Ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Konuzin već duže vreme ne preza od kršenja Bečke konvencije. Spisak tih prekršaja je podugačak, a vrhunac je bio nedavni pristrasni govor na skupu Srpske napredne stranke.
Za sistematsko kršenje pravila diplomatije Srbija kao domaćin Konuzina nije ni pokušala da kazni, ali Radio Slobodna Evropa nezvanično saznaje da ga je za to ili kaznio ili bi mogao da ga kazni njegov poslodavac.
Andrej Šarij, urednik Ruskog servisa Radija Slobodna Evropa u utorak uveče rekao nam je da je od izvora iz Ministarstva spoljnih poslova Rusije dobio sledeću informaciju:
“Ambasador Konuzin je ili već dobio ili će dobiti službenu opomenu
za nemile događaje u Srbiji tokom poslednjih meseci. Najverovatnije ništa se neće saopštiti oficijelno, ali diplomati međusobno ističu da je on prekršio pravila diplomatske službe u drugoj državi. Sasvim je sigurno da mešanje u partijski život u drugoj državi nije baš pogodna aktivnost diplomate. On je karijerni diplomata, diplomata sovjetske škole, ali je već na odlasku, s obzirom da ima već 64 godine. Ovo je najverovatnije poslednja dužnost koju ima u svojoj karijeri”, otkriva Šarij.
I dok će ga sopstveni poslodavac – Ministarstvo inostranih poslova Rusije – ipak, kazniti, njegov domaćin, šef srpske diplomatije Vuk Jeremić nije imao ništa drugo da izjavi da Konuzin ne bi osvojio zlatnu medalju u disciplini mešanja u unutrašnje poslove Srbije.
To je neprihvatljiva izjava, nema dilemu Vatroslav Vekarić, bivši diplomata i član Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva inostranih poslova Srbije:
Duga lista ekstravagancija
Diplomati moraju poštovati Bečku konvenciju i prema svim političkim snagama u zemlji u kojoj su akreditovani imati ekvidistancu, a ono što je uradio ruski ambasador definitivno ruši okvire te konvencije, ocenjuje naš sagovornik. U takvoj situaciji, dodaje, ubičajeni prvi korak je traženje razjašnjenja od stranog predstavnika koje mu upućuje Ministarstvo spoljnih poslova.
Lista diplomatskih ekstravagancija Konuzina u Srbiji podugačka je. Krajem avgusta se potrudio da prijem u ruskoj ambasadi, pored predsednika Tadića, ukrasi i tek osuđena Svetlana Ražnatović. Nedugo zatim, u septembru, na beogradskom bezbednosnom forumu kolerično je uzviknuo “Ima li ovde Srba?” i ljutito napustio skup jer po njegovom mišljenju nije emitovao dovoljnu dozu srpskog patriotizma.
Zatim je u Nišu, na skupu Srpske napredne stranke, Nikolićevu partiju opisao kao snagu koja je postala „jedan od glavnih pokazatelja raspoloženja građana“. Na nagradu za tu podršku naprednjacima nije morao da čeka. Proglašen je za počasnog gradjanina Zemuna, opštine u kojoj su naprednjaci na vlasti.
Teofil Pančić, kolumnista nedeljnika “Vreme” aktivni je žitelj i zaljubljenik gospodstvenog zemunskog urbisa. Iako ne vidi Konuzinov doprinos u promicanju tog dela grada, nije ga iznenadilo što mu je ruski ambasador postao sugrađanin – štaviše, počasni:
Odgovornost za mešanje Rusije u unutrašnju politiku Srbije svakako snose srpske političke elite koje od 2000. godine nisu definisale prioritete spoljne politike zemlje, ocenjuju mnogi spoljnopolitički analitičari.
Tek nakon Konuzinovog govora na skupu naprednjaka, reagovao je predsednik Srbije Boris Tadić. Ocenio je da iako ambasadori prisustvuju partijskim skupovima, nije baš uobičajeno da na njima i govore. Istup na skupu Nikolićevih naprednjaka zaista jeste bio najflagrantniji gaf ruskog ambasadora, kaže Vatroslav Vekarić, a upitan koja polovina Tadićeve “podvojene ličnosti” je na to reagovala – Tadić šef Demokratske stranke, glavnog rivala naprednjaka ili Tadić – predsednik Srbije, naš sagovornik kaže da se ne može dati decidiran odogovor:
“Videli smo, on je to sve završio u dve rečenice, kojima je pokazao, rekao bih, blago neslaganje, želeći da što pre zaključi taj problem, da dalje ne zaoštrava.Moguće da su njegovi motivi bili motivi predsednika stranke, a ne šefa države – to je sad pitanje. Tako može da izgleda i ne tvrdim da to nije tako”, dopušta Vekarić.
Teofilu Pančiću je izgledalo da se Tadić pre svega oglasio kao šef partije, a ne kao šef države:
“Bojim se da je to stari problem – ta dvojnost funkcije Borisa Tadića, koja često proizvodi ovu vrstu nesporazuma. Meni je ličilo da se on pre svega oglasio kao predsednik Demokratske stranke, a to jeste problem jer to je onaj, ipak, manje važan nivo problema. Činjenica da je ambasador Konuzin takoreći otvoreno stao na stranu stranke koje je konkurentska Demokratskoj stranci može, naravno, biti važna toj stranci i njenom predsedniku, ali mislim da je za državu i za gradjane države Srbije važnija činjenica da se jedan ambasador na taj način direktno meša u unutrašnje-politička pitanja zemlje. Više bih voleo da su ne samo Tadić nego i drugi ljudi koji predstavljaju ovu zemlju, počevši od našeg nesrećnog ministra inostranih poslova pa nadalje – da su, dakle, smogli hrabrosti, snage i elementarne principijelnosti da se u tom pitanju postave krajnje načelno. Bojim se da to nije bio slučaj, tako da Jeremićeva opaska kako Konuzin ne bi osvojio zlatnu medalju za mešanje u unutrašnja pitanja zemlje naprosto nije ništa više nego cinizam. To može sebi da dopusti neki neutralni komentator političkih zbivanja, ali od ministra inostranih poslova čovek bi, ipak, očekivao neke drugačije reakcije”, ocenjuje Pančić.
Za sistematsko kršenje pravila diplomatije Srbija kao domaćin Konuzina nije ni pokušala da kazni, ali Radio Slobodna Evropa nezvanično saznaje da ga je za to ili kaznio ili bi mogao da ga kazni njegov poslodavac.
Andrej Šarij, urednik Ruskog servisa Radija Slobodna Evropa u utorak uveče rekao nam je da je od izvora iz Ministarstva spoljnih poslova Rusije dobio sledeću informaciju:
“Ambasador Konuzin je ili već dobio ili će dobiti službenu opomenu
"Najverovatnije ništa se neće saopštiti oficijelno, ali diplomati međusobno ističu da je on prekršio pravila diplomatske službe u drugoj državi", kaže Anderj Šarij.
I dok će ga sopstveni poslodavac – Ministarstvo inostranih poslova Rusije – ipak, kazniti, njegov domaćin, šef srpske diplomatije Vuk Jeremić nije imao ništa drugo da izjavi da Konuzin ne bi osvojio zlatnu medalju u disciplini mešanja u unutrašnje poslove Srbije.
To je neprihvatljiva izjava, nema dilemu Vatroslav Vekarić, bivši diplomata i član Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva inostranih poslova Srbije:
Vuk Jeremić na sednici Saveta bezbednosti UN, avgust 2011.
“Baš bih voleo da znam na koga misli jer takvo mešanje drugih diplomatskih predstavnika nije zabeleženo – bar ne javno. Sećamo se istupanja nemačkog ambasadora Cobela pre godinu i više dana, kada je pomenuo Vojvodinu i davao nekakve savete koji su u tom trenutku bili možda neprihvatljivi, ali sećamo se i kako su oštre bile zvanične domaće reakcije. Na kraju je reagovala i sama Nemačka koja ga je, mislim, formalno i povukla nekoliko dana pre isteka njegovog mandata. Ne znam, dakle, na koga je mislio. Ako je mislio na američke ambasadore – to treba da razjasni jer ovako ostaje utisak da se potpuno stavlja na jednu stranu”, zaključuje Vekarić.Duga lista ekstravagancija
Diplomati moraju poštovati Bečku konvenciju i prema svim političkim snagama u zemlji u kojoj su akreditovani imati ekvidistancu, a ono što je uradio ruski ambasador definitivno ruši okvire te konvencije, ocenjuje naš sagovornik. U takvoj situaciji, dodaje, ubičajeni prvi korak je traženje razjašnjenja od stranog predstavnika koje mu upućuje Ministarstvo spoljnih poslova.
Lista diplomatskih ekstravagancija Konuzina u Srbiji podugačka je. Krajem avgusta se potrudio da prijem u ruskoj ambasadi, pored predsednika Tadića, ukrasi i tek osuđena Svetlana Ražnatović. Nedugo zatim, u septembru, na beogradskom bezbednosnom forumu kolerično je uzviknuo “Ima li ovde Srba?” i ljutito napustio skup jer po njegovom mišljenju nije emitovao dovoljnu dozu srpskog patriotizma.
Zatim je u Nišu, na skupu Srpske napredne stranke, Nikolićevu partiju opisao kao snagu koja je postala „jedan od glavnih pokazatelja raspoloženja građana“. Na nagradu za tu podršku naprednjacima nije morao da čeka. Proglašen je za počasnog gradjanina Zemuna, opštine u kojoj su naprednjaci na vlasti.
Teofil Pančić, kolumnista nedeljnika “Vreme” aktivni je žitelj i zaljubljenik gospodstvenog zemunskog urbisa. Iako ne vidi Konuzinov doprinos u promicanju tog dela grada, nije ga iznenadilo što mu je ruski ambasador postao sugrađanin – štaviše, počasni:
Ruski ambasador Aleksandar Konuzin na beogradskom Forumu o bezbednosti, septembar 2011.
“Ovo vidim kao nastavak jedna prakse koja traje negde još od sredine devedesetih godina, sa jednom, napola konfuznom pauzom početkom 2000-ih, a to znači – otkad Zemunom vladaju Radikali. U nekoliko mandata, pre i posle 5. oktobra, tada jedinstvena Srpska radikalna stranka je, podsetiću vas, počastila Zemunce i počasnim građanstvom Žana Marija Le Pena (Jean-Marie Le Pen). E, pa, Srpska napredna stranka, koja je neka vrsta reformisanih Radikala i koja sada vlada Zemunom, zapravo nastavlja neku razvodnjenu verziju te iste politike i ja se uopšte ne čudim da neko kao gospodin Konuzin dobije ovu vrstu titule. To je, dakle, za mene jedna vrsta kontinuiteta. A zašto je to tako i zašto baš u Zemunu? To je već nešto što treba Zemunci da se pitaju i tu ja ne bih krivio ni SNS ni bilo koju drugu stranku. Znate, u ovoj zemlji postoje višestranački izbori, stranke nude svoje programe i niko nije kriv Zemuncima i stanovnicima okolnih naselja oko Zemuna što su baš takvu stranku izabrali da ih vodi. Dakle, kako se ono kaže: birali ste, gledajte”, ocenjuje Pančić.Odgovornost za mešanje Rusije u unutrašnju politiku Srbije svakako snose srpske političke elite koje od 2000. godine nisu definisale prioritete spoljne politike zemlje, ocenjuju mnogi spoljnopolitički analitičari.
Tek nakon Konuzinovog govora na skupu naprednjaka, reagovao je predsednik Srbije Boris Tadić. Ocenio je da iako ambasadori prisustvuju partijskim skupovima, nije baš uobičajeno da na njima i govore. Istup na skupu Nikolićevih naprednjaka zaista jeste bio najflagrantniji gaf ruskog ambasadora, kaže Vatroslav Vekarić, a upitan koja polovina Tadićeve “podvojene ličnosti” je na to reagovala – Tadić šef Demokratske stranke, glavnog rivala naprednjaka ili Tadić – predsednik Srbije, naš sagovornik kaže da se ne može dati decidiran odogovor:
“Videli smo, on je to sve završio u dve rečenice, kojima je pokazao, rekao bih, blago neslaganje, želeći da što pre zaključi taj problem, da dalje ne zaoštrava.Moguće da su njegovi motivi bili motivi predsednika stranke, a ne šefa države – to je sad pitanje. Tako može da izgleda i ne tvrdim da to nije tako”, dopušta Vekarić.
Teofilu Pančiću je izgledalo da se Tadić pre svega oglasio kao šef partije, a ne kao šef države:
“Bojim se da je to stari problem – ta dvojnost funkcije Borisa Tadića, koja često proizvodi ovu vrstu nesporazuma. Meni je ličilo da se on pre svega oglasio kao predsednik Demokratske stranke, a to jeste problem jer to je onaj, ipak, manje važan nivo problema. Činjenica da je ambasador Konuzin takoreći otvoreno stao na stranu stranke koje je konkurentska Demokratskoj stranci može, naravno, biti važna toj stranci i njenom predsedniku, ali mislim da je za državu i za gradjane države Srbije važnija činjenica da se jedan ambasador na taj način direktno meša u unutrašnje-politička pitanja zemlje. Više bih voleo da su ne samo Tadić nego i drugi ljudi koji predstavljaju ovu zemlju, počevši od našeg nesrećnog ministra inostranih poslova pa nadalje – da su, dakle, smogli hrabrosti, snage i elementarne principijelnosti da se u tom pitanju postave krajnje načelno. Bojim se da to nije bio slučaj, tako da Jeremićeva opaska kako Konuzin ne bi osvojio zlatnu medalju za mešanje u unutrašnja pitanja zemlje naprosto nije ništa više nego cinizam. To može sebi da dopusti neki neutralni komentator političkih zbivanja, ali od ministra inostranih poslova čovek bi, ipak, očekivao neke drugačije reakcije”, ocenjuje Pančić.