Piše: Nataša Kandić
Posle okončanja ratova na teritoriji bivše Jugoslavije, Institucija Tužilaštva za ratne zločine je postala najvažnija institucija za uspostavljanje vladavine prava u Srbiji, koja je bila narušena višegodišnjom zaštitom počinilaca ratnih zločina od krivične odgovornosti. Zbog toga svaka reč tužilaca koji predstavljaju tu instituciju mora da je odmerena, tačna, i zasnovana na pravnim razlozima. U tekstu „Izneverena pravila igre“, tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević iznosi stavove, mišljenje, zaključke i podatke koji dovode u pitanje njegovu profesionalnost, kompetentnost i kapacitete da tako važnu državnu instituciju predstavlja i unapređuje u skladu sa njenom ulogom u uspostavljanju vladavine prava.
Tužilac Vukčević ističe hrabrost „svedoka saradnika i zaštićenih ’krunskih svedoka’ da progovore o nedelima svojih dojučerašnjih saboraca u krvavom piru“. O kakvoj hrabrosti „svedoka saradnika“ govori tužilac kada je reč o ubicama koji nisu poštedeli ni trudnicu na farmi „Ovčara“. Nisu oni progovorili o svojim saborcima zbog pravde nego, koristeći zakon, da izbegnu ličnu krivičnu odgovornost. Nasuprot pohvalama takvim svedocima, tužilac Vukčević zamera bivšem zaštićenom svedoku Slobodanu Stojanoviću (insajderu) što je boravio na Kosovu samo od 16. avgusta do 5. oktobra 1998. godine, i to u „pozadinskom 87. odredu PJP, sa zaduženjem vozača i nijednim danom boravka na terenu na kojem su se odvijali sukobi ali i zločini“. Celu 1999. godinu, kaže tužilac Vukčević, svedok Stojanovć je proveo u Leskovcu, „na bolovanju, nijedan dan na Kosovu“. Otuda moja briga kako će Tužilaštvo sa „patriotski“ opredeljenim tužiocima da uspostavi vladavinu prava u Srbiji.
U pomenutom tekstu, tužilac Vukčević ne otkriva da je pred Većem za ratne zločine protiv komandanta bivšeg 37. odreda PJP, Radoslava Mitrovića, komandira 4. čete 37. odreda PJP Nenada Stojkovića i komandira 5. voda 4. čete 37. odreda PJP bila pokrenuta istraga zbog sumnje da su krivično odgovorni za ubijanje stotine albanskih civila i pljačku više stotina hiljada nemačkih maraka. Umesto da opiše „krvavi pir“ u opštinama Orahovac, Suva Reka, Mitrovica i Prizren, koje su bile u odgovornosti 37. odreda PJP, tužilac Vukčević nas obaveštava da se u predmetu Mitrović smenjivalo nekoliko tužilaca „čiji je profesionani i moralni integritet nesporan“ ali da se istraga nije mogla završiti u roku od šest meseci, te su svi okrivljeni oslobođeni. Otuda moja briga kako će Tužilaštvo sa takvim tužiocima da uspostavi vladavinu prava u Srbiji.
Tužilac Vukčević nas informiše da je Tužilaštvo obustavilo program zaštite Slobodanu Stojanoviću jer je ovaj u fotokopirnici kod parka „Tašmajdan“ odštampao svoje prigovore na rad Tužilaštva i Jedinice za zaštitu svedoka u sedam primeraka i što je Opštinskom sudu u Leskovcu otkrio „službenu tajnu o tome da se on nalazi i programu zaštite“. Potom nas obaveštava o sadržaju Stojanovićevih podnesaka, koje ocenjuje kao pretnje njemu, njegovom zameniku Dragoljubu Stankoviću i njihovim porodicama, zbog čega je Tužilaštvo bilo primorano da podnese tužbu zbog ugrožavanja sigurnosti. Tužilac Vukčević prećutkuje da je priča o tome da je neko „uzeo velike pare“ za oslobađanje okrivljenih komandata i pripadnika 37.odreda PJP došla iz tadašnjeg Ministarstva pravde Srbije, i da ga je o tome upoznao njegov zamenik Bruno Vekarić, u mom prisustvu. To je mnogo važnije od klevetanja zaštićenog svedoka da je ružio tužioca Stankovića da je „uzeo pare“. Otuda moja briga kako će Tužilaštvo sa tužiocima čiju životnu sigurnost „ugrožavaju“ zaštićeni svedoci da uspostavi vladavinu prava u Srbiji.
Puno je vremena prošlo od rata, a malo je rezultata u pravcu stvaranja odgovornih institucija. Za to su potrebni tužioci i sudije kojima je primena zakona jedina ideologija. U posleratnim godinama se pokazalo da u Srbiji, uprkos činjenici da se primena zakona nije odomaćila, u predmetima ratnih zločina ima sudija vrednih poštovanja. Potrebni su nam i tužioci te vrste, koji će da ohrabruju čestite pripadnike policije i vojske da svedoče o „krvavom piru“ svojih kolega i pretpostavljenih a ne da ih odvraćaju.
(Autorka je koordinator Inicijative za REKOM i osnivač Fonda za humanitarno pravo)
Posle okončanja ratova na teritoriji bivše Jugoslavije, Institucija Tužilaštva za ratne zločine je postala najvažnija institucija za uspostavljanje vladavine prava u Srbiji, koja je bila narušena višegodišnjom zaštitom počinilaca ratnih zločina od krivične odgovornosti. Zbog toga svaka reč tužilaca koji predstavljaju tu instituciju mora da je odmerena, tačna, i zasnovana na pravnim razlozima. U tekstu „Izneverena pravila igre“, tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević iznosi stavove, mišljenje, zaključke i podatke koji dovode u pitanje njegovu profesionalnost, kompetentnost i kapacitete da tako važnu državnu instituciju predstavlja i unapređuje u skladu sa njenom ulogom u uspostavljanju vladavine prava.
Tužilac Vukčević ističe hrabrost „svedoka saradnika i zaštićenih ’krunskih svedoka’ da progovore o nedelima svojih dojučerašnjih saboraca u krvavom piru“. O kakvoj hrabrosti „svedoka saradnika“ govori tužilac kada je reč o ubicama koji nisu poštedeli ni trudnicu na farmi „Ovčara“. Nisu oni progovorili o svojim saborcima zbog pravde nego, koristeći zakon, da izbegnu ličnu krivičnu odgovornost. Nasuprot pohvalama takvim svedocima, tužilac Vukčević zamera bivšem zaštićenom svedoku Slobodanu Stojanoviću (insajderu) što je boravio na Kosovu samo od 16. avgusta do 5. oktobra 1998. godine, i to u „pozadinskom 87. odredu PJP, sa zaduženjem vozača i nijednim danom boravka na terenu na kojem su se odvijali sukobi ali i zločini“. Celu 1999. godinu, kaže tužilac Vukčević, svedok Stojanovć je proveo u Leskovcu, „na bolovanju, nijedan dan na Kosovu“. Otuda moja briga kako će Tužilaštvo sa „patriotski“ opredeljenim tužiocima da uspostavi vladavinu prava u Srbiji.
U pomenutom tekstu, tužilac Vukčević ne otkriva da je pred Većem za ratne zločine protiv komandanta bivšeg 37. odreda PJP, Radoslava Mitrovića, komandira 4. čete 37. odreda PJP Nenada Stojkovića i komandira 5. voda 4. čete 37. odreda PJP bila pokrenuta istraga zbog sumnje da su krivično odgovorni za ubijanje stotine albanskih civila i pljačku više stotina hiljada nemačkih maraka. Umesto da opiše „krvavi pir“ u opštinama Orahovac, Suva Reka, Mitrovica i Prizren, koje su bile u odgovornosti 37. odreda PJP, tužilac Vukčević nas obaveštava da se u predmetu Mitrović smenjivalo nekoliko tužilaca „čiji je profesionani i moralni integritet nesporan“ ali da se istraga nije mogla završiti u roku od šest meseci, te su svi okrivljeni oslobođeni. Otuda moja briga kako će Tužilaštvo sa takvim tužiocima da uspostavi vladavinu prava u Srbiji.
Brinem kako će Tužilaštvo sa „patriotski“ opredeljenim tužiocima da uspostavi vladavinu prava u Srbiji
Puno je vremena prošlo od rata, a malo je rezultata u pravcu stvaranja odgovornih institucija. Za to su potrebni tužioci i sudije kojima je primena zakona jedina ideologija. U posleratnim godinama se pokazalo da u Srbiji, uprkos činjenici da se primena zakona nije odomaćila, u predmetima ratnih zločina ima sudija vrednih poštovanja. Potrebni su nam i tužioci te vrste, koji će da ohrabruju čestite pripadnike policije i vojske da svedoče o „krvavom piru“ svojih kolega i pretpostavljenih a ne da ih odvraćaju.
(Autorka je koordinator Inicijative za REKOM i osnivač Fonda za humanitarno pravo)