Piše: Vladimir Vukčević
Dragoceni „insajderski“ iskazi svedoka saradnika u predmetima Tužilaštva za ratne zločine o silovanju trudnica, ubistvima beba, pucnju trudnoj ženi između nogu, masovnim ubistvima, „krečenju zidova“ krvlju civila, premeštanju tela iz Ljubenića u Batajnicu, sudski su potvrđeni ili je u nekim od ovh primera, izvesno da će biti potvrđeni.
Tako su van svake razumne sumnje ostali zabeleženi događaji ratnih zločina počinjeni u oružanim sukobima tokom ratova devedesetih.
Do ovih surovih istina Tužilaštvo je došlo zahvaljujući svedočenjima svedoka saradnika, zaštićenih, „krunskih svedoka“ čija je hrabrost da progovore o nedelima svojih dojučerašnjih saboraca u krvavom piru vredna poštovanja i satisfakcije koju donosi samo pravda.
Vrednost ovakvih svedočenja koja su u predmetima ratnih zločina, često najjači dokazi umanjuju medijska „svedočenja“ pojedinaca poput serije poslednjih, bivšeg svedoka saradnika Slobodana Stojanovića.
Ulazak, zapravo pristanak na režim mera zaštite učesnika u krivičnom postupku nosi sa sobom PRIHVATANJE ODGOVORNOSTI, prava ali i OBAVEZA koje program zaštite podrazumeva.
Svojim obraćanjem medijima Stojanović je izazvao lavinu neistina i lažnih optužbi protiv mene lično i moje porodice, Bruna Vekarića i drugih mojih zamenika, sudije za prethodni postupak Milana Dilparića. Zašto ne reći i protiv pripadnika Jedinice za zaštitu MUP-a Srbije, iako i Tužilaštvo ima niz kritika na sistem zaštite, ali uvek zapažamo i napore ovih ljudi da postupaju po pravilima ove nimalo naivne „igre“.
U bespoštednoj borbi za istinu o ratnim zločinima devedesetih očito su dozvoljena sva sredstva. Jedina prava arena za ovu bitku je sudnica jer je sudska istina surova, ona traži neoborive dokaze.
„Dokazi” kojima se poslednjih dana pune pojedini elektronski mediji i internet stranice narušavaju ugled Tužilaštva za ratne zločine jedine institucije koja je svojeručnim potpisima, dakle punim imenom i prezimenom mojih zamenika i mene lično, BEZ ZAŠTITE, na svakoj optužnici, stala iza dokaza kojima je raspolagala i na osnovu kojih su mnogi osumnjičeni pravnosnažno privedeni pravdi.
Program zaštite svedoka treba reformisati. Tačno je da postoji nekoliko svedoka koji nisu bili zadovoljni načinom na koji njihova zaštita funkcioniše i koji su i nas zbog toga prozivali iako je Tužilaštvo samo korisnik usluge Jedinice za zaštitu koja je pri Ministarstvu unutrašnjih poslova. Često smo se nalazili i u situaciji da budemo arbitri između zaštićenog svedoka i jedinice koja ih čuva.
Kršenje prihvaćenih pravila
Davanje potencijalnom izvršiocu krivičnog dela statusa svedoka saradnika znači određenu povlasticu-privilegiju, koja se kreće od krivičnog negonjenja ili odustanka od započetog krivičnog gonjenja, ili blažeg kažnjavanja, ili oslobađanja od kazne ili dela kazne, što predstavlja svojevrsni vid uslovljenog oportuniteta krivičnog progona, zapisao je jedan od naših najiskusnijih zamenika u antologijskom tekstu o institutu svedoka saradnika, na samomo početku njegove primene u našem Tužilaštvu, kada su iskazi ovakvih svedoka doveli do pravosnažnog sudskog epiloga u slučaju „Ovčara”. Ulazak, odnosno pristanak na režim mera zaštite učesnika u postupku nosi sa sobom i prihvatanje odgovornosti, korišćenje prava ali i OBAVEZA koje program zaštite podrazumeva.
Kada je 2009. godine, bivši svedok saradnik Stojanović na adresu Tužilaštva uputio pismo u kojem je zapretio „da i naše porodice mogu da pate kao njegova“ (porodica zamenika Stankovića i moja) podneta je tužba protiv njega zbog ugrožavanja sigurnosti.
Jedan od naših najiskusnijih zamenika napisaće antologijski članak o institutu svedoka saradnika, na samom početku njegove primene u Tužilaštvu, u kada su iskazi ovih svedoka doveli do sudskog epiloga za slučaju „Ovčara” u kojima je 15 lica pravnosnažno osuđeno na 207 godina zatvora i jedno, jula ove godine, prvostepeno na 20 godina zatvora.
Zamenik tužioca Veselin Mrdak tvrdi u pomenutom tekstu da je nesumnjiva „startna” kompromitovanost dokazne vrednosti iskaza svedoka saradnika, ali sud može, jer mu je to, uostalom, i zakonska obaveza, savesnom i sveobuhvatnom ocenom svih izvedenih dokaza pravilno proceniti njihovu dokaznu verodostojnost. Priklanjajući se zagovornicima instituta svedoka saradnika, Mrdak ocenjuje da je ovaj institut, „makar i kao ‘nužno zlo’ ipak efikasno dokazno sredstvo u borbi protiv najtežih oblika kriminala” jer je teža posledica manja i unapred propisana korekcija „pravila igre” od opstajanja u društvu nekažnjenih izvršilaca najtežih krivičnih dela.
Kako je svedok Stojanović prekršio pravila koja je sam u početku prihvatio?
Podneo sam 16. oktobra 2009. godine ZAHTEV Jedinici za zaštitu i Komisiji za sprovođenje programa zaštite za obustavu programa zaštite po rešenju Komisije za sprovođenje zaštite prema Stojanoviću, na osnovu Zakona o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku i na osnovije Jedinice, ali i podataka pribavljenih iz predmeta Opštinskog suda u Leskovcu.
Učesnik u krivičnom postupku u svojstvu svedoka Slobodan Stojanović bivši je pripadnik 87. odreda PJP koji je, prema informacijama kojima raspolaže Tužilaštvo, tokom oružanog sukoba na Kosovu boravio u periodu od 16. avgusta do 5. oktobra 1998. godine, u ovom pozadinskom, 87. odredu PJP, sa zaduženjem vozača i nijednim danom boravka na terenu na kojem su se odvijali sukobi ali i zločini. Celu 1999. godinu provodi u Leskovcu, na bolovanju, o čemu postoje brojni lekarski izveštaji. Nijedan dan na Kosovu.
Zaštita Slobodana Stojanovića usledila je povodom istrage koja je pokrenuta pred Okružnim sudom u Beogradu, Većem za ratne zločine, protiv okrivljenog Radoslava Mitrovića, komandanta 37. odreda PJP, Nenada Stojkovića komandira 4.čete i Zorana Markovića „Cecka“, komandira diverzantsko-izviđačkog odeljenja 5. voda 4. čete 37. odreda PJP, zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva novembra 1998. godine u blizini sela Gornje Obrinje. Prema svedočenju Stojanovića, naredili su da se prema civilnom stanovništvu vrše ubistva, govoreći da treba da ih „pošalju na sunčanje“, što je predstavljalo internu šifru među pripadnicima 37. odreda PJP za ubijanje.
Osumnjičeni su bili i Zoran Nikolić i Dragan Milenković takođe za krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika zbog sledećeg događaja: dana 28. maja 1999. godine u okolini sela Ran Dubrava u opštini Prizren, na mestu zvanom Mileska po naređenju Stojkovića izvršili ubistvo ratnih zarobljenika Ismaila Gašija i Šefki Hasanija zvanog „Kurtiš Hasani“.
Prethodno je Rešenjem Komisije za sprovođenje programa zaštite, 2009. godine, usvojen zahtev za uključenje u program zaštite Slobodana Stojanovića koji je ranije dobio status zaštićenog svedoka rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu, Veća za ratne zločine, a istim rešenjem obuhvaćeni su i članovi njegove najuže porodice.
Prema informaciji Jedinice za zaštitu 03/7 br.2-299/09 od 14.10.2009. godine koja zapravo predstavlja predlog nadležnom tužiocu za obustavu programa zaštite Slobodan Stojanović je suprotno obavezama prihvaćenim zaključenjem Sporazuma o uključenju u program zaštite i suprotno brojnim usmenim instrukcijama Jedinice za zaštitu obavio 14 neodobrenih telefonskih komunikacija sa raznim licima. Pored toga, svedok Stojanović je održavao i neodobrene komunikacije sa drugim poznatim i nepoznatim licima, a u više navrata sa članovima svoje porodice je napuštao na po nekoliko časova režim tzv.“sigurnog prostora“ i kretanje bez prethodnog obaveštavanja pripadnika Jedinice i pritom u potpunosti ignorisao uporna objašnjenja pripadnika Jedinice da je neophodno da o nameravanim kretanjima prethodno obavesti pripadnike Jedinice.
U informaciji se navodi i da je Stojanović stvorio mogućnost da pojedini podaci koji se odnose na program njegove zaštite, a koji su klasifikovani stepenom tajnosti „službena tajna“, postanu dostupni trećim, neovlašćenim licima, na taj način što je 28.09.2009. godine u jednoj fotokopirnici u blizini „Tašmajdanskog parka“ u Beogradu, sa svog elektronskog nosača podataka tzv. “USB flash“ memorije odštampao na računarskoj opremi fotokopirnice 7 primeraka pismena, a u čijoj sadržini su između ostalog navedeni i određeni poverljivi podaci u vezi sa merama i radnjama Jedinice za zaštitu.
“Sve sami reketaši”
Na osnovu podataka prikupljenih od Opštinskog suda u Leskovcu utvrđuje se da se pred tim sudom vodi krivični postupak protiv Stojanovića zbog krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti iz čl.138. st.2. KZ, te da je svog branioca u tom predmetu obavestio da je ušao u program zaštićenih svedoka, da je doneta privremena mera za zaštićenog svedoka, a u postupku zbog ratnih zločina, da je on sa celom porodicom dislociran i da mu je promenjen identitet. Ovo obaveštenje njegov branilac je preneo sudu, koji se zatim u vezi ovoga obratio Okružnom sudu u Beogradu – Posebno odeljenje za ratne zločine. Prema tome na ovaj način Slobodan Stojanović je ne samo svom braniocu već i sudu u Leskovcu, strankama koje su pristupile na zakazan pretres pred sudom u Leskovcu 9.10.2009. godine otkrio službenu tajnu o tome da se on nalazi u programu zaštite.
U Tužilaštvu za ratne zločine je marta 2010. godine sačinjena službena beleška uvidom u podneske Slobodana Stojanovića, koji je najpre dobio rešenje kojim se uključuje u Program zaštite, a zatim i rešenje kojim se obustavlja program zaštite.
U nekim od ovih podnesaka kao i u kontaktima sa radnicima Jedinice svedok Stojanović je iznosio brojne neosnovane optužbe na račun zamenika Stankovića, a pored ostalog i da je Dragoljub Stanković navodno primio novac da se okrivljeni u predmetu KTRZ.br.2/09 puste iz pritvora, s tim što je ovakve insinuacije u početku označio kao da su takvi podaci navodno dobijeni od samih okrivljenih lica koja su navodno davala izjave u tom pravcu, a u kasnijim obraćanjima svedok Stojanović više ne pominje da se radi samo o tvrdnji okrivljenih lica već to iznosi kao činjenice o kojima ima neposredna saznanja.
U svom podnesku od 29.09.2009. godine Slobodan Stojanović navodi da su okrivljeni izašli iz istrage (odnosi se na puštanje iz pritvora), da ih je oslobodilo Tužilaštvo za ratne zločine u sprezi sa istražnim sudijom, a da okrivljeni govore „gde burgija neće tu evri pomažu, potplatili smo sve živo“. U nastavku podneska Stojanović navodi da je neko u ovom slučaju uzeo dobar i debeo štos, a iznose se i brojne neosnovane zamerke na rad Dragoljuba Stankovića iz čega bi posredno proizišlo da se sve napred rečeno odnosi na njega.
U informaciji Jedinice za zaštitu o aktivnostima Stojanovića od 14.10.2009. godine navodi se da je Slobodan Stojanović obavio više neprijavljenih i neodobrenih kontakata telefonom među kojima i sa Natašom Kandić.
U informaciji Jedinice o razgovoru sa Stojanovićem od 26.10.2009. godine navode se sledeće izjave ovog lica: u Tužilaštvu za ratne zločine „sve sami reketaši“ koji rade u dosluhu sa braniocem okrivljenih adv. Goranom Petronijevićem, deleći sa njim novac stečen takvim postupanjem, neki od prisutnih zamenika tužioca za ratne zločine obećavali su mu sigurnu zaštitu i program zaštite za decu iz prvog braka, a drugom zaštićenom svedoku da će biti vraćen u policijsku službu, da će o njegovom isključenju iz programa zaštite i o svemu onome što je ranije navodio u svojim podnescima obavestiti Jelka Kacina i Serža Bramerca.
“Rusi” na kućnoj adresi
Prema službenoj belešci Jedinice za zaštitu od 30.10.2009. godine koja se odnosi na odvođenje Stojanovića iz sigurnog prostora u njegovu porodičnu kuću, proizilazi da je tom prilikom u kontaktima sa radnicima Jedinice Stojanović pretio da će u emisiji na TV B92 i pojedinim štampanim medijima obznaniti „korupcionaške“ aktivnosti zamenika Dragoljuba Stankovića i ukupno „kriminalno postupanje“ Jedinice i Tužilaštva, a da će Dragoljubu Stankoviću na kućnu adresu poslati izvesne „Ruse“, te da će obznaniti koliko prostran stan ima Dragoljub Stanković. Takođe je predočio nameru da tuži Jedinicu i Tužilaštvo za ratne zločine.
Iz njegovog ponašanja još tokom pretkrivičnog postupka i nakon podnošenja krivične prijave u postupku ostvarenja statusa zaštićenog svedoka i njegovog uključenja u Program zaštite može se zaključiti da ovo lice želi da ostvari neku korist bilo preko Tužilaštva za ratne zločine bilo preko Fonda za humanitarno pravo, mada zapravo, on o konkretnim događajima koji su opisani u krivičnoj prijavi Fonda za humanitarno pravo nema mnogo direktnih saznanja, a o događajima (dva krivična dela) koji su opisani u zahtevu za sprovođenje istrage nema uopšte direktnih saznanja, tako da njegovo svedočenje nema uopšte veliki značaj kako bi ovo lice to htelo da prikaže.
Prema izjavama pojedinih svedoka tokom krivičnog postupka Slobodan Stojanović se obraćao nekolicini svedoka kojima je lažno predstavljao da on ima ovlašćenja od Dragoljuba Stankovića da ovim svedocima ponudi pare kako bi svedočili lažno protiv okr.Stojkovića, a jedan od tih svedoka je u vezi sa tim protiv Slobodana Stojanovića podneo krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu u Leskovcu. Na osnovu nekih obaveštenja dobijenih iz Leskovca saznalo se i to da je Stojanović u više navrata u alkoholisanom stanju, vezano za krivični postupak, pretio i izazivao pojedina lica (policajce SUP-a Leskovac) pritom se pozivajući na autoritet Tužilaštva i Dragoljuba Stankovića.
U samom predmetu KTRZ.br.2/09 Dragoljub Stanković nije doneo bilo kakvu odluku. On je ranije bio zadužen predmetom koji je bio vezan za ubistvo dva ratna zarobljenika – ranjenika u Ran Dubravi u vezi čega je sačinjavao zapisnike o uzimanju izjava od građana i u vezi toga kontaktirao sa više lice među kojima i sa Slobodanom Stojanovićem, zaštićenim svedokom „V1“ i još jednim za koga je inače bio podnet zahtev sudu za dodelu statusa zaštićenog svedoka. Zbog ovih okolnosti,, od zamenika Dragoljuba Stankovića je zatraženo je da, pošto je sa ovim svedocima ranije kontaktirao, bude prisutan kod istražnog sudije prilikom dodele statusa zaštićenog svedoka i saslušanja Slobodana Stojanovića i (...) pa je tako on učestvovao na ročištu kod istražnog sudije kada je Slobodan Stojanović dobio status. Pored toga je i tri puta odlazio na zakazana ročišta za saslušanje i dodelu statusa (...), ali ovaj svedok nije želeo da dođe i da svedoči, i navedene radnje su ujedno i jedine radnje koje u predmetu preduzeo Dragoljub Stanković. Posebno, Dragoljub Stanković nije imao nikakvog udela prilikom davanja saglasnosti za ukidanje pritvora pojedinim okrivljenim licima niti je sa takvim odlukama čak i bio upoznat.
Nemamo kapacitet da vršimo pritisak
Kada su 10. juna 2009. godine saslušani svi raspoloživi svedoci osim svedoka koji je odbio da svedoči i (...) koji je je zbog bolesti bio onemogućen da da svedoči bilo je očigledno da se istraga ne može završiti u roku od šest meseci dokle bi mogao da traje pritvor. U ovom predmetu postupalo je nekoliko zamenika Vladimira Vukčevića, čiji je profesionalni i moralni integritet nesporan i koji su vodili postupke u nekoliko kompleksnih i veoma značajnih predmeta ratnih zločian od kojih su mnogi okončani pravnosnažnim presudama sa maksimalnim osuđujućim kaznama.
Decembra 2011. godine još je jedan svedok ratnih zločina u selu Ćuška na Kosovu, zaštićeni svedok, bivši “Šakal” Zoran Rašković odbio mere zaštite i zatražio da svedoči pod punim imenom i prezimenom, bez isključenja javnosti. On je opisao ubistva 44 civila u Ćuški maja 1999, označivši neke od pripadnika te jedinice kao neposredne egzekutore. Ovakvi primeri javnog svedočenja o zločinima su retki. U procesima gde su zaštićeni svedoci upirali prstom u počinioce zločina, ucenjivali su ih i pretili su im ljudi iz Jedinice za zaštitu. I tada sam tvrdio da su svedočenja poput Raškovićevog ključna za razumevanje ratnih zločina.
Izlazak u javnost i Slobodana Stojanovića i svedoka Bojana Zlatkovića koji su se žalili na ponašanje pripadnika Jedinice prati, razumljivo, povećana pažnja javnosti i to one demokratske, otvorene za svaki trag koji bi u vodio do istine. Javnost je sklona da
nekritički ocenjuje medijske istupe bivših svedoka saradnika, apriori je na njihovoj strani označavajući ova svedočenja kao hrabrost i borbu za istinu. Stvarnost je, na žalost, često demantovala ovo blanko poverenje. Retki su primeri iskrenog kajanja kao motiva svedoka saradnika da progovore. Češći su motivi da se svedočenjem pribavi korist poput izbegavanja krivične odgovornosti u drugim postupcima, kao što je Stojanovićev proces pred leskovačkim sudom „protiv ugrožavanja javnog reda”. Stojanovićevi iskazi prosleđeni su i Euleksu koji se uključuje i predistražni postupak pokrenut prošle nedelje nakon objavljivanja tvrdnji o zločinima na Kosovu i Stojanovićevih optužbi da “Tužilaštvo štiti policajce koji su počinili zločine”.
Nisam srećan zbog ove polemike sa potencijalnim svedokom Stojanovićem. Zato još jednom proveravamo njegove navode date medijima, jer je zločina zaista bilo. Trudićemo se da prikupimo dokaze i odgovorne privedemo pravdi, ali zaista nemamo kapacitet da vršimo pritisak na druge državne organe da obustave krivične postupke, da zapošljavamo širu familiju svedoka, da ih postavljamo na načelnička mesta u MUP-u, što je od nas Stojanović tražio. To nismo bili u stanju da uradimo, i verovatno smo ga zbog toga naljutili do te mere da je izaštao iz programa zaštite i da nas medijski napada.
(Autor je tužilac za ratne zločine Republike Srbije)
Dragoceni „insajderski“ iskazi svedoka saradnika u predmetima Tužilaštva za ratne zločine o silovanju trudnica, ubistvima beba, pucnju trudnoj ženi između nogu, masovnim ubistvima, „krečenju zidova“ krvlju civila, premeštanju tela iz Ljubenića u Batajnicu, sudski su potvrđeni ili je u nekim od ovh primera, izvesno da će biti potvrđeni.
Tako su van svake razumne sumnje ostali zabeleženi događaji ratnih zločina počinjeni u oružanim sukobima tokom ratova devedesetih.
Do ovih surovih istina Tužilaštvo je došlo zahvaljujući svedočenjima svedoka saradnika, zaštićenih, „krunskih svedoka“ čija je hrabrost da progovore o nedelima svojih dojučerašnjih saboraca u krvavom piru vredna poštovanja i satisfakcije koju donosi samo pravda.
Vrednost ovakvih svedočenja koja su u predmetima ratnih zločina, često najjači dokazi umanjuju medijska „svedočenja“ pojedinaca poput serije poslednjih, bivšeg svedoka saradnika Slobodana Stojanovića.
Ulazak, zapravo pristanak na režim mera zaštite učesnika u krivičnom postupku nosi sa sobom PRIHVATANJE ODGOVORNOSTI, prava ali i OBAVEZA koje program zaštite podrazumeva.
Svojim obraćanjem medijima Stojanović je izazvao lavinu neistina i lažnih optužbi protiv mene lično i moje porodice, Bruna Vekarića i drugih mojih zamenika, sudije za prethodni postupak Milana Dilparića. Zašto ne reći i protiv pripadnika Jedinice za zaštitu MUP-a Srbije, iako i Tužilaštvo ima niz kritika na sistem zaštite, ali uvek zapažamo i napore ovih ljudi da postupaju po pravilima ove nimalo naivne „igre“.
U bespoštednoj borbi za istinu o ratnim zločinima devedesetih očito su dozvoljena sva sredstva. Jedina prava arena za ovu bitku je sudnica jer je sudska istina surova, ona traži neoborive dokaze.
„Dokazi” kojima se poslednjih dana pune pojedini elektronski mediji i internet stranice narušavaju ugled Tužilaštva za ratne zločine jedine institucije koja je svojeručnim potpisima, dakle punim imenom i prezimenom mojih zamenika i mene lično, BEZ ZAŠTITE, na svakoj optužnici, stala iza dokaza kojima je raspolagala i na osnovu kojih su mnogi osumnjičeni pravnosnažno privedeni pravdi.
Program zaštite svedoka treba reformisati. Tačno je da postoji nekoliko svedoka koji nisu bili zadovoljni načinom na koji njihova zaštita funkcioniše i koji su i nas zbog toga prozivali iako je Tužilaštvo samo korisnik usluge Jedinice za zaštitu koja je pri Ministarstvu unutrašnjih poslova. Često smo se nalazili i u situaciji da budemo arbitri između zaštićenog svedoka i jedinice koja ih čuva.
Kršenje prihvaćenih pravila
Davanje potencijalnom izvršiocu krivičnog dela statusa svedoka saradnika znači određenu povlasticu-privilegiju, koja se kreće od krivičnog negonjenja ili odustanka od započetog krivičnog gonjenja, ili blažeg kažnjavanja, ili oslobađanja od kazne ili dela kazne, što predstavlja svojevrsni vid uslovljenog oportuniteta krivičnog progona, zapisao je jedan od naših najiskusnijih zamenika u antologijskom tekstu o institutu svedoka saradnika, na samomo početku njegove primene u našem Tužilaštvu, kada su iskazi ovakvih svedoka doveli do pravosnažnog sudskog epiloga u slučaju „Ovčara”. Ulazak, odnosno pristanak na režim mera zaštite učesnika u postupku nosi sa sobom i prihvatanje odgovornosti, korišćenje prava ali i OBAVEZA koje program zaštite podrazumeva.
Kada je bivši svedok saradnik Stojanović na adresu Tužilaštva uputio pismo u kojem je zapretio „da i naše porodice mogu da pate kao njegova“ podneta je tužba protiv njega zbog ugrožavanja sigurnosti
Jedan od naših najiskusnijih zamenika napisaće antologijski članak o institutu svedoka saradnika, na samom početku njegove primene u Tužilaštvu, u kada su iskazi ovih svedoka doveli do sudskog epiloga za slučaju „Ovčara” u kojima je 15 lica pravnosnažno osuđeno na 207 godina zatvora i jedno, jula ove godine, prvostepeno na 20 godina zatvora.
Zamenik tužioca Veselin Mrdak tvrdi u pomenutom tekstu da je nesumnjiva „startna” kompromitovanost dokazne vrednosti iskaza svedoka saradnika, ali sud može, jer mu je to, uostalom, i zakonska obaveza, savesnom i sveobuhvatnom ocenom svih izvedenih dokaza pravilno proceniti njihovu dokaznu verodostojnost. Priklanjajući se zagovornicima instituta svedoka saradnika, Mrdak ocenjuje da je ovaj institut, „makar i kao ‘nužno zlo’ ipak efikasno dokazno sredstvo u borbi protiv najtežih oblika kriminala” jer je teža posledica manja i unapred propisana korekcija „pravila igre” od opstajanja u društvu nekažnjenih izvršilaca najtežih krivičnih dela.
Kako je svedok Stojanović prekršio pravila koja je sam u početku prihvatio?
Podneo sam 16. oktobra 2009. godine ZAHTEV Jedinici za zaštitu i Komisiji za sprovođenje programa zaštite za obustavu programa zaštite po rešenju Komisije za sprovođenje zaštite prema Stojanoviću, na osnovu Zakona o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku i na osnovije Jedinice, ali i podataka pribavljenih iz predmeta Opštinskog suda u Leskovcu.
Učesnik u krivičnom postupku u svojstvu svedoka Slobodan Stojanović bivši je pripadnik 87. odreda PJP koji je, prema informacijama kojima raspolaže Tužilaštvo, tokom oružanog sukoba na Kosovu boravio u periodu od 16. avgusta do 5. oktobra 1998. godine, u ovom pozadinskom, 87. odredu PJP, sa zaduženjem vozača i nijednim danom boravka na terenu na kojem su se odvijali sukobi ali i zločini. Celu 1999. godinu provodi u Leskovcu, na bolovanju, o čemu postoje brojni lekarski izveštaji. Nijedan dan na Kosovu.
Zaštita Slobodana Stojanovića usledila je povodom istrage koja je pokrenuta pred Okružnim sudom u Beogradu, Većem za ratne zločine, protiv okrivljenog Radoslava Mitrovića, komandanta 37. odreda PJP, Nenada Stojkovića komandira 4.čete i Zorana Markovića „Cecka“, komandira diverzantsko-izviđačkog odeljenja 5. voda 4. čete 37. odreda PJP, zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva novembra 1998. godine u blizini sela Gornje Obrinje. Prema svedočenju Stojanovića, naredili su da se prema civilnom stanovništvu vrše ubistva, govoreći da treba da ih „pošalju na sunčanje“, što je predstavljalo internu šifru među pripadnicima 37. odreda PJP za ubijanje.
Osumnjičeni su bili i Zoran Nikolić i Dragan Milenković takođe za krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika zbog sledećeg događaja: dana 28. maja 1999. godine u okolini sela Ran Dubrava u opštini Prizren, na mestu zvanom Mileska po naređenju Stojkovića izvršili ubistvo ratnih zarobljenika Ismaila Gašija i Šefki Hasanija zvanog „Kurtiš Hasani“.
Prethodno je Rešenjem Komisije za sprovođenje programa zaštite, 2009. godine, usvojen zahtev za uključenje u program zaštite Slobodana Stojanovića koji je ranije dobio status zaštićenog svedoka rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu, Veća za ratne zločine, a istim rešenjem obuhvaćeni su i članovi njegove najuže porodice.
Prema informaciji Jedinice za zaštitu 03/7 br.2-299/09 od 14.10.2009. godine koja zapravo predstavlja predlog nadležnom tužiocu za obustavu programa zaštite Slobodan Stojanović je suprotno obavezama prihvaćenim zaključenjem Sporazuma o uključenju u program zaštite i suprotno brojnim usmenim instrukcijama Jedinice za zaštitu obavio 14 neodobrenih telefonskih komunikacija sa raznim licima. Pored toga, svedok Stojanović je održavao i neodobrene komunikacije sa drugim poznatim i nepoznatim licima, a u više navrata sa članovima svoje porodice je napuštao na po nekoliko časova režim tzv.“sigurnog prostora“ i kretanje bez prethodnog obaveštavanja pripadnika Jedinice i pritom u potpunosti ignorisao uporna objašnjenja pripadnika Jedinice da je neophodno da o nameravanim kretanjima prethodno obavesti pripadnike Jedinice.
U informaciji se navodi i da je Stojanović stvorio mogućnost da pojedini podaci koji se odnose na program njegove zaštite, a koji su klasifikovani stepenom tajnosti „službena tajna“, postanu dostupni trećim, neovlašćenim licima, na taj način što je 28.09.2009. godine u jednoj fotokopirnici u blizini „Tašmajdanskog parka“ u Beogradu, sa svog elektronskog nosača podataka tzv. “USB flash“ memorije odštampao na računarskoj opremi fotokopirnice 7 primeraka pismena, a u čijoj sadržini su između ostalog navedeni i određeni poverljivi podaci u vezi sa merama i radnjama Jedinice za zaštitu.
“Sve sami reketaši”
Na osnovu podataka prikupljenih od Opštinskog suda u Leskovcu utvrđuje se da se pred tim sudom vodi krivični postupak protiv Stojanovića zbog krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti iz čl.138. st.2. KZ, te da je svog branioca u tom predmetu obavestio da je ušao u program zaštićenih svedoka, da je doneta privremena mera za zaštićenog svedoka, a u postupku zbog ratnih zločina, da je on sa celom porodicom dislociran i da mu je promenjen identitet. Ovo obaveštenje njegov branilac je preneo sudu, koji se zatim u vezi ovoga obratio Okružnom sudu u Beogradu – Posebno odeljenje za ratne zločine. Prema tome na ovaj način Slobodan Stojanović je ne samo svom braniocu već i sudu u Leskovcu, strankama koje su pristupile na zakazan pretres pred sudom u Leskovcu 9.10.2009. godine otkrio službenu tajnu o tome da se on nalazi u programu zaštite.
U Tužilaštvu za ratne zločine je marta 2010. godine sačinjena službena beleška uvidom u podneske Slobodana Stojanovića, koji je najpre dobio rešenje kojim se uključuje u Program zaštite, a zatim i rešenje kojim se obustavlja program zaštite.
U nekim od ovih podnesaka kao i u kontaktima sa radnicima Jedinice svedok Stojanović je iznosio brojne neosnovane optužbe na račun zamenika Stankovića, a pored ostalog i da je Dragoljub Stanković navodno primio novac da se okrivljeni u predmetu KTRZ.br.2/09 puste iz pritvora, s tim što je ovakve insinuacije u početku označio kao da su takvi podaci navodno dobijeni od samih okrivljenih lica koja su navodno davala izjave u tom pravcu, a u kasnijim obraćanjima svedok Stojanović više ne pominje da se radi samo o tvrdnji okrivljenih lica već to iznosi kao činjenice o kojima ima neposredna saznanja.
U svom podnesku od 29.09.2009. godine Slobodan Stojanović navodi da su okrivljeni izašli iz istrage (odnosi se na puštanje iz pritvora), da ih je oslobodilo Tužilaštvo za ratne zločine u sprezi sa istražnim sudijom, a da okrivljeni govore „gde burgija neće tu evri pomažu, potplatili smo sve živo“. U nastavku podneska Stojanović navodi da je neko u ovom slučaju uzeo dobar i debeo štos, a iznose se i brojne neosnovane zamerke na rad Dragoljuba Stankovića iz čega bi posredno proizišlo da se sve napred rečeno odnosi na njega.
U informaciji Jedinice za zaštitu o aktivnostima Stojanovića navodi se da je Slobodan Stojanović obavio više neprijavljenih i neodobrenih kontakata telefonom među kojima i sa Natašom Kandić
U informaciji Jedinice za zaštitu o aktivnostima Stojanovića od 14.10.2009. godine navodi se da je Slobodan Stojanović obavio više neprijavljenih i neodobrenih kontakata telefonom među kojima i sa Natašom Kandić.
U informaciji Jedinice o razgovoru sa Stojanovićem od 26.10.2009. godine navode se sledeće izjave ovog lica: u Tužilaštvu za ratne zločine „sve sami reketaši“ koji rade u dosluhu sa braniocem okrivljenih adv. Goranom Petronijevićem, deleći sa njim novac stečen takvim postupanjem, neki od prisutnih zamenika tužioca za ratne zločine obećavali su mu sigurnu zaštitu i program zaštite za decu iz prvog braka, a drugom zaštićenom svedoku da će biti vraćen u policijsku službu, da će o njegovom isključenju iz programa zaštite i o svemu onome što je ranije navodio u svojim podnescima obavestiti Jelka Kacina i Serža Bramerca.
“Rusi” na kućnoj adresi
Prema službenoj belešci Jedinice za zaštitu od 30.10.2009. godine koja se odnosi na odvođenje Stojanovića iz sigurnog prostora u njegovu porodičnu kuću, proizilazi da je tom prilikom u kontaktima sa radnicima Jedinice Stojanović pretio da će u emisiji na TV B92 i pojedinim štampanim medijima obznaniti „korupcionaške“ aktivnosti zamenika Dragoljuba Stankovića i ukupno „kriminalno postupanje“ Jedinice i Tužilaštva, a da će Dragoljubu Stankoviću na kućnu adresu poslati izvesne „Ruse“, te da će obznaniti koliko prostran stan ima Dragoljub Stanković. Takođe je predočio nameru da tuži Jedinicu i Tužilaštvo za ratne zločine.
Iz njegovog ponašanja još tokom pretkrivičnog postupka i nakon podnošenja krivične prijave u postupku ostvarenja statusa zaštićenog svedoka i njegovog uključenja u Program zaštite može se zaključiti da ovo lice želi da ostvari neku korist bilo preko Tužilaštva za ratne zločine bilo preko Fonda za humanitarno pravo, mada zapravo, on o konkretnim događajima koji su opisani u krivičnoj prijavi Fonda za humanitarno pravo nema mnogo direktnih saznanja, a o događajima (dva krivična dela) koji su opisani u zahtevu za sprovođenje istrage nema uopšte direktnih saznanja, tako da njegovo svedočenje nema uopšte veliki značaj kako bi ovo lice to htelo da prikaže.
Prema izjavama pojedinih svedoka tokom krivičnog postupka Slobodan Stojanović se obraćao nekolicini svedoka kojima je lažno predstavljao da on ima ovlašćenja od Dragoljuba Stankovića da ovim svedocima ponudi pare kako bi svedočili lažno protiv okr.Stojkovića, a jedan od tih svedoka je u vezi sa tim protiv Slobodana Stojanovića podneo krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu u Leskovcu. Na osnovu nekih obaveštenja dobijenih iz Leskovca saznalo se i to da je Stojanović u više navrata u alkoholisanom stanju, vezano za krivični postupak, pretio i izazivao pojedina lica (policajce SUP-a Leskovac) pritom se pozivajući na autoritet Tužilaštva i Dragoljuba Stankovića.
U samom predmetu KTRZ.br.2/09 Dragoljub Stanković nije doneo bilo kakvu odluku. On je ranije bio zadužen predmetom koji je bio vezan za ubistvo dva ratna zarobljenika – ranjenika u Ran Dubravi u vezi čega je sačinjavao zapisnike o uzimanju izjava od građana i u vezi toga kontaktirao sa više lice među kojima i sa Slobodanom Stojanovićem, zaštićenim svedokom „V1“ i još jednim za koga je inače bio podnet zahtev sudu za dodelu statusa zaštićenog svedoka. Zbog ovih okolnosti,, od zamenika Dragoljuba Stankovića je zatraženo je da, pošto je sa ovim svedocima ranije kontaktirao, bude prisutan kod istražnog sudije prilikom dodele statusa zaštićenog svedoka i saslušanja Slobodana Stojanovića i (...) pa je tako on učestvovao na ročištu kod istražnog sudije kada je Slobodan Stojanović dobio status. Pored toga je i tri puta odlazio na zakazana ročišta za saslušanje i dodelu statusa (...), ali ovaj svedok nije želeo da dođe i da svedoči, i navedene radnje su ujedno i jedine radnje koje u predmetu preduzeo Dragoljub Stanković. Posebno, Dragoljub Stanković nije imao nikakvog udela prilikom davanja saglasnosti za ukidanje pritvora pojedinim okrivljenim licima niti je sa takvim odlukama čak i bio upoznat.
Nemamo kapacitet da vršimo pritisak
Kada su 10. juna 2009. godine saslušani svi raspoloživi svedoci osim svedoka koji je odbio da svedoči i (...) koji je je zbog bolesti bio onemogućen da da svedoči bilo je očigledno da se istraga ne može završiti u roku od šest meseci dokle bi mogao da traje pritvor. U ovom predmetu postupalo je nekoliko zamenika Vladimira Vukčevića, čiji je profesionalni i moralni integritet nesporan i koji su vodili postupke u nekoliko kompleksnih i veoma značajnih predmeta ratnih zločian od kojih su mnogi okončani pravnosnažnim presudama sa maksimalnim osuđujućim kaznama.
Decembra 2011. godine još je jedan svedok ratnih zločina u selu Ćuška na Kosovu, zaštićeni svedok, bivši “Šakal” Zoran Rašković odbio mere zaštite i zatražio da svedoči pod punim imenom i prezimenom, bez isključenja javnosti. On je opisao ubistva 44 civila u Ćuški maja 1999, označivši neke od pripadnika te jedinice kao neposredne egzekutore. Ovakvi primeri javnog svedočenja o zločinima su retki. U procesima gde su zaštićeni svedoci upirali prstom u počinioce zločina, ucenjivali su ih i pretili su im ljudi iz Jedinice za zaštitu. I tada sam tvrdio da su svedočenja poput Raškovićevog ključna za razumevanje ratnih zločina.
Izlazak u javnost i Slobodana Stojanovića i svedoka Bojana Zlatkovića koji su se žalili na ponašanje pripadnika Jedinice prati, razumljivo, povećana pažnja javnosti i to one demokratske, otvorene za svaki trag koji bi u vodio do istine. Javnost je sklona da
Retki su primeri iskrenog kajanja kao motiva svedoka saradnika da progovore. Češći su motivi da se svedočenjem pribavi korist poput izbegavanja krivične odgovornosti u drugim postupcima
Nisam srećan zbog ove polemike sa potencijalnim svedokom Stojanovićem. Zato još jednom proveravamo njegove navode date medijima, jer je zločina zaista bilo. Trudićemo se da prikupimo dokaze i odgovorne privedemo pravdi, ali zaista nemamo kapacitet da vršimo pritisak na druge državne organe da obustave krivične postupke, da zapošljavamo širu familiju svedoka, da ih postavljamo na načelnička mesta u MUP-u, što je od nas Stojanović tražio. To nismo bili u stanju da uradimo, i verovatno smo ga zbog toga naljutili do te mere da je izaštao iz programa zaštite i da nas medijski napada.
(Autor je tužilac za ratne zločine Republike Srbije)
