Beograd na vodi - posao stoleća ili velika obmana

U novom Mostu RSE razgovaralo se o tome da li je projekt Beograd na vodi dobar posao za Srbiju. Sagovornici su bili Milan Kovačević, savetnik za strane investicije, i Aleksandar Stevanović, ekonomski analitičar.

Bilo je reči o tome zašto za Beograd na vodi nije bio raspisan tender, zašto do sada nije sklopljen ugovor o celom poslu, zašto se mnogi detalji još uvek drže u tajnosti, koliko će Srbija uložiti u taj posao, a koliko firma Igl Hils iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, da li će zahvaljujući Beogradu na vodi biti otvoreno 13.000 radnih mesta, koliko ima istine u tvrdnji predstavnika vlasti da je Beograd na vodi najveća razvojna šansa Srbije, kakve su šanse da bogati stranci kupuju luksuzne stanove koji će biti izgrađeni u okviru tog projekta, kao i o tome da li sav rizik neuspeha snosi Srbija.

Omer Karabeg: Investitor Beograda na vodi je firma iz Ujedinjenih Arapskih Emirata - Igl Hils. Šta znate o toj firmi?

Aleksandar Stevanović: Moja saznanja su ograničena, kao i saznanja ostalih u Srbiji. Gotovo svakog meseca se dešava da država potpiše neki sporazum o kome se ne zna ništa. Tako je i sa međudržavnim sporazumom sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Izvesno je da su pravna i fizička lica iz te zemlje izuzeta iz sistema i ustavnog poretka Srbije, da je većina tih dogovora vrlo maglovita i nejasna. Ti poslovi nisu prošli kroz procedure. Valjda su institucije, koje se godinama brinu o razvoju Beograda i o urbanom planiranju, trebale dati neko svoje mišljenje o svemu tome.

Milan Kovačević: Prema sporazumu sa Ujedinjeim Arapskim Emiratima država može ekskluzivno ugovarati poslove sa pojedincima ili firmama iz te zemlje, ne vodeći računa o konkurenciji i mogućim drugim ponuđačima.

Omer Karabeg: Znači, nije bilo tendera.

Milan Kovačević: Nije bilo tendera. Međudržavnim sporazumom je predviđeno da poslovi sa Emiratima ne podliježu našem zakonu u pogledu javnih nabavki i tendera.

Omer Karabeg: Pominje se da će Igl Hils uložiti tri milijarde dolara, a da će grad Beograd obezbediti zemljište u čije će uređenje uložiti oko 270 miliona eura.

Milan Kovačević: Srbija je prilično uložila. Uređenje zemljišta će jako mnogo koštati. Gradi se jedna velika kula koja će morati imati temelje duboko ispod Save. Kanalizacija će biti skupa, saobraćajnice i sve ostalo. To zemljište ima vrlo veliku vrijednost, pa bi bilo normalno da ga prodamo. Međutim, u ovom slučaju se govori da će ono biti dato u zakup, što znači da ćemo dobiti mnogo manje nego da smo ga prodali. Na koncu, ne znamo u kakvoj dinamici će se ulagati. Veliko je pitanje kako će ko u tom projektu proći. Sve su šanse da ćemo mi loše proći, a da će Emirati dobiti na korišćenje jednu izvrsnu lokaciju.

Omer Karabeg: Da li je suma od 270 miliona eura konačna ili se može dogoditi da Beograd na vodi još više optereti budžet Srbije?

Aleksandar Stevanović: Ne mogu to znati, kao ni građani Srbije kojima je uskraćeno pravo da znaju kako se troši njihova imovina. Ako pogledamo druga dva ugovora sa Emiratima, koji su se prikazivali kao povoljni, ne mogu očekivati da će i ovaj biti bolji. Kad je reč o aviokompaniji Er Srbija, ispostavilo se da je naša država uložila gotovo deset puta više nego Emirati, ako su Emirati uopšte išta uložili, a ugovor o prodaji i zakupu zemlje u Vojvodini ja bih nazvao poklanjanjem prvoklasne zemlje arapskim investitorima.

U slučaju Beograda na vodi reč je o hektarima i hektarima najboljeg građevinskog zemljišta u Beogradu, čija je vrednost višestruko veća od nazovi investicije. Celi projekt bi se trebao realizovati u narednih 20 godina, što se verovatno nikada neće desiti, jer nema ko da kupi tih 1.750.000 kvadratnih metara, čija je izgradnja najavljena. Izvesno je da ćemo mi morati da izgradimo saobraćajnice, da izmestimo neke objekte i još mnogo toga, pa će na kraju računica biti poražavajuća. Ne treba zaboraviti da generalnim urbanističkim planom nikada nije bilo predviđeno da se na obali Save izgrade poslovni ili stambeni prostori.

Omer Karabeg: Predviđena je izgradnja oko 6.000 luksuznih stanova. S obzirom na njihovu visoku cenu malo će biti domaćih kupaca. Investitori kažu da računaju na strane kupce. Mislite li da će bogati stranci biti zainteresovani da u Beogradu kupuju stanove? Beograd nije ni Nica, ni Monako, ni Monte Karlo.

Aleksandar Stevanović: Postoji mnogo drugih top lokacija u svetu, tako da je pitanje šta bi bogate ljude moglo privući u Srbiju, pošto ni do sada nisu ovde dolazili da žive i posluju. Ne vidim ništa na pomolu što bi Srbiju moglo učiniti atraktivnom za život ili za biznis - tako da mislim da je potpuno nerealno očekivati horde stranaca koje će doći u Srbiju. Suštinsko pitanje je kakva će korist od svega toga imati građani Srbije. Čije će firme profitirati? Ja teško mogu da vidim šta je tu interes građana Beograda, koji najviše ulažu u taj projekt, a šta je interes Srbije.

Milan Kovačević: Nije vjerovatno da će taj građevinski poduhvat privući bogate ljudi iz svijeta da dođu ovdje, kupe stanove, uživaju u Beogradu i ulože novac u neki biznis. Rizik ulaganja u Srbiju je još uvijek relativno visok. Mi smo jako usporili privredne reforme, a bez ubrzanja privrednih reformi i stvaranja dobre investicione klime neće dolaziti inostrani kapital, osim kada uđe u neke aranžmane gdje može da ostvari laku dobit.

Omer Karabeg: Zar neće biti dobitak to što će Beograd na vodi graditi domaće firme, pa će onda biti zaposleno domaće građevinarstvo?

Maketa Beograda na vodi

Milan Kovačević: Neće sve graditi domaće firme. U Srbiji se ne može proizvesti fasadno staklo. Mnogi dijelovi modernih zgrada ne mogu se ovdje proizvesti. Inače, u građevinskom poduhvatu uvijek najviše zaradi onaj ko dobije ugovor, pa onda angažuje druge da za njega rade. Onda najveći dio profita ostaje kod njega. Mi ćemo dati cement, kopaćemo rupe i radićemo onaj dio koji preostaje nama.

Aleksandar Stevanović: Podsetio bih da je izgradnja Pupinovog mosta predstavljena kao zajednički poduhvat, a ne kao uvoz kompletnog mosta iz Kina, što je bio slučaj. Ako posmatramo dosadašnje poslove sa strancima, mi smo uvek davali neuporedivo više, dok je strani partner kupio kajmak. Bojim se da će i u ovom slučaju najveću korist imati kompanije koje nemaju sedište u Srbiji i koje neće zapošljavati domaću radnu snagu.

Omer Karabeg: Ali premijer Vučić i gradski funkcioneri kažu da će se zahvaljujući Beogradu na vodi otvoriti 13.000 novih radnih mesta.

Milan Kovačević: Trebalo bi reći kada će ta nova radna mesta biti otvorena. Ako će se izgradnja Beograda na vodi trajati 15 do 20 godina - to je čak i malo. Ovakva vrsta poduhvata zahtjeva izradu studije izvodljivosti u kojoj bi se reklo kakvom dinamikom će se graditi, kakve su mogućnosti da se to proda, kako će se to finansirati, koliko će jedna strana učestvovati u finansiranju, a koliko druga.

Ovdje, na žalost, imamo previše nepoznatih i mislim da to odgovara našoj vladi, jer - da je sve stavljeno na uvid javnosti - lakše bi bilo otkriti sve greške u projektu. Sve je počelo tako što se u dogovoru sa Emiratima došlo na ideju da se pravi novi dio Beograda, pa se pojavila maketa, pa je našem urbanizmu naloženo da prihvati tu maketu. Sada se kaže da još nismo zaključili ugovor, da ćemo ga tek zaključiti, a već vidimo da je inostranom partneru mnogo stvari obećano, pa ostaje malo toga da se ugovara.

Kad je nedavno stavljena primedba da je šteta što se neće dovoljno valorizovati građevinsko zemljište, premijer je rekao - pa nećemo mi njima ni prodavati zemljište, oni će graditi na našem zemljištu, uzeće ga u zakup. Ali mi ne znamo koliki će biti zakup.

Aleksandar Stevanović: Pitanje je koliko će svako od tih 13.000 obećanih radnih mesta koštati građane Srbije, odnosno da li se je s tim sredstvima moglo uraditi nešto bolje. Kad se uzme u obzir koliko ćemo morati uložiti u uređenje zemljišta - ta radna mesta će biti izuzetno skupa. Do novih radnih mesta moglo bi se doći mnogo jeftinije tako što bi bili smanjeni nameti na rad, pa bi se malim i srednjim preduzećima, kojih ima oko 100.000, otvorila mogućnost da zapošljavaju nove ljude. Od toga bi koristi imala cela Srbija. Ovako je to samo mahanje brojkama što su, inače, radile i predhodne vlade. Da su ugovori sa Arapima toliko dobri - ne bi postojao nijedan razlog da se kriju.

Ista je stvar bila i sa ugovorom sa Fiatom, kao i sa ugovorom o prodaji Naftne industrije Srbije Rusima, koji je verovatno najgori ugovor koji je Srbija potpisala. Dobre ugovore niko ne krije. Čim nešto krijete, čim govorite neodređeno, čim se gađate brojkama i izvlačite jednu ili dve cifre, čim mnoge stvari stavljate pod tepih - to govori da nešto nije u redu. U slučaju Er Srbija nije rečeno da će svi gubici pasti na teret budžeta, a u slučaju Naftne industrije nije saopšteno šta smo sve dali Rusima. Slično je i sa Beogradom na vodi. Ono što je najopasnije u svemu tome je da mi uništavamo sopstvene institucije i pretvaramo državu u potpuni provizorij, gde svako ko dođe u Srbiju može da dobije šta god mu padne na pamet, ako dobro ispregovara sa vladom.

Omer Karabeg: Ministar finasija Vujović kaže da je projekt Beograd na vodi ogromna šansa da Srbija dobije motor razvoja, a gradski menadžer Goran Vesić tvrdi da je to najveća razvojna šansa Srbije.

Milan Kovačević: Građevinarstvo jeste u većini zemalja značajan zamajac oporavka ekonomije. Ali obnove građevinarstva neće biti ako se nekome da ekskluzivno pravo da gradi po povoljnijim uslovima nego ostali. To može samo upropaštavati naše građevince. U takvoj sutuaciji oni mogu jedino računati da će moći da rade u inostrantsvu, jer se ovdje teško mogu takmičiti sa nekim ko je dobio povoljnije uslove od njih. Na koncu, ovdje je važno naglasiti da još uvijek ne postoji nikakav ugovor sa firmom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, a to je rekao i premijer. Mi ne znamo šta će biti dogovoreno.

Premijer govori o rokovima, ali to ćemo tek vidjeti. Već se događalo da nam se pričalo jedno, a poslije se ispostavilo nešto drugo. Mi smo imali koncesiju za izgradnju koridora 10 koja je hvaljena i kovana u zvijezde, a kada smo ih natjerali da objave jedan dio dokumenta - nikada nije objavljen čitav - onda se ispostavilo da stvari stoje drugačije. Da bude još gore, ministri su govorili da je stranac bio u pravu, iako se pokazalo da nije. Veliki problem je netransparentnost u radu izvršne vlasti.

Aleksandar Stevanović: Mislim da je vlada Srbije valjda jedina u svetu koja se nada da će zemlji krenuti bolje tako što će da se napravi jedan blok zgrada. Moguće je da investitori izgrade kulu, još neki blok zgrada i tržni centar - i da kažu: “Eto, Beograd na vodi napreduje”, ali to je daleko od ozbiljnog projekta. Izjava da je Beograd na vodi najveća razvojna šansa Srbije je vrlo nerealna i vrlo marketinška. Takve izjave možda uopšte ne bi trebalo ni komentarisati. Ne postoji šansa da se Srbija razvije zbog toga što u Beogradu gradite blok bilo kakvih zgrada. Razvoj je nešto sasvim drugo. To čak nije ni razvojna prilika za Beograd, a kamo li za celu Srbiju.

Uzgred budi rečeno, vrlo je interesantno da se u vreme kada se u Srbiji kuka da je centralizacija ogromna i da sve pare idu u Beograd, jedan potpuno beogradski projekt prikazuje kao najveća razvojna šansa za ostatak Srbije, koji od toga nema baš nikakve koristi.

Sa druge strane, Beograđanima se zaista najviše uzima, jer će oni uložiti najvrednije zemljište koje je moglo biti mnogo korisnije upotrebljeno. Sa te strane oni možda imaju i najviše razloga da budu zabrinuti. Međutim, obrni-okreni, vraćamo se na sistemske efekte. Ovakav način vođenja države ne može doneti nikakvo dobro građanima Srbije, jer on u suštini daje prednost stranim kompanijama.

Iz budžeta se daju enormna sredstva da bi stranci došli da rade u Srbiji, dok se istovremeno domaćim firmama na sve načine krešu krila - prekomerno se oporezuju i izlažu nerazumnim procedurama. Na neki način domaće firme iz svog profita plaćaju da im država dovede konkurente, koji mogu po nižim cenama da im konkurišu u rođenoj državi.

Omer Karabeg: Koji su najveći rizici Beograda na vodi?

Reklamni plakat projekta Beograd na vodi

Milan Kovačević: Ima tu mnogo rizika, ali ih je vrlo teško procijeniti, jer nije poznata većina uslova tog aranžmana. Recimo, ne bi bilo dobro da se to proda, pa da stoji neiskorišteno. Ne bi se onda mogla otvarati ni nova radna mjesta. Zatim, ne znamo da li će u ugovoru pisati do kada investitor mora izgraditi sve te objekte i, ako ih ne izgradi, da li će izgubiti pravo na to zemljište ili samo plaćati male penale. Dosadašnje iskustvo je pokazalo da su ugovori, koje je zaključila država na bazi načelno dogovorenih aranžmana, donosili više štete nego koristi. Kada smo Rusima jeftino prodali Naftnu industriju Srbije, sve se pravdalo time da ćemo imati ogromnu zaradu od tranzita gasa kroz Južni tok.

Sada kada Južnog toka nema, sve je izašlo na vidjelo - da je bilo glupo, ne samo što smo im jeftino prodali NIS, već i što smo im dali i skladište gasa i jako jeftino prodali sva naša nalazišta nafte i gasa. I u slučaju Beograda na vodi sve zavisi od toga kako će se ukupan aranžman realizovati. Postoji ogroman rizik da će tu za nas biti više štete nego koristi, ali o tome ćemo nešto više znati i bolje procjenjivati kad vidimo ugovor. Uostalom, nelogično je da se taj projekt toliko dugo propagira - Beograd je prepun bilborda - a da nije zaključen nikakav ugovor. Sve se to radi populistički.

Aleksandar Stevanović: O rizicima možemo samo da nagađamo, imajući u vidu da nemamo nikakve pokazatelje na osnovu kojih bismo mogli izvršiti preciznu analizu. Za mene je najveći rizik to što ovakvim projektima uništavamo domaće institucije i pretvaramo Srbiju u banana državu koja je u stanju da izmeni svoj generalni urbanistički plan i svoj ustavni poredak, svoje zakone i sve drugo - sve u skladu sa željom jednog investitora. To možete naći samo kod zemalja koje se zovu banana države.

Omer Karabeg: Može li se reći ono što kažu pojedini kritičari - da je u projektu Beograd na vodi rizik na strani države, a profit na strani investitora?

Milan Kovačević: Može se tako reći ali, na žalost, pod državom se podrazumijevaju poreski obveznici koji su već obilato opterećeni. Nastala bi šteta za građane, dok je velika vjerovatnoća da bi za stranog investitora to bio dobar aranžman. Uostalom, ne bi on dolazio u Srbiju da za sebe nije namirisao jako lukrativan posao. Podsetio bih da smo imali jedan projekt u Beogradu gdje je izraelskoj firmi dato ekskluzivino pravo da upravlja beogradskim parking prostorom, pa se to završilo tako što smo mi platili odštetu, a ništa nije urađeno. Ovdje se to isto može dogoditi - da mi nešto poklonimo firmi iz Ujedinjenih Emirata, a da za uzvrat dobijemo malo.

Na koncu, u ovom trenutlku jedino mi trošimo novce uređujući zemljište. Beograd na vodi je za sada više populistička ideja koja treba da popravi raspoloženje građana. Istovremeno, to je ideja koja donosi ogromne rizike. Koliki će oni biti, više ćemo znati kada se ugovor zaključi.

Aleksandar Stevanović: Slažem se s gospodinom Kovačevićem da će rizik ovog posla pre svega snositi poreski obveznici Srbije. Poznavajući način na koji posluju kompanije iz arapskog sveta, rekao bih da su one jako nesklone da prihvate bilo kakav rizik, tako da ne verujem da će Srbiji učiniti bilo kakav ustupak.

Omer Karabeg: Vaš zaključak?

Milan Kovačević: Na ovaj način zamišljen - to nije dobar posao za Srbiju.

Aleksandar Stevanović: Gotovo sam siguran da to nije dobar posao. Da je toliko dobar znali bismo sve detalje i svaki dan bismo se hvalili koliko je to dobar posao. Ne verujem da ćemo se od toga ovajditi, verovatnije je da ćemo na sebe preuzeti mnogo rizika i imati prilično mnogo štete.