"Pozivam ne samo srpske političke lidere već i srpski narod da gledaju u budućnost, pažljivo razmotre situaciju kako bi došli do zaključka da je budućnost Srbije u integraciji u evroatlantsku zajednicu - NATO i EU", poručio je iz Sofije generalni sekretar NATO saveza Anders Fog Rasmusen dan pre današnje posete Kosovu. On je naglasio da će učiniti maksimum u cilju priključenja Srbije Alijansi, pristupom korak po korak, kakav je tražila srpska strana.
Srpska vlada, međutim, pitanje učlanjenja zemlje u NATO stalno gura pod tepih, pa tako ni na ovaj Rasmusenov poziv nije reagovala.
Izjava prvog čoveka NATO, međutim, postavlja neka važna pitanja. Jedno od njih je komunicira li srpska vlada sa Severnoatlantskom alijansom bez znanja svoje javnosti? Drugo bi moglo biti: može li se u Beogradu na pitanje članstva u NATO u doglednoj budućnosti analizirati sa više argumenata, a manje emocija?
Srbija je 2007. godine, za vreme prethodne vlade Vojislava Koštunice, usvojila Deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Severnoatlantska alijansa ne uživa preveliku popularnost zbog uloge u ratu na Kosovu i bombardovanju 1999. godine. Poslednji puls javnog mnenja koji je izmerila nevladina organizacija Atlantski savet, otkriva da je u zemlji između 25 i 27 odsto čvrsto opredeljenih pristalica članstva Srbije u NATO, dok je gotovo 40 odsto građana po tom pitanju neopredeljeno.
Vladajuća koalicija ne žuri da se pozabavi ovim pitanjem, znajući da na njemu može izgubiti glasove biračkog tela. Otuda njeni lideri govore samo o evrointegracijama, a ne i o evro-atlantskim integracijama zemlje. To zapaža i vojni analitičar Aleksandar Radić, ali dodaje da će vremenom o ovoj temi morati da se otvori karte.
“Naravno, svi relevantni zvaničnici Evropske unije u trenutku kada pomenete NATO, odmah kažu – ne, ne postoji formalni uslov - ali u senci iza svega toga sasvim je očigledno da ne žele da vide Srbiju u Evropskoj uniji a da prethodno nije postala punopravni član NATO“, ocenjuje Radić.
Vojnopolitički analitičar Ljubodrag Stojadinović je mišljenja da temi članstva Srbije u NATO alijansi treba pristupiti strateški, bez emocija.
„Ponovio bih onaj stereotip da večne ljubavi i večne mržnje ne postoje, da se najgore stvari ne mogu i ne smeju zaboraviti, ali da postoje i interesi i da Srbija mora da se rukovodi pre svega svojim nacionalnim interesima, a ne emocijama pojedinih nadripatriota koji na taj način pokušavaju da osvoje mišljenje i osećanja jednog dela biračkog tela“, ističe Stojadinović.
Političar čija stranka učestvuje u vladajućoj koaliciji, a koji se najglasnije i bez uvijanja zalaže za ulazak Srbije u NATO savez, jeste lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković.
„Uzmite mapu sveta i regiona ispred sebe, olovku i papir u ruke i svaka analiza će pokazati da je priključenje NATO strateški nacionalni i državni interes. Srbija mora da se odluči hoće li da bude ravnopravni partner sa najmoćnijim vojnim i političkim stolom savremenog sveta ili ćemo biti deo menija“, izjavio je Drašković Večernjim novostima u početkom godine.
Dnevno-politički razlozi
U samoj Demokratskoj stranci ima razlika po ovom osetljivom pitanju. Dok ministar odbrane Dragan Šutanovac u više navrata javno kaže da Srbiji uopšte ne bi bilo loše da bude članica NATO, dotle šef diplomatije Vuk Jeremić o tome govori nešto drugačijim tonom, podseća Danijel Šunter, predsednik Evroatlantske inicijative, ali dodaje:
“Činjenica je da je sve ono što je rađeno prethodnih nekoliko godina na planu reforme sistema odbrane Srbije rađeno kako bi se Srbija približila NATO standardima. U jednom trenutku je čak Srbija u tom procesu bila brža od nekih drugih država u regionu koje su po tom pitanju dalje odmakle, tako da mislim da je ta poruka generalnog sekretara NATO usmerena na ono što na neki način jeste politka ove države. Ako pogledate državne dokumente Republike Srbije koji se odnose na pitanje odbrane, u njima se pitanje članstva zemlje u NATO nigde ne isključuje. Rasmusenova poruka izražava i raniji stav NATO da su Srbiji otvorena vrata i da je dobrodošla da postane članica Alijanse, kao i sve druge države Evrope. Drugo je pitanje što je sad ovde iz dnevno-političkih razloga ta tema stavljena u drugi plan”, ocenjujeŠunter.
Kako razume Rasmusenovu izjavu da će učiniti maksimum u cilju priključenja Srbije Alijansi, pristupom korak po korak, kakav je tražila srpska strana, pitali smo novinara nedeljnika NIN Slobodana Reljića.
“Iz ponašanja trenutne vlade može se zaključiti da postoji takva vrsta kontakata. Čak i ministar vojni Šutanovac u svojim intervjuima pokazuje više pozitivnog odnosa prema NATO nego što mu dopušta postojeća regulativa i skupštinska deklaracija o neutralnosti Srbije. To nikad javnosti nije tako direktno rečeno, kako je to formulisano u toj Rasmusenovoj izjavi, ali ta izjava nije iznenađenje u smislu otkrića da se tako nešto radi. Međutim, to što se tako radi predstavlja ozbiljan prekršaj u komunikaciji Vlade koja ima obaveze na osnovu postojećih dokumenata, kao i obaveze prema svojoj javnosti, s obzirom da je i besmisleno i opasno da se takve stvari rade bez znanja javnosti, skupštine i drugih organa.”
U januaru ove godine objavljena je peticija grupe intelektualaca, predvođenih Matijom Bećkovićem i Dobricom Ćosićem, Vojislavom Koštunicom i Amfilohijem Radovićem, da se o članstu zemlje u NATO savezu raspiše referendum. Autori su svoju inicijativu objasnili bojazni da bi ulazak Srbije u NATO mogao da se završi iza ledja gradjana i iza zatvorenih vrata.
Slobodan Reljić je uveren da za male zemlje kakva je Srbija, s obzirom na tektonska pomeranja na globalnoj političkoj sceni i tendenciju ka zaoštravanju međunarodnih odnosa, nije pametno da se uključuju u izvesne sukobe velikih sila u novoj preraspodeli sveta.
“Uključivanje Srbije tako s kraja u taj proces po meni je, prvo, neozbiljno, besmisleno, zato što šta god da se bude dešavalo – nećemo biti mi ti koji će da uspostave te nove relacije. Mi možemo da budemo samo moneta za potkusurivanje u čitavoj toj stvari, kako je govorio naš stari predsednik SFRJ. Zato mislim da je jednoj ovako maloj zemlji pametnije da se okrene svojim problemima i da konstituiše taj vojni deo sebe na nivou svojih mogućnosti i svojih lokalnih potreba”, smatra Reljić.
Čak iako na srpskoj političkoj sceni dođe do pomeranja udesno, Aleksandar Radić veruje da će se zemlja time samo više približavati NATO alijansi i to uverenje ovako objašnjava:
“Mi imamo jednu paradoksalnu situaciju da su demokratske i liberalne političke struje Srbije u poslednjih desetak-petnaestak godina i Srbiju i Republiku Srpsku vodile u jedno stanje u kome se mnogo tvrdje brani nacionalni interes, a s druge strane, da su upravo partije koje su se javno definisale kao patriotske mnogo lakše prihvatale kompromise. Na kraju krajeva, baš u srpskom slučaju ljudi iz patriotskih partija imaju jači autoritet, pa ako neko iz, recimo, Srpske napredne stranke kaže – treba prepoznati pozitivne vrednosti u NATO-u – onda to ima sasvim drugačiju težinu nego ako to kaže neko iz Liberlano-demokratske partije”, ocenjuje Aleksandar Radić.
*****
Pročitajte i ovo:
Srbija i dalje ne voli NATO
Konferencija o Srbiji i NATO-u otkazana na ruski zahtev
Moskva upozorava Beograd oko NATO-a
Ako uđete u NATO, preispitaćemo stav oko Kosova
Srpska vlada, međutim, pitanje učlanjenja zemlje u NATO stalno gura pod tepih, pa tako ni na ovaj Rasmusenov poziv nije reagovala.
Izjava prvog čoveka NATO, međutim, postavlja neka važna pitanja. Jedno od njih je komunicira li srpska vlada sa Severnoatlantskom alijansom bez znanja svoje javnosti? Drugo bi moglo biti: može li se u Beogradu na pitanje članstva u NATO u doglednoj budućnosti analizirati sa više argumenata, a manje emocija?
Srbija je 2007. godine, za vreme prethodne vlade Vojislava Koštunice, usvojila Deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Severnoatlantska alijansa ne uživa preveliku popularnost zbog uloge u ratu na Kosovu i bombardovanju 1999. godine. Poslednji puls javnog mnenja koji je izmerila nevladina organizacija Atlantski savet, otkriva da je u zemlji između 25 i 27 odsto čvrsto opredeljenih pristalica članstva Srbije u NATO, dok je gotovo 40 odsto građana po tom pitanju neopredeljeno.
Vladajuća koalicija ne žuri da se pozabavi ovim pitanjem, znajući da na njemu može izgubiti glasove biračkog tela. Otuda njeni lideri govore samo o evrointegracijama, a ne i o evro-atlantskim integracijama zemlje. To zapaža i vojni analitičar Aleksandar Radić, ali dodaje da će vremenom o ovoj temi morati da se otvori karte.
“Naravno, svi relevantni zvaničnici Evropske unije u trenutku kada pomenete NATO, odmah kažu – ne, ne postoji formalni uslov - ali u senci iza svega toga sasvim je očigledno da ne žele da vide Srbiju u Evropskoj uniji a da prethodno nije postala punopravni član NATO“, ocenjuje Radić.
Vojnopolitički analitičar Ljubodrag Stojadinović je mišljenja da temi članstva Srbije u NATO alijansi treba pristupiti strateški, bez emocija.
„Ponovio bih onaj stereotip da večne ljubavi i večne mržnje ne postoje, da se najgore stvari ne mogu i ne smeju zaboraviti, ali da postoje i interesi i da Srbija mora da se rukovodi pre svega svojim nacionalnim interesima, a ne emocijama pojedinih nadripatriota koji na taj način pokušavaju da osvoje mišljenje i osećanja jednog dela biračkog tela“, ističe Stojadinović.
Političar čija stranka učestvuje u vladajućoj koaliciji, a koji se najglasnije i bez uvijanja zalaže za ulazak Srbije u NATO savez, jeste lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković.
„Uzmite mapu sveta i regiona ispred sebe, olovku i papir u ruke i svaka analiza će pokazati da je priključenje NATO strateški nacionalni i državni interes. Srbija mora da se odluči hoće li da bude ravnopravni partner sa najmoćnijim vojnim i političkim stolom savremenog sveta ili ćemo biti deo menija“, izjavio je Drašković Večernjim novostima u početkom godine.
Dnevno-politički razlozi
U samoj Demokratskoj stranci ima razlika po ovom osetljivom pitanju. Dok ministar odbrane Dragan Šutanovac u više navrata javno kaže da Srbiji uopšte ne bi bilo loše da bude članica NATO, dotle šef diplomatije Vuk Jeremić o tome govori nešto drugačijim tonom, podseća Danijel Šunter, predsednik Evroatlantske inicijative, ali dodaje:
“Činjenica je da je sve ono što je rađeno prethodnih nekoliko godina na planu reforme sistema odbrane Srbije rađeno kako bi se Srbija približila NATO standardima. U jednom trenutku je čak Srbija u tom procesu bila brža od nekih drugih država u regionu koje su po tom pitanju dalje odmakle, tako da mislim da je ta poruka generalnog sekretara NATO usmerena na ono što na neki način jeste politka ove države. Ako pogledate državne dokumente Republike Srbije koji se odnose na pitanje odbrane, u njima se pitanje članstva zemlje u NATO nigde ne isključuje. Rasmusenova poruka izražava i raniji stav NATO da su Srbiji otvorena vrata i da je dobrodošla da postane članica Alijanse, kao i sve druge države Evrope. Drugo je pitanje što je sad ovde iz dnevno-političkih razloga ta tema stavljena u drugi plan”, ocenjuje
Rasmusenova poruka izražava i raniji stav NATO da su Srbiji otvorena vrata i da je dobrodošla da postane članica Alijanse, kao i sve druge države Evrope. Drugo je pitanje što je sad ovde iz dnevno-političkih razloga ta tema stavljena u drugi plan
Kako razume Rasmusenovu izjavu da će učiniti maksimum u cilju priključenja Srbije Alijansi, pristupom korak po korak, kakav je tražila srpska strana, pitali smo novinara nedeljnika NIN Slobodana Reljića.
“Iz ponašanja trenutne vlade može se zaključiti da postoji takva vrsta kontakata. Čak i ministar vojni Šutanovac u svojim intervjuima pokazuje više pozitivnog odnosa prema NATO nego što mu dopušta postojeća regulativa i skupštinska deklaracija o neutralnosti Srbije. To nikad javnosti nije tako direktno rečeno, kako je to formulisano u toj Rasmusenovoj izjavi, ali ta izjava nije iznenađenje u smislu otkrića da se tako nešto radi. Međutim, to što se tako radi predstavlja ozbiljan prekršaj u komunikaciji Vlade koja ima obaveze na osnovu postojećih dokumenata, kao i obaveze prema svojoj javnosti, s obzirom da je i besmisleno i opasno da se takve stvari rade bez znanja javnosti, skupštine i drugih organa.”
U januaru ove godine objavljena je peticija grupe intelektualaca, predvođenih Matijom Bećkovićem i Dobricom Ćosićem, Vojislavom Koštunicom i Amfilohijem Radovićem, da se o članstu zemlje u NATO savezu raspiše referendum. Autori su svoju inicijativu objasnili bojazni da bi ulazak Srbije u NATO mogao da se završi iza ledja gradjana i iza zatvorenih vrata.
Slobodan Reljić je uveren da za male zemlje kakva je Srbija, s obzirom na tektonska pomeranja na globalnoj političkoj sceni i tendenciju ka zaoštravanju međunarodnih odnosa, nije pametno da se uključuju u izvesne sukobe velikih sila u novoj preraspodeli sveta.
“Uključivanje Srbije tako s kraja u taj proces po meni je, prvo, neozbiljno, besmisleno, zato što šta god da se bude dešavalo – nećemo biti mi ti koji će da uspostave te nove relacije. Mi možemo da budemo samo moneta za potkusurivanje u čitavoj toj stvari, kako je govorio naš stari predsednik SFRJ. Zato mislim da je jednoj ovako maloj zemlji pametnije da se okrene svojim problemima i da konstituiše taj vojni deo sebe na nivou svojih mogućnosti i svojih lokalnih potreba”, smatra Reljić.
Čak iako na srpskoj političkoj sceni dođe do pomeranja udesno, Aleksandar Radić veruje da će se zemlja time samo više približavati NATO alijansi i to uverenje ovako objašnjava:
“Mi imamo jednu paradoksalnu situaciju da su demokratske i liberalne političke struje Srbije u poslednjih desetak-petnaestak godina i Srbiju i Republiku Srpsku vodile u jedno stanje u kome se mnogo tvrdje brani nacionalni interes, a s druge strane, da su upravo partije koje su se javno definisale kao patriotske mnogo lakše prihvatale kompromise. Na kraju krajeva, baš u srpskom slučaju ljudi iz patriotskih partija imaju jači autoritet, pa ako neko iz, recimo, Srpske napredne stranke kaže – treba prepoznati pozitivne vrednosti u NATO-u – onda to ima sasvim drugačiju težinu nego ako to kaže neko iz Liberlano-demokratske partije”, ocenjuje Aleksandar Radić.
*****
Pročitajte i ovo:
Srbija i dalje ne voli NATO
Konferencija o Srbiji i NATO-u otkazana na ruski zahtev
Moskva upozorava Beograd oko NATO-a
Ako uđete u NATO, preispitaćemo stav oko Kosova