Inicijativa potekla u Sandžaku da tamošnje osnovne škole umesto sadašnjih ponesu imena istaknutih ličnosti iz bošnjačke istorije, još jednom je podsetila na poslednjih decenija uobičajenu praksu sa ovih prostora – često menjanje naziva, kako škola i ulica, tako i drugih institucija u skladu sa političkim ili istorijskim trenutkom.
Međutim umesto buđenja nacionalne svesti, što je bila svrha tog trenda, efekat je potiranje dela istorije jednog naroda.
„Josip Broz Tito“, „Žikica Jovanović Španac“, „Braća Ribar“, „Sedam sekretara SKOJ-a“ samo su neki od naziva koje su do početka devedesetih nosile škole, ulice i druge javne institucije u Beogradu i širom Srbije, a koja danas mnogim đacima i mladima uopšte znače malo, ili gotovo ništa.
Oni su zamenjeni imenima onih za koje je procenjeno da su zaslužni građani Srbije poput umetnika Jovana Dučića, Isidore Sekulić, Nadežde Petrović, Laze Kostića.
To su neki od primera iz ne tako davne prošlosti, kojima je tadašnja politička elita pokušala da se distancira od nekadašnje zajedničke države, tvrdeći da su isto učinile i revolucionarne vlasti posle Drugog svetskog rata kada su počele da vode zemlju.
Ipak, čini se da je to jedino bilo bitno nacionalnoj opciji koja je bila angažovana u pokušajima revizije istorije, a samim tim i učinaka njenih glavnih aktera. Većina Beograđana sa kojima smo razgovarali, iako im ne manjka poštovanja prema tim ličnostima, kaže da se da se na većinu novih imena nije ni navikla, dodajući da se protive nekim budućim promenama.
Vaš browser nepodržava HTML5
Beograđani o promenama imena škola i ulica
Sličnu sudbinu škola, što su nam potvrdili i anketirani građani, doživele su i ulice, od kojih je veliki broj nosio imena poginulih boraca proglašenih za narodne heroje.
Maršala Tita, ulici koja je povezivala Slaviju i Terazije poodavno je promenjeno ime u Srpskih vladara, a danas se zove Kralja Milana. Većini saobraćajnica vraćeni su nazivi koji su prethodili ratu, dok se ulice koje nose imena povezana sa socijalističkom prošlošću mogu pronaći na strogoj periferiji grada ili na Novom Beogradu, izgrađenom u tom periodu.
To su činjenice na koje svojim filmom Nestanak heroja, u kome tematizuje menjanje naziva trgova i ulica koji su nekada nosili imena partizana, ukazuje reditelj Ivan Mandić.
„Prosto nešto što se na prvi pogled moglo videti je da su oni bili na jednoj meti za odstrel, jer prosto više nisu bili politički upotrebljivi. Oni su se borili za jednu državu koja više ne postoji i nikoga nije bilo da stane u njihovu zaštitu. To što će neka porodica da se nađe uvređenom ili neko udruženje boraca, prosto je bilo krajnje nebitno. Da su, onako da kažem, na veliko te ulice menjane i ponovo je pisana neka nova istorija i politička ideologija.“, smatra Mandić.
Nadležnost za promenu imena obrazovnih institucija po zakonu ima opština, dok je, kada je reč o nazivima ulica, trgova i spomenika za to zadužena komisija koja radi pod okriljem Skupštine grada.
Njen doskorašnji predsednik Slobodan Stanimirović nam je rekao da je proces „preimenovanja“ iz 90.-ih okončan kada je odlučeno da se ulicama više ne menjaju nazivi, već da nova imena dobijaju samo novoizgrađene ulice.
On tvrdi da za vreme koje je proveo u komisiji, nije bilo politizacije njenog rada.
„Svaka epoha treba da obeleži svoje vreme i mi menjanjem naziva škola ili ulica ne možemo da pobegnemo od svoje istorije, bilo dobra ili loša – ona je naša. Mislim da to nije dobro, jer se time šalje loša poruka budućim generacijama koje treba od nas da nauče da cene svoju istoriju. Da se ne bi pogrešilo, treba uvek slušati struku. U ovom slučaju su istoričari presudni koji će reći da li je nešto društveno verodostojno i korisno.“, kaže Stanimirović.
Očigledan prelaz na sagledavanje realnosti sa pozicije nacije, koji je zamenio nadnacionalno, doprineo je da ovdašnje društvo zanemari i gotovo u zaborav pošalje dragocen i značajan deo svoje istorije.
Međutim odricanje od bliske prošlosti, upozorava reditelj Ivan Mandić, sa sobom povlači i gubljenje dela identiteta što se Beogradu dogodilo kada su skoro preko noći njegove mnogobrojne škole, ulice i trgovi promenili ime
„Dosta se identifikujemo sa prostorom u kome živimo i odrastamo. I onda prosto se jednog dana to promeni nekom odlukom i vi sad gubite neki deo svog identiteta. Meni je zbog toga krivo, ali prosto mislim da je to uvek bilo polje politike i sa te strane je žalosno pošto te česte promene govore koliko su neka bitna politička pitanja nerešena. Stalno postoji potreba da se nešto ponovo dopisuje, prepisuje, briše, vraća. Na neki način da se nešto dokazuje tim imenima.“, zaključuje Ivan Mandić.