli uzlaznom putanjom, svakog avgusta u prvi plan izbija stari, gotovo nepremostivi problem, koji ostaje „kamen spoticanja“ - različito viđenje akcije “Oluja”.
Dok Hrvatska slavi ulazak svojih snaga u Knin, 5. avgusta 1995. godine i posmatra ga kao oslobodilačku akciju kojom je okončana agresija, u Srbiji se isključivo govori o žrtvama ove akcije i ogromnom broju prognanih, koji su bili prinuđeni da se nastane u Srbiji.
Različito gledanje na taj događaj, ove godine bi u Beogradu moglo biti još upadljivije, s obzirom na veliko nezadovoljstvo sa kojim je dočekana oslobađajuća presuda hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, koji su pred Haškim sudom bili optuženi za zločine počinjene u „Oluji“.
Zvaničnici Srbije ne veruju da bi puna saglasnost o karakteru akcije „Oluja“ mogla skoro da bude i postignuta, mada, generalni sekretar Vlade i predsednik državne komisije za nestala lica, Veljko Odalović, na naše pitanje šta se može učiniti da suprotstavljene interpretacije barem prestanu da opterećuju odnose dveju država, kaže da za to postoji nekoliko preduslova.
„Procesuiranje odgovornih za zločin. To je nešto na čemu sa pravom svako u Srbiji i svako kome je do istine i pravde u svetu, insistira. Drugo, sigurno da je i razrešavanje sudbina nestalih lica jedno od bitnih preduslova, ali i stvaranje uslova za bezbedan i siguran povratak i opstanak Srba koji su u toj akciji koju Hrvatska danas slavi, doživeli svoj najveći egzodus, proterani i sa ovoliko žrtava se danas suočavamo. To su veoma važne stvari“, rekao je Odalović.
I u Tužilaštvu za ratne zločine Srbije primećuju da je viđenje akcije „Oluja“ ostalo sporna tačka u odnosima, koju će biti veoma teško premostiti. Mišljenje Milana Bekana, višeg savetnika u tom Tužilaštvu jeste da bi put ka kakvoj – takvoj saglasnosti bilo to da se svaka država suoči sa svojim zločinima.
Kolone Srba po odlasku iz Hrvatske tokom Oluje
„Kada je u pitanju konkretno Oluja i zločini vezani za Oluju, onda je stvarno vreme da od one konstatcije „bilo je i zločina“ koja je, kako ide vreme postala jača, u početku se govorilo o „ekscesnim pojavama“, da to postane konkretnije i da se ne govori o zločinima, već da se konkretnije istražuju“, kaže Bekan.Prestati sa manipulacijama
Sećanja na „Oluju“ ipak najteže padaju porodicama ubijenih i nestalih, koji ne posmatraju političku, već isključivo ličnu i ljudsku dimenziju tog događaja. Za Čedomira Marića iz Udruženja žrtava stradalih u „Oluji“, 18. godišnica te akcije je simobl stradanja.
„Punoletstvo tuge i traganja porodica za svojima najmilijima. Osnovni problem na koji mi želimo ukazati jeste sporost u riješavanju sudbine nestalih“, kaže Čedomir Marić, koji ipak primećuje da su neki pomaci učinjeni „Da se konačno, ajmo reći, malo otkravilo, da je sada daleko lakše... U Pravoslavnim hramovima u Hrvatskoj se 4. avgusta održavaju parastosi, a za razliku od ranijih godina, Srpsko narodno vijeće daleko aktivnije učestvuje u obilježavanju godišnjice stradanja u državi u kojoj se taj dan slavi“, kaže Marić.
Za nevladine organizacije koje se bave suočavanjem s prošlošću, bitno je to da u javnosti prestane poigravanje, licitiranje sa brojem ubijenih i izbeglih i manipulacije vezane kako za akciju „Oluja“, tako i za čitav rat.
Maja Mićić, direktorka Inicijative Mladih za ljudskih prava, koja je i deo koalicije REKOM, kaže da je najvažnije da se o tom događaju govori isključivo činjenicama, čime bi se, kako veruje, suzio prostor da se, zavisno od političkog trenutka i u cilju prikupljana političkih poena, političari i državnici „igraju“ sa značenjem „Oluje“.
„Ono što se gubi iz vida jako često kada se o Oluji priča, jesu žrtve i to je nešto sa čime treba da se nosimo, protiv čega treba da se borimo, a političari kao glavni zadatak treba da imaju otvaranje prostora da se putem vladavine prava, putem tužilaštva i sudskih organa procesuiraju oni koji su odgvorni kako za Oluju, tako i za neke druge stvari“, rekla je Mićić i dodala da bi pitanje „Oluje“, nakon presuda Tribunala u Hagu, trebalo ostaviti pravosudnim organima Hrvatske, a da Srbija ne bi trebalo da ga politizuje.
„Procesi treba da se dese pred sudskim organima države Hrvatske, a Srbija, ukoliko želi da pokaže svoju dobru volju, u potpunosti ne politizujući tu svoju ulogu, treba da pruži dokaze, a ne da preti otvaranjem slučajeva koji će se desiti ovde pred organima u Srbiji i na taj način prikuplja političke poene umesto da se bavi jačanjem vladavine prava, utvrđivanjem činjenica i osiguravanjem određenih prava za ljude koji su bili najviše pogođeni time što se tada desilo“, kaže Mićić.
Koliko tumačenja „Oluje“ predstavljaju problem u odnosima Srbije i Hrvatske, govori i činjenica da je ta akcija hrvatske vojske predmet srpske tužbe za genocid protiv Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde, koja je podneta 2010. godine, kao odgovor na tužbu, takođe za genocid, koju je Hrvatska istom sudu protiv Srbije podnela ’99.
Uprkos izjavama da bi se od tužbi moglo odustati, one su i dalje tema prilikom susreta zvaničnika dve države, a o njima će, prema najavama, biti reči i na jesen, za kada je najavljena poseta predsednika Hrvatske Ive Josipovića Beogradu.