U danu kada su predstavnici civilnog društva Kosova i Srbije sa skupa u Beogradu odbacili podelu kao rešenje, a neki od njih i pozvali političare da prihvate realnost nezavisnosti, potpredsednik Vlade Ivica Dačić izašao je u javnost sa porukom da nije realno da Kosovo ostane u sastavu Srbije.
On je prvi i jedini zvaničnik u Beogradu koji je izneo takav stav.
Nekada prvi Miloševićev saradnik, koji je rame uz rame sa njim kreirao politiku devedesetih, uključujući i onu prema Kosovu, i koji se će se i danas pohvaliti ratnim poduhvatima:
„Mi smo Kosovo oružjem branili“, te dodati da niko nema pravo da mu zameri kada danas poručuje da nije moguće da ono bude u sastavu Srbije. Ivica Dačić izazvao je burne reakcije predlažući podelu kao rešenje.
„Ovo nije predlog da se izda Srbija i podeli Kosovo nego da se spasu i sačuvaju Srbi na Kosovu i da se Srbija spasi od nacionalnog debakla u koji može da dođe ukoliko ne vodi politiku koja će gledati napred, a ne samo biti vezana lancima za našu prošlost koja nije bila dobra u poslednjih nekoliko godina i decenija“, kazao je on.
Iako odbacuju podelu kao rešenje, Dačić je prvom konstatacijom da povratka na staro ne može biti na dobrom putu.
Takve ocene mogle su se čuti u susretu predstavnika civilnog društva Kosova i Srbije koji su se u Beogradu okupili u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava i Fonda za otvoreno društvo.
“Ono što bih poručila srpskim političarima jeste da što pre prihvate realnost na Kosovu jer je to jedan od preduslova koji može da ubrza normalizaciju odnosa,” kaže Sonja Biserko iz Helsinškog odbora. Kao i drugi učesnici skupa, podelu Kosova vidi kao neprihvatljivo rešenje.
Malići: Dijalog nema punu moć
“Srbija troši užasno mnogo istorijskog vremena na jedan problem koji je prevaziđen. Međunarodna zajednica nikada neće prihvatiti podelu, ne samo zbog Srba i Albanaca, nego i zbog opasnog presedana za region i za sve manjine koje sutra mogu da traže nezavisnost ili podelu po istom principu”, ocenila je Biserko.
Dok srpski i albanski zvaničnici u Briselu nastavljaju dijalog o onim drugim, životnim pitanjima, te najavljuju i prve dogovore po pitanju struje i slobode kretanja, predstavnici civilnog društva uputili su im jasnu podršku.
Ipak kosovski analitičar Škeljzen Malići nije uveren da će, dok ne bude stavljena tačka na državno pitanje, veliki napredak biti postugnut.
“Mislim da je problem Kosova, i uopšte članstva i Srbije i Kosova u Evropskoj uniji nešto što je i problem Brisela. Tamo ne postoji jedinstven stav o Kosovu, i u tom kontekstu ni ovaj dijalog nema punu moć. On može da reši ova mala, i naravno važna životna pitanja, ali ne može da reši ono veliko pitanje da se primora Srbija da prizna Kosovo, ili da se nađe nekakav veliki istorijski kompromis. To nije moguće u ovom trenutku”, smatra Malići.
Do tada, predstavnici nevladinih organizacija, analitičari, novinari i umetnici sa Kosova i iz Srbije ističu važnost socijalnog pomirenja i prevladavanja predrasuda koje su često i važnije od onih političkih i ekonomskih pitanja.
Razgovarali su o tome prošle godine u Prištini, a uzvratna poseta organizovana je u Beogradu kao nastavak dijaloga.
Ni rat ni mir se ne događaju spontano
Uprkos istoriji, koja je ostavila trajne poslednice i različitog odnosa prema političkim pitanjima, i Srbija i Kosovo teže istom cilju, a to je EU. Spotiču se na tom putu ne želeći da jasno i otvoreno govore o prošlosti. Procenjuje to Agron Bajrami iz Kosovske fondacije za otvoreno društvo.
“Juče kada sam stigao u Beograd, prvo sam se javio ukućanima da sam stigao. Javila se moja ćerkica koja uskoro puni šest godina i pitala me je da li je sve u redu i da li sam bezbedno prošao kroz Srbiju. Meni je simptomatično da se jedno šestogodisnje dete plaši Sbije, da ne zna gde je Srbija i šta je Srbija. Mislim da isto tako ima puno ljudi u Srbiji koji se plaše Kosova i Albanaca. Najvažnije je da uklonimo taj strah koji su naša deca preuzela od nas, i koji i mi nosimo u sebi”, poručuje Bajrami.
Iako su na pomirenju radili sve vreme, i u najtežim uslovima, razgovarajući i posećujući jedni druge, skup u Beogradu okupio je manjinu i u Srbiji i na Kosovu.
“Ni rat, ni mir se ne događaju spontano. I jedni i drugi se prave. Oba zavise od ljudi. Pomirenje je više od politike i ekonomije jer je vezano za emocije, a emocije je lako raspaliti. Zato je socijalno pomirenje važnije od političkog i ekonomskog, iako mu ova dva utiru put. Bez političke volje da se razgore nacionalističke emocije nema rata. Bez političke volje da se one utišaju, nema mira”, istakao je novinar Boško Jakšić.
Takve emocije na svojoj koži osetio je umetnik sa Kosova Dren Malići, koji je pre nekoliko godina pokušao da organizje izložbu u Beogradu. Njegov rad uništen je u napadu grupe desničarskih “Obazovaca” nakon čega je izložba i otkazana.
“Znao sam da će biti nekih problema jer je veoma teško da se komunicira na tom nivou predstavljanja kosovske realnosti u Beogradu. Nije rano, ali ima krugova koji to neće da prihvate. Ja u Beogradu imam dosta prijatelja, i bez obzira na sve, ovde se uvek lepo osećam”, kazao je on.
Ističući važnost razmena ljudi i ideja, umetnik iz Srbije Branimir Stojanović kaže da je sloboda kretanja osnovni uslov kako bi kultura mogla da pomera granice.
“Vrlo često odlazim na Kosovo i to je još jedna moja privilegija u odnosu na moje kolege Albance koji ne mogu da dolaze u Srbiju. I paradoksalno, jedini pasoš sa kojim mogu da dolaze je onaj SR Jugoslavije, koja je sprovodila jedan od najrigoroznijih aparthejda na Kosovu. I bilo bi tih susreta i više da mene nije sramota da odlazim tamo i demonstriram tu neravnopravnost time što ja mogu slobodno da odem na Kosovo kad hoću”, rekao je Stojanović.
Nadaju se kažu da će "delegacija dobre volje" koja je iz Prištine stigla na skup u Beogradu lakše preći granicu nego lažni "azilanti". No, ako je suditi prema najavama sa pregovora iz Brisela, barem ovaj problem uskoro bi mogao biti rešen.
On je prvi i jedini zvaničnik u Beogradu koji je izneo takav stav.
Nekada prvi Miloševićev saradnik, koji je rame uz rame sa njim kreirao politiku devedesetih, uključujući i onu prema Kosovu, i koji se će se i danas pohvaliti ratnim poduhvatima:
„Mi smo Kosovo oružjem branili“, te dodati da niko nema pravo da mu zameri kada danas poručuje da nije moguće da ono bude u sastavu Srbije. Ivica Dačić izazvao je burne reakcije predlažući podelu kao rešenje.
„Ovo nije predlog da se izda Srbija i podeli Kosovo nego da se spasu i sačuvaju Srbi na Kosovu i da se Srbija spasi od nacionalnog debakla u koji može da dođe ukoliko ne vodi politiku koja će gledati napred, a ne samo biti vezana lancima za našu prošlost koja nije bila dobra u poslednjih nekoliko godina i decenija“, kazao je on.
Iako odbacuju podelu kao rešenje, Dačić je prvom konstatacijom da povratka na staro ne može biti na dobrom putu.
Takve ocene mogle su se čuti u susretu predstavnika civilnog društva Kosova i Srbije koji su se u Beogradu okupili u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava i Fonda za otvoreno društvo.
“Ono što bih poručila srpskim političarima jeste da što pre prihvate realnost na Kosovu jer je to jedan od preduslova koji može da ubrza normalizaciju odnosa,” kaže Sonja Biserko iz Helsinškog odbora. Kao i drugi učesnici skupa, podelu Kosova vidi kao neprihvatljivo rešenje.
Malići: Dijalog nema punu moć
“Srbija troši užasno mnogo istorijskog vremena na jedan problem koji je prevaziđen. Međunarodna zajednica nikada neće prihvatiti podelu, ne samo zbog Srba i Albanaca, nego i zbog opasnog presedana za region i za sve manjine koje sutra mogu da traže nezavisnost ili podelu po istom principu”, ocenila je Biserko.
Dok srpski i albanski zvaničnici u Briselu nastavljaju dijalog o onim drugim, životnim pitanjima, te najavljuju i prve dogovore po pitanju struje i slobode kretanja, predstavnici civilnog društva uputili su im jasnu podršku.
Ipak kosovski analitičar Škeljzen Malići nije uveren da će, dok ne bude stavljena tačka na državno pitanje, veliki napredak biti postugnut.
“Mislim da je problem Kosova, i uopšte članstva i Srbije i Kosova u Evropskoj uniji nešto što je i problem Brisela. Tamo ne postoji jedinstven stav o Kosovu, i u tom kontekstu ni ovaj dijalog nema punu moć. On može da reši ova mala, i naravno važna životna pitanja, ali ne može da reši ono veliko pitanje da se primora Srbija da prizna Kosovo, ili da se nađe nekakav veliki istorijski kompromis. To nije moguće u ovom trenutku”, smatra Malići.
Do tada, predstavnici nevladinih organizacija, analitičari, novinari i umetnici sa Kosova i iz Srbije ističu važnost socijalnog pomirenja i prevladavanja predrasuda koje su često i važnije od onih političkih i ekonomskih pitanja.
Razgovarali su o tome prošle godine u Prištini, a uzvratna poseta organizovana je u Beogradu kao nastavak dijaloga.
Ni rat ni mir se ne događaju spontano
Uprkos istoriji, koja je ostavila trajne poslednice i različitog odnosa prema političkim pitanjima, i Srbija i Kosovo teže istom cilju, a to je EU. Spotiču se na tom putu ne želeći da jasno i otvoreno govore o prošlosti. Procenjuje to Agron Bajrami iz Kosovske fondacije za otvoreno društvo.
“Juče kada sam stigao u Beograd, prvo sam se javio ukućanima da sam stigao. Javila se moja ćerkica koja uskoro puni šest godina i pitala me je da li je sve u redu i da li sam bezbedno prošao kroz Srbiju. Meni je simptomatično da se jedno šestogodisnje dete plaši Sbije, da ne zna gde je Srbija i šta je Srbija. Mislim da isto tako ima puno ljudi u Srbiji koji se plaše Kosova i Albanaca. Najvažnije je da uklonimo taj strah koji su naša deca preuzela od nas, i koji i mi nosimo u sebi”, poručuje Bajrami.
Iako su na pomirenju radili sve vreme, i u najtežim uslovima, razgovarajući i posećujući jedni druge, skup u Beogradu okupio je manjinu i u Srbiji i na Kosovu.
“Ni rat, ni mir se ne događaju spontano. I jedni i drugi se prave. Oba zavise od ljudi. Pomirenje je više od politike i ekonomije jer je vezano za emocije, a emocije je lako raspaliti. Zato je socijalno pomirenje važnije od političkog i ekonomskog, iako mu ova dva utiru put. Bez političke volje da se razgore nacionalističke emocije nema rata. Bez političke volje da se one utišaju, nema mira”, istakao je novinar Boško Jakšić.
Takve emocije na svojoj koži osetio je umetnik sa Kosova Dren Malići, koji je pre nekoliko godina pokušao da organizje izložbu u Beogradu. Njegov rad uništen je u napadu grupe desničarskih “Obazovaca” nakon čega je izložba i otkazana.
“Znao sam da će biti nekih problema jer je veoma teško da se komunicira na tom nivou predstavljanja kosovske realnosti u Beogradu. Nije rano, ali ima krugova koji to neće da prihvate. Ja u Beogradu imam dosta prijatelja, i bez obzira na sve, ovde se uvek lepo osećam”, kazao je on.
Ističući važnost razmena ljudi i ideja, umetnik iz Srbije Branimir Stojanović kaže da je sloboda kretanja osnovni uslov kako bi kultura mogla da pomera granice.
“Vrlo često odlazim na Kosovo i to je još jedna moja privilegija u odnosu na moje kolege Albance koji ne mogu da dolaze u Srbiju. I paradoksalno, jedini pasoš sa kojim mogu da dolaze je onaj SR Jugoslavije, koja je sprovodila jedan od najrigoroznijih aparthejda na Kosovu. I bilo bi tih susreta i više da mene nije sramota da odlazim tamo i demonstriram tu neravnopravnost time što ja mogu slobodno da odem na Kosovo kad hoću”, rekao je Stojanović.
Nadaju se kažu da će "delegacija dobre volje" koja je iz Prištine stigla na skup u Beogradu lakše preći granicu nego lažni "azilanti". No, ako je suditi prema najavama sa pregovora iz Brisela, barem ovaj problem uskoro bi mogao biti rešen.