U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome kakav je učinak građanskih protesta u Srbiji i Crnoj Gori, koji u Srbiji traju šest meseci, a u Crnoj Gori preko četiri meseca. Sagovornici su bili dva politikologa - Đorđe Pavićević iz Beograda i Zlatko Vujović iz Podgorice.
Bilo je reči o tome da li su protesti uzdrmali vlast u Srbiji i Crnoj Gori, da li je glavni rezultat dosadašnjih protestinih šetnji to što se jedan deo građana oslobodio straha i što se više ne boji da otvoreno kritikuje režim, zašto se većina još uvek plaši da javno izrazi svoje nezadovoljstvo, da li se Vučić i Đukanović boje protesta i kakvu strategiju primenjuju protiv demostranata, da li proteste u Srbiji i Crnoj Gori slabi to što u njima učestvuju i opozicione partije krajnje desnice koje slave ratne zločince osuđene u Hagu, da li bi se protesti mogli pretvoriti o pokret građanske neposlušnosti što zagovaraju neki od njihovih organizatora, kakav je odnos Brisela prema protestima u Srbiji i Crnoj Gori, da li bi se moglo desiti da Vučić i Đukanović primene silu protiv demonstranata, kao i o tome da li bi režimi u Beogradu i Podgorici pali, kada bi u Beogradu na ulicu izašlo trista, a u Podgorici pedeset hiljada ljudi.
Omer Karabeg: Da li su protesti u Srbiji i Crnoj Gori uzdrmali vlast?
Đorđe Pavićević: Nisu je uzdrmali u smislu da sada ona može lako da padne, ali su joj oduzeli deo podrške. Desile su se neke promene - situacija se zaoštrila, opozicija bojkotuje parlament, jasniji su problemi koji opterećuju srpsku političku scenu. Protesti su doprineli da slabosti vlasti postanu vidljivije. U nekim opštinama, kao u Požegi, protesti su doveli do smene kompletnog opštinskog vrha na čelu sa predsednikom. Smenjena su još dva opštinska predsednika. Dogodila su se neka pomeranja, ali to je još daleko od nekih velikih tektonskih poremećaja na političkoj sceni.
Zlatko Vujović: Ni protesti u Crnoj Gori nisu uzdrmali vlast, ali jesu je uznemirili. I to prilično. Ali oni su uznemirili i opoziciju. Jer svako pojavljivanje nove snage na opozicionoj sceni, koja ne pripada etabliranim političkim partijama, izaziva uznemirenost u njihovom taboru. Jer, koliko je u interesu opozicionih partija da protesti uspiju, tako im nije u interesu da iz tih protesta izađe neka nova politička partija koja bi poremetila odnose na političkoj sceni u onom dijelu koji pripada opoziciji. Inače, vladajuća Demokratska partija socijalista je još uvijek stabilna, ali prije svega zbog toga što ne postoji jasna politička alternativa koja bi imala snage da je ugrozi.
Vaš browser nepodržava HTML5
Mijenjaju li građanski protesti Crnu Goru?
Strah
Omer Karabeg: Organizatori kažu da je glavni rezultat protestnih šetnji to što su se ljudi oslobodili straha, što se više ne boje da kritikuju režim? Međutim, velika većina građana i dalje se boji, da se ne boji bilo bi ih više na protestima.
Đorđe Pavićević: Što se tiče onih koji ćute, nije u pitanju samo strah, ima ljudi koji ne idu na proteste zbog pozicija na kojima se nalaze, zbog poslovnih i rodbinskih veza. Ti ljudi nikada neće ići na proteste bez obzira šta mislili o vlasti.
Zlatko Vujović: Svakako da se jedan deo crnogorskih građana boji da se suprotstavi akutelnoj vlasti i to prije svega zbog straha da neće dobiti posao ili će ga izgubiti, ako ga ima. Jer, u Crnoj Gori dominira partijsko zapošljavanje i ko nije u milosti Demokratske partije socijalista i njenih koalicionih partnera teško može da se nada poslu. Međutim, jedan dio građana nema strah. Oni su jasno opoziciono orijentisani i ne boje se da javno kritikuju vlast. Ti ljudi idu na proteste, ali ne svi, jer neki od njih nemaju povjerenja u opozicione lidere.
Pročitajte i ovo: Građanska odbrana Crne GoreZbog toga je mnogo više ljudi na protestima koje organizuju sami građani nego na onima koje organizuje opozicija. Što se opozicioni lideri više uključuju u proteste - to više opada broj građana koji izlaze na ulicu. U Crnoj Gori je mnogo veći broj onih koju su kritični prema vladajućoj partiji od onih koji glasaju za opoziciju. Kada je riječ o sadašnjim protestima, konfuziju je izazvala uloga Duška Kneževića, kontroverznog crnogorskog tajkuna, protiv koga tužilaštvo vodi postupak. Knežević je dao početni impuls protestima objavljivanjem snimka na kome se vidi kako uoči izbora 2016. godine daje koverat bivšem gradonačelniku Podgorice u kome je bilo, kako on tvrdi, 97.000 evra, ali je onda pokazao političke ambicije. Knežević je sam organizovao protest i ušao u sukob sa organizatorima. To je prilično zbunilo crnogorsku javnost i vjerovatno uticalo na to da građani, koji su podržali proteste, budu još jednom razočarani.
Strategija Vučića i Đukanovića
Omer Karabeg: Da li se Vučić i Đukanović boje ovih građanskih protesta?
Đorđe Pavićević: Vučić se svakako boji gubitka podrške. Njemu najviše smeta što stvari koje vlast radi sve više izlaze u javnost čime se urušava njen legitimitet. Vučiću je stalo da se protesti ne šire po Srbiji, jer oni u ovom trenutku na neki način zamenjuju rasprave koje su normalne u svakom demokratskom društvu, a kojih u Srbiji nema, jer je ogroman broj medija pod kontrolom vlasti. Politička rasprava se prelila na ulicu, gde ljudi izražavaju svoje nezadovoljstvo, a to je ono čega se vlast u Srbiji boji.
Zlatko Vujović: Mislim da vladajuća Demokratska partija socijalista prilično ozbiljno doživljava proteste. Prije svega zbog toga što su i oni sami 1989. godine došli na vlast na talasu takozvane antibirokratske revolucije, pa znaju da protesti mogu lako rezultirati i padom vlasti. Međutim, realna snaga protesta je prilično mala i oni za sada ne mogu ugroziti vlast DPS-a.
Pročitajte i ovo: Protesti nisu 'balkansko proljeće'?Omer Karabeg: Kakvu strategiju Vučić i Đukanović primenjuju protiv protesta?
Đorđe Pavićević: Vučić je tokom protesta menjao strategiju. Prva reakcija bila je da se protesti minimalizuju. Usledilo je prebrojavanje koliko je ljudi bilo na kom protestnom skupu, pa onda izračunavanje po različitim metodologijama, u čemu je učestvovao i ministar policije. Pokušali su da delegitimišu proteste tvrdeći da na njima učestvuje malo ljudi. Kako su se protesti širili, kako su dobijali na zamahu, menjala se i strategija vlasti, pa je režim počeo da vođama protesta deli razne etikete - da su izazivači nereda, fašisti, lopovi, tajkuni i šta sve ne. Istovremeno, Vučić je krenuo po Srbiji i držao govore vodeći kampanju koja je nazvana Budućnost Srbije.
Pročitajte i ovo: Vučić: Bez vas ne bih mogao pred Sija, Putina, MerkelNa kraju je sve kulminiralo velikim mitingom u Beogradu koji je trebalo da pokaže da je onih koji podržavaju vlast neuporedivo više nego onih što protestuju. Vučićeva kampanja je u režimskim medijima predstavljena kao veliki uspeh, ali ono što se dešavalo na terenu davalo je drugačiji utisak.
Zlatko Vujović: Strategija Mila Đukanovića je slična Vučićevoj - svodi se na pokušaj diskreditacije lidera protesta. Pokazalo se, međutim, da je to dosta težak zadatak za DPS i njegove medije, jer su organizatori protesta uglavnom politički anonimna lica koja nisu bila poznata široj javnosti, pa ih je teško diskreditovati. Nekada su i same opozicione partije pomagale DPS-u. Tako je Demokratski front objavio da je pomogao proteste tako što im je obezbijedio logistiku - zvučnike i ostalu opremu - što je bio znak jednom velikom broju građana da odustanu od podrške protestima, jer ne žele da podržavaju Demokratski front. Oni su protiv Demokratske partije socijalista, ali ne vide Demokratski front kao njenu alternativu.
Ekstremna desnica
Omer Karabeg: Da li proteste slabi to što u njima učestvuju i partije krajnje desnice koje slave ratne zločince osuđene u Hagu?
Zlatko Vujović: Demokratska partija socijalista je u dobroj mjeri korigovala svoje stavove iz devedesetih godina. U DPS- se više ne raspravlja o tome da li je u Srebrenici bio zločin ili ne, ne raspravlja se ni o tome da li treba podržati LGBT populaciju i njihova prava. Kada ta pitanja postavite opozicionim partijama, onda stiže odgovor da o tome sada ne treba pričati. Čini mi se da je jedan dio opozicije još uvijek na pozicijama koje su dramatično daleko od stavova onih koji podržavaju građansko društvo. Razumljivo je onda što dio građana ima otpor prema prema takvim političkim partijama. Nažalost, veliki dio opozicije u Crnoj Gori je pod snažnim uticajem Srpske pravoslavne crkve i to prilično limitira njihovo djelovanje i uticaj.
Strategija Mila Đukanovića je slična Vučićevoj - svodi se na pokušaj diskreditacije lidera protesta: Zlatko Vujović
Đorđe Pavićević: U početku protesta bilo je mnogo rasprave o tome da li tako ideološki šaren protest može da funkcioniše. Deo ljudi je zbog toga odustao od protestnih šetnji. Ali ne značajan deo, zato što je desnica, koja je učestovala u protestima, pokazala neku vrstu spremnosti da revidira svoje stavove i da se približi klasičnoj građanskoj desnici. Koliko je to i uradila - drugo je pitanje. Ali ta stvar nije bila toliko značajna zato što cilj protesta nije bio preuzimanje vlasti, nego mobilisanje opozicione javnosit koja je i inače protiv Vučića. Tako da ideološko šarenilo protesta nije previše uticalo na to koliko će oni biti masovni.
Pročitajte i ovo: Vučić i opozicija: Tako isti, a tako različitiBrisel nije više ravnodušan
Omer Karabeg: Kakav je odnos Brisela prema protestima u Crnoj Gori i Srbiji?
Zlatko Vujović: Što se tiče Crne Gore, teško je to procijeniti. Stiče se utisak da je Brisel za postizanje sporazuma između vlasti i opozicije koji bi doveo do toga da imamo izbore čije rezultate niko neće osporavati. Vjerujem da bi u Briselu bili sretni kada bi opozicija i vlast napravili dogovor o reformi izbornog zakonodavstva i o eventulnom formiranju tehničke vlade koja bi garantovala da će se sprovesti sve ono što je dogovoreno, to jeste da će izbori biti fer i slobodni. Zbunjuje me prilična letargija i nezainteresovanost opozicije da izvrši pritisak na vladajuću partiju da obezbijedi takav dogovor. Vladajuća partija se pokazala kooperativnom prema Evropskoj uniji, dok opozicija, odnosno njen dio, nije ispoštovala ono što je obećala, pa je tako otvorila prostor da se krivica za to što nema dijaloga i dogovora o izborima svali na opoziciju. Jer, koliko god Brisel pritiskao DPS da obezbijedi ravnopravne izborne uslove, izborni zakon nije moguće promijeniti bez dvotrećinske većine, a te većine nema sve dok dio opozicije bojkotuje parlament.
Đorđe Pavićević: Odnos Brisela prema Vučiću se promenio, ali ne znamo da li zbog protesta ili zbog nečeg drugog. Najnoviji izveštaj Evropske komisije je dosta kritičan prema vlasti u Srbiji, dok se u analizi Istraživačkog servisa Evropskog parlamenta upozorava na skretanje Srbije ka autoritarizmu. Što se tiče odnosa Evropske unije prema protestima, Brisel ih nije ni podsticao, niti sprečavao. Rekao bih da ih je posmatrao dosta ravnodušno. Nije im pridavao veliki značaj, osim u slučajevima kada je bilo preteranih reakcija vlasti na proteste. Do sada Brisel nije ima problema sa Vučićevim načinom vladanja, niti je u opoziciji video alternativu koja bi mogla da ga zameni. Situacija se, međutim, menja. Ostaje da se vidi da li će najnoviji izveštaj Evropske komisije dati vetar u leđa opoziciji da se izbori za bolje izborne uslove.
Odnos Brisela prema Vučiću se promenio, ali ne znamo da li zbog protesta ili zbog nečeg drugog: Đorđe Pavićević
Građanska neposlušnost
Omer Karabeg: Verujete li da bi se protesti mogli radikalizovati, da bi se mogli pretvoriti u pokret građanske neposlušnosti, kao što predlažu neki opozicioni lideri? Da li bi moglo doći do blokade institucija, do blokade saobraćaja i puteva?
Đorđe Pavićević: To bi se eventualno moglo dogoditi na nivou incidenata, ali ne i šire. Ne očekujem neku veću građansku neposlušnost i veću konfrontaciju, jer mi se čini da atmosfera nije takva. Osim toga, pozivi na građansku neposlušnost prevazilaze organizacione sposobnosti opozicije i resurse koje ona ima. Jer, ako krenete u akciju građanske neposlušnosti morate ljudima, koji u tome učestvuju, pružiti nekakvu zaštitu s obzirom na posledice koje bi mogli da imaju. Akcija građanske neposlušnosti nije samo stvar poziva, nego i značajne organizacije.
Vaš browser nepodržava HTML5
'Za' i 'protiv' Vučića na društvenim mrežama
Zlatko Vujović: Sadašnji protesti u Crnoj Gori svakako se ne bi mogli pretvoriti u pokret građanske neposlušnosti. Neki drugi - možda. U ovom trenutku je više nego jasno da protesti jenjavaju i, ukoliko se ne desi nešto što bi moglo da ih oživi, ne postoje šanse da oni prerastu u pokret građanske neposlušnosti.
Trista hiljada na ulici?
Omer Karabeg: Mnogi smatraju da samo velika masovnost protesta može slomiti Vučićev i Đukanovićev režim. Da li bi režim u Srbiji pao kada bi na ulicu izašlo, recimo, 300.000 ljudi?
Đorđe Pavićević: To bi ga svakako uzdrmalo, mogao bi i da padne, ukoliko bi taj protest imao jasnu artikulaciju i jasne nosioce nezadovoljstva. Činjenica da je tako veliki broj ljudi na ulici govorila bi o ogromnom nezadovoljstvu, ali to samo po sebi ne može dovesti do pada režima. Po mom mišljenju veći efekat od masovnog okupljanja na jednom mestu imale bi efektene opozicione akcije koje bi se proširile po celoj Srbiji. Uostalom, videli smo da nakon velikog opozicionog mitinga 13. aprila u Beogradu nije bilo nekog značajnijeg političkog efekta.
Omer Karabeg: Da bi bi Vučić pribegao represiji kada bi mu ozbiljno zapretio pad?
Đorđe Pavićević: Vučić sada ne usmerava represiju direktno na učesnike protesta, već nastoji da spreči njihovo organizovanje. Recimo, nijedan autobuski prevoznik nije smeo da iznajmi autobuse koji bi prevezli građane iz unutrašnjosti na opozicioni miting u Beogradu 13. aprila. Naravno, veliko je pitanje da li će doći do otvorenog konflikta ukoliko počne da pada podrška Vučiću. Da bi se to izbeglo moralo bi da dođe do dijaloga i neke vrste popuštanja. Međutim, mnogi ljudi to ne vide kao realnu mogućnost i zaziru od situacije u kojoj bi došlo do otvorenog sukoba.
Pročitajte i ovo: Koga su protesti više uzdrmali, Vučića ili Đukanovića?Jermenski scenario
Omer Karabeg: Da li bi režim u Podorici pao kada bi na ulicu izašlo 50.000 ljudi?
Zlatko Vujović: Ne bi, ako bi ih toliko izašlo na ulicu samo jednom, bez obzira što bi u slučaju Crne Gore 50.000 bila velika cifra koju bi bilo teško ignorisati. Ako bi se to ponovilo više puta, ako bismo imali kontinuitet protesta velikog obima, onda bi to dovelo do raspada vladajuće koalicije, prijevremenih izbora i vjerovatnog pada vlasti. U slučaju Crne Gore ne treba isključiti ni scenario kakav se desio u Jermeniji prošle godine kada je vlast neočekivano pala nakon protesta opozicije koje je predvodio jedan od najslabijih aktera opozicione scene. On je postao novi premijer sa podrškom od gotovo devedeset posto na prvim narednim parlamentarnim izborima. Ako dođe do snažnog nezadovoljstva, mislim da bi se to moglo dogoditi i Demokratskoj partiji socijalista. Ali, da bi se tako nešto desilo, potrebni su kontinuirani i veoma masovni protesti, a ne samo jedan, pa makar se radilo i o pedeset hiljada.
Omer Karabeg: Da li bi i u tom slučaju Đukanović pribegao sili?
Zlatko Vujović: Ukoliko bi protesti bili mirni, mislim da nikome u crnogorskoj vlasti ne bi palo na pamet da pokuša da ih nasilno spriječi. Međutim, ukoliko bi organizatori protesta dozvolili da oni prerastu u nasilne, odnosno ako bi pokušali da nasilno preotmu institucije, otvorio bi se prostor za legitimnu upotrebu sile, što bi verovatno rezultiralo krahom samih protesta. Međutim, vidjeli smo 1989. godine u slučaju “antibirokratske revolucije” da to što je policija rasturila proteste ne znači da oni ponovo neće biti masovni i da neće dovesti do pada vlade. Mislim da u Crnoj Gori niko ne vjeruje da se otvorenom represijom, kakva god ona bila, može održati na vlasti.