Porast broja obolelih i umrlih u Srbiji od malignih bolesti zabrinuo je stručnjake i javnost koji traže odgovore zbog čega se godišnje registruje čak 33.000 novoobolelih. Pored teorija o uobičajenim faktorima rizika, pojedini stručnjaci izneli su mišljenje da je takvo stanje delom i posledica korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom iz vremena NATO bombardovanja 1999.
Stopa smrtnosti od karcinoma u Srbiji je u zabrinjavajućem porastu jer zdravstveni sistem godišnje registruje 21.000 umrlih, a najčešće vrste tumora od kojih svake godine oboljeva više od 30.000 ljudi su rak dojke, grlića materice, pluća i debelog creva.
Slobodan Čikarić, predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, kaže da veruje da je porastu broja novoobolelih, između ostalog, doprinelo i korišćenje NATO bombi sa osiromašenim uranijumom 1999. u Srbiji.
Čikarić tvrdi da je, na osnovu svog proučavanja stope incidencije i mortaliteta, zabeležio da je u poslednjih desetak godina za 110 odsto porastao broj obolelih od leukemija i limfoma, a da je broj umrlih od tih bolesti veći za čak 180 odsto, što tumači kao jedan od ključnih podataka.
„To je u skladu sa teorijom koja kaže da kancerogeni agens deluje danas a da se kroz pet do deset godina kao posledica kod ljudi pojavljuju maligne leukemije i limfomi. A kod nas su se ove bolesti u velikom broju pojavile sedam i po godina posle bombardovanja. Dakle, to je prosečni latentni period i taj rast je ostao do danas. To nije slučajno jer je moralo nešto da se desi da bi se masovno pojavilo povećanje tih bolesti. A to je bilo jedino moguće ako je životni milje Srbije posut prašinom radioaktivnog uranijuma.“
Sa druge strane, u državnom Institutu za javno zdravlje Batut, kažu da nisu radili istraživanja o tome da li je eventualno jedan od uzroka za povećanje malignih bolesti i radioaktivni materijal iz vremena bombardovanja.
Snežana Živković Perišić, epidemiolog iz Instituta Batut, rekla je za RSE da je po broju obolelih od najčešćih malignih bolesti Srbija u rangu sa zemljama regiona, ali da nema procena mogućih zdravstvenih posledica bombardovanja kada je u pitanju kancer.
“Još je rano da bi se mogla na bilo koji način pronaći uzročno posledična veza onoga što se zove prirodni tok bolesti sa dejstvom osiromašenog uranijuma. Taj radioaktivni materijal se najčešće zadržava u vazduhu, a tek posle toga ulazi u lanac ishrane. Osim slučajeva iz spoljašnje sredine, koji se mogu nazvati kontaktnim… Tu bi bilo za očekivati da oni koji su bili u neposrednom okruženju, odnosno tamo gde je baš gađano osiromašenim uranijumom, budu ugroženi. Međutim, neposredno nakon tih događaja nismo primetili tokom 2000. i 2001. godine nikakav dramatičan porast ni u obolevanju ni u umiranju”, navodi ona.
Prevencija i izbegavanje rizika
Stručnjaci Vojnomedicinske akademije u Beogradu do 2005. pratili su zdravstveno stanje pripadnika vojske i civila koji su tokom bombardovanja bili u neposrednoj blizini objekata pogođenih projektilima sa osiromašenim uranijumom.
Branka Đurović, načelnica Odeljenja za radiološku zaštitu VMA, kaže za RSE da se radilo o obimnom programu ispitivanja zdravlja ljudi koji su bili ranjeni gelerima tih bombi, spašavali povređene ili radili na dekontaminaciji područja na jugu Srbije.
“Pet godina smo ih pratili ali u tom periodu nismo uočili povećanu učestalost malignih oboljenja. Mada, moram da kažem, to tada nismo ni očekivali jer je latentni period duži od toga. Taj zdravstveni program smo želeli da vodimo i dalje ali na žalost, pre svega zbog razloga materijalne prirode, nismo bili u mogućnosti da ga nastavimo.”
Ukoliko stopa maligniteta u Srbiji ima veze sa osiromašenim uranijumom, pojedini stručnjaci kažu da se posledice mogu osećati generacijama i gotovo zauvek jer je njegovo vreme raspadanja četiri i po milijarde godina.
Doktorka Branka Đurović smatra da, uprkos tome što se radioaktvne supstance pominju kao jedan od mogućih uzroka, hemijsko zagađenje iz perioda 99. godine, kada je uništeno 10 odsto industrijskih kapaciteta, može da predstavlja veliki problem.
„Tada je samo tokom tih sedamdesetak dana bombardovanja emitovana nekoliko puta veća količina toksičnih supstanci od godišnje emisije u celoj SR Jugoslaviji u godini pre bombardovanja. Hemijske supstance od kojih su mnoge dokazano kancerogene, mutagene, genotoksične i neurotoksične, koje razaraju naš imuni sistem, u koncentracijama koje važe za ekološku katastrofu dospele su u našu životnu sredinu... Stanovnici Srbije su ih udisali i uneli u svoje organizme tako da mislim da su te supstance pre svega uzrok svih ovih promena“, kaže Đurović.
Kako do sada nije bilo zvaničnih istraživanja koja bi pokazala da su baš ti elementi u velikoj meri uticali na povećanje broja obolelih od malignih bolesti, stručnjaci upozoravaju građane da moraju da obrate pažnju na poznate faktore rizika.
Snežana Živković Perišić, iz Instituta Batut, zakjučuje da su najvažniji redovni preventivni pregledi i izbegavanje rizika.
„Dve trećine faktora rizika je promenljivo... To su uglavnom pušenje, gojaznost, nepravilna ishrana i nedovoljna fizička aktivnost. Svi stanovnici, pogotovu rizične kategorije, trebalo bi da se odazovu na pozive i učestvuju u skrininzima. To je velika šansa da se smanji stopa umiranja. To su već dokazale mnogo razvijenije zemlje od naše.“
Prognoze zdravstvenih radnika ukazuju da bi u skoroj budućnosti u Srbiji maligne bolesti mogle da premaše kardiovaskularne po broju novoobolelih i umrlih. Onkolozi kažu da je prema svetskim standardima na 250.000 stanovnika potreban jedan aparat za zračenje, ali ih u Srbiji trenutno ima oko 12 i nedostaje ih barem još toliko.
Stopa smrtnosti od karcinoma u Srbiji je u zabrinjavajućem porastu jer zdravstveni sistem godišnje registruje 21.000 umrlih, a najčešće vrste tumora od kojih svake godine oboljeva više od 30.000 ljudi su rak dojke, grlića materice, pluća i debelog creva.
Slobodan Čikarić, predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, kaže da veruje da je porastu broja novoobolelih, između ostalog, doprinelo i korišćenje NATO bombi sa osiromašenim uranijumom 1999. u Srbiji.
Čikarić tvrdi da je, na osnovu svog proučavanja stope incidencije i mortaliteta, zabeležio da je u poslednjih desetak godina za 110 odsto porastao broj obolelih od leukemija i limfoma, a da je broj umrlih od tih bolesti veći za čak 180 odsto, što tumači kao jedan od ključnih podataka.
„To je u skladu sa teorijom koja kaže da kancerogeni agens deluje danas a da se kroz pet do deset godina kao posledica kod ljudi pojavljuju maligne leukemije i limfomi. A kod nas su se ove bolesti u velikom broju pojavile sedam i po godina posle bombardovanja. Dakle, to je prosečni latentni period i taj rast je ostao do danas. To nije slučajno jer je moralo nešto da se desi da bi se masovno pojavilo povećanje tih bolesti. A to je bilo jedino moguće ako je životni milje Srbije posut prašinom radioaktivnog uranijuma.“
Sa druge strane, u državnom Institutu za javno zdravlje Batut, kažu da nisu radili istraživanja o tome da li je eventualno jedan od uzroka za povećanje malignih bolesti i radioaktivni materijal iz vremena bombardovanja.
Snežana Živković Perišić, epidemiolog iz Instituta Batut, rekla je za RSE da je po broju obolelih od najčešćih malignih bolesti Srbija u rangu sa zemljama regiona, ali da nema procena mogućih zdravstvenih posledica bombardovanja kada je u pitanju kancer.
“Još je rano da bi se mogla na bilo koji način pronaći uzročno posledična veza onoga što se zove prirodni tok bolesti sa dejstvom osiromašenog uranijuma. Taj radioaktivni materijal se najčešće zadržava u vazduhu, a tek posle toga ulazi u lanac ishrane. Osim slučajeva iz spoljašnje sredine, koji se mogu nazvati kontaktnim… Tu bi bilo za očekivati da oni koji su bili u neposrednom okruženju, odnosno tamo gde je baš gađano osiromašenim uranijumom, budu ugroženi. Međutim, neposredno nakon tih događaja nismo primetili tokom 2000. i 2001. godine nikakav dramatičan porast ni u obolevanju ni u umiranju”, navodi ona.
Prevencija i izbegavanje rizika
Stručnjaci Vojnomedicinske akademije u Beogradu do 2005. pratili su zdravstveno stanje pripadnika vojske i civila koji su tokom bombardovanja bili u neposrednoj blizini objekata pogođenih projektilima sa osiromašenim uranijumom.
Institut za onkologiju i radiologiju u Beogradu, foto: Saša Čolić
Branka Đurović, načelnica Odeljenja za radiološku zaštitu VMA, kaže za RSE da se radilo o obimnom programu ispitivanja zdravlja ljudi koji su bili ranjeni gelerima tih bombi, spašavali povređene ili radili na dekontaminaciji područja na jugu Srbije.
“Pet godina smo ih pratili ali u tom periodu nismo uočili povećanu učestalost malignih oboljenja. Mada, moram da kažem, to tada nismo ni očekivali jer je latentni period duži od toga. Taj zdravstveni program smo želeli da vodimo i dalje ali na žalost, pre svega zbog razloga materijalne prirode, nismo bili u mogućnosti da ga nastavimo.”
Ukoliko stopa maligniteta u Srbiji ima veze sa osiromašenim uranijumom, pojedini stručnjaci kažu da se posledice mogu osećati generacijama i gotovo zauvek jer je njegovo vreme raspadanja četiri i po milijarde godina.
Doktorka Branka Đurović smatra da, uprkos tome što se radioaktvne supstance pominju kao jedan od mogućih uzroka, hemijsko zagađenje iz perioda 99. godine, kada je uništeno 10 odsto industrijskih kapaciteta, može da predstavlja veliki problem.
„Tada je samo tokom tih sedamdesetak dana bombardovanja emitovana nekoliko puta veća količina toksičnih supstanci od godišnje emisije u celoj SR Jugoslaviji u godini pre bombardovanja. Hemijske supstance od kojih su mnoge dokazano kancerogene, mutagene, genotoksične i neurotoksične, koje razaraju naš imuni sistem, u koncentracijama koje važe za ekološku katastrofu dospele su u našu životnu sredinu... Stanovnici Srbije su ih udisali i uneli u svoje organizme tako da mislim da su te supstance pre svega uzrok svih ovih promena“, kaže Đurović.
Kako do sada nije bilo zvaničnih istraživanja koja bi pokazala da su baš ti elementi u velikoj meri uticali na povećanje broja obolelih od malignih bolesti, stručnjaci upozoravaju građane da moraju da obrate pažnju na poznate faktore rizika.
Snežana Živković Perišić, iz Instituta Batut, zakjučuje da su najvažniji redovni preventivni pregledi i izbegavanje rizika.
„Dve trećine faktora rizika je promenljivo... To su uglavnom pušenje, gojaznost, nepravilna ishrana i nedovoljna fizička aktivnost. Svi stanovnici, pogotovu rizične kategorije, trebalo bi da se odazovu na pozive i učestvuju u skrininzima. To je velika šansa da se smanji stopa umiranja. To su već dokazale mnogo razvijenije zemlje od naše.“
Prognoze zdravstvenih radnika ukazuju da bi u skoroj budućnosti u Srbiji maligne bolesti mogle da premaše kardiovaskularne po broju novoobolelih i umrlih. Onkolozi kažu da je prema svetskim standardima na 250.000 stanovnika potreban jedan aparat za zračenje, ali ih u Srbiji trenutno ima oko 12 i nedostaje ih barem još toliko.