Poslednjih godina u Srbiji je registrovan veliki porast digitalnog nasilja među mladima, ali se po ukupnom stepenu vršnjačkog nasilja, Srbija i dalje nalazi u krugu većine evropskih zemalja, pokazuju najnoviji podaci državnih organa.
Uvrede, verbalno i psihičko zlostavljanje, svakodnevica su među mladima u školama, dok je, po pravilu, fizičko nasilje najdrastičnija i vrlo česta pojava. U poslednje vreme, kaže Biljana Lajović, iz Jedinice Ministarstva prosvete za prevenciju nasilja, veliki problem je elektronsko nasilje.
"Zato što mladi mnogo koriste savremene tehnologije i onda se jedan deo nasilja premestio sa direktnog kontakta, uživo, na društvene mreže", ističe Lajović.
Zbog toga je država štampala Priručnik za zaštitu od digitalnog nasilja, koji će uskoro biti podeljen svim školama. Osim zakona, u kome je propisana odgovornost u lancu od roditelja, preko škole, do institucija, za rešavanje problema vršnjačkog nasilja, nadležni su predvideli obuke za odrasle i decu, koja se uče da prepoznaju i prijave problem.
Dragana Ćorić, profesorka novosadskog Pravnog fakulteta, pripremila je takozvani "Aleksin zakon", koji predviđa oštrije kazne za nasilne đake, nesavesne roditelje, profesore i direktore škola.
"U slučaju Alekse Jankovića smo analizirali postojeći pozitivno-pravni okvir u Republici Srbiji, koji jeste solidan, ali se ne primenjuje, iz meni krajnje nepoznatih razloga. Konstatovali smo da definitivno moramo da ih postrašimo. U nacrt Aleksinog zakona sam utkala svoje iskustvo, prvenstveno kao roditelj. Kćerka je šesti razred osnovne škole. Ono, kroz šta oni prolaze, definitivno je mnogo drugačije, nego kroz šta smo mi prolazili, kada smo bili u tim godinama", navodi Ćorić.
Aleksa Janković
Roditelji, stručnjaci i građani pokrenuli su inicijativu za donošenje novog zakona, nakon samoubistva Alekse Jankovića iz Niša, koji je sebi oduzeo život jer je trpeo višemesečno nasilje u školi.
Neki učenici su ga osam meseci tukli, vređali i pretili mu, da bi posle tragičnog kraja trojica maloletnih počinilaca bili osuđeni na maksimalne kazne za svoj uzrast.
Vođa grupe, na pojačan vaspitni nadzor od šest meseci do dve godine, a druga dvojica dobila su po ukor suda. Školu je sud kaznio sa pola miliona dinara, a direktorku sa 50.000.
Po mišljenju Biljane Lajović, da se ovakvi slučajevi više nikada ne ponove, i da se smanji vršnjačko nasilje, ključna je prevencija.
"Škole su obavezane da imaju svoj tim za zaštitu od nasilja i da svi budu upoznati sa postojanjem tima, da naprave godišnji program rada, koji je prilagođen kontekstu škole i da u tom programu postoje različite mere prevencije. To su različite aktivnosti koje se organizuju sa decom i sa roditeljima", smatra Lajović.
U poslednje vreme sve učestaliji su ekstremni oblici nasilja. Tako je u medijima zabeleženo da je učeniku u jednoj novosadskoj osnovnoj školi pukla slezina kada ga je udario vršnjak, da je grupa maloletnica u Kruševcu pesnicama pretukla drugaricu zbog ekstravagantnog oblačenja.
Posebno je zabrinjavajuća pojava da nasilju pribegavaju sve mlađa deca, čak i učenici nižih razreda osnovnih škola, koja se takođe brutalno fizički obračunavaju. Uzrok za to, kako kaže socijalni psiholog Dragan Popadić, trebalo bi potražiti u opšteprisutnoj kulturi nasilja.
Aleksandar "Kristijan" Golubović
"Problem je što se nasilje ovde pojavljuje kao nešto što je zanimljivo, svakodnevno i normalno. Takve poruke se dobijaju preko medija, preko struktura vlasti. Takva slika dolazi odozgo. Kristijan Golubović postaje zvezda na televiziji, a onda se čudimo kako je moguće da deca čekaju u redu da uzmu autogram od njega, pre nego što ode na odsluživanje kazne zatvora od osam godina", ocenjuje Popadić.
Zbog čestih nasilnih epizoda u školama, za koje stručnjaci kažu da su gore nego devedesetih, Aleksin zakon, kao krajnju sankciju za nastavnike, pedagoge i psihologe, koji ne reaguju na nasilje, predviđa i oduzimanje licence. Predloženo je i uspostavljanje institucije dečjeg ombudsmana, kaže Dragana Ćorić, ali i uvođenje odgovornosti za roditelje, koji ne vode računa o deci.
"Tako smo u ovom nacrtu zakona, po prvi put, predvideli novčane kazne za roditelje koji se ne odazovu na poziv škole. U školama, kada smo ih anketirali, šta im je najveći problem, rekli su komunikacija sa roditeljima. Imaju problematičnog učenika, a kada pokušaju da pozovu njegove roditelje, oni se ne odazivaju jer znaju da im ne mogu ništa i da ne postoji mehanizam kako da ih kaznite i kako da im pripretite. Zatim smo predvideli kaznu, koja do sada nije postojala kod nas, a to je suspenzija učenika. Suspenzija učenika predstavlja njegovo udaljenje iz razreda, u kojem on stvara određenu vrstu problema", konstatuje Dragana Ćorić.
Nasilje je svuda oko mladih u Srbiji - od ulice, preko škole, do nastupa političara, koji im neretko daju loš primer. Ali ih ono, gotovo neprestano, zasipa sa malih ekrana. Televizijski prenosi skupštinskih zasedanja, koji često vrve od zapaljivih govora, pretnji i verbalnog nasilja, do sada su bili primer lošeg uticaja. U poslednje vreme, primat u širenju neukusa i nasilja preuzeli su rialiti programi. Uloga medija u ovoj priči, kaže Biljana Lajović, vrlo je značajna.
Ilustrativna fotografija
"Mislim da je krajnje licemeran izgovor, koji se vrlo često čuje, da svi imaju daljinski i da mogu da promene program. Deca često ostanu sama jer roditelji rade po dva-tri posla, i jednostavno ne možete da ih isključite iz gledanja kojekakvih sadržaja koji se emituju. Druga stvar je da porodica ima ozbiljan problem, zato što ne može da funkcioniše u čitavom ovom sistemu vrednosti. Ako naša deca mogu uvek, na ulici, u porodici, na televiziji, da čuju psovke, ružne reči, grube reči, nerazumevanje i neuvažavanje drugoga, kako onda mogu da se nauče da se drugačije ponašaju?!", tvrdi Lajović.
Psiholog Dragan Popadić smatra da se, kada se priča o ovoj temi, prevelik teret prebacuje na školu i da je najvažnije da se promeni odnos društva prema nasilju.
"Poruka da nasilje ne sme da bude dozvoljeno, nema efekta u situaciji gde nasilje jeste dozvoljeno. Problem sa sadašnjom situacijom je činjenica da postoji nasilje koje je nekima dozvoljeno i tolerisano i koje postaje dobro nasilje u očima onih koji sve to posmatraju. Postoji nasilje koje nije dozvoljeno i tolerisano, a ono se ne razlikuje od sadržaja nasilja, već zavisi od toga ko to nasilje radi i nad kim", reči su Popadića.
Iako se vršnjačko nasilje ne može iskoreniti, zaključuje Dragana Ćorić, krajnje je vreme da se uspostavi princip odgovornosti.
"To znači da ja kao roditelj moram da budem svesna da sam potpuno odgovorna za to kada se moje dete nalazi u školi, kako će se ono ponašati prema drugima. To, takođe, znači kako škola mora definitivno da stane na crtu i kaže da je odgovorna za sve što se dešava u školi, da nadležne institucije, koje vrše kontrolu i nadzor, kao što su inspekcije ili sama ministarstva, također moraju jasno da se pokažu odgovornima u onim situacijama kada nisu reagovali", kaže Ćorić.