Srpska vlast koja žuri ka članstvu u Evropskoj uniji, ponaša se kao da poglavlje 31 - ono se tiče harmonizacije srpske spoljne i odbrambene politike sa tekovinama Unije - neće biti otvoreno. Iako se svako malo sa vrha državne piramide ponavlja da je ulazak u evropski klub apsolutni prioritet, Srbija u sprovođenju spoljne politike kao da namerno održava isto rastojanje između Evropske unije i Evroazijskog ekonomskog saveza. Poslednja epizoda te ekvilibristike je poseta predsednika Kazahstana Nursultana Nazarbajeva Srbiji. Nazarbajev je na vlasti čitavih 25 godina i, uz svoje bliske saveznike, ruskog i beloruskog predsednika Vladimira Putina i Aleksandra Lukašenka, predstavlja idejnog tvorca Evroazijskog ekonomskog saveza.
Beograd je tokom njegove posete dobio i spomenik kazaškom pesniku Žambilu Žabajevu, čije je delo u Srbiji potpuno nepoznato. Tako je, ocenjuju sagovornici RSE, ispisana još jedna epizoda upotrebe kulture u političke svrhe.
Ako se iza ovog spomeničkog “zbližavanja” krije očekivana srpska korist od bescarinskog izvoza Fijatovih automobila na evroazijski teren, za šta podršku treba da da i Kazahstan – ostavimo sada po strani to što je Nazarbajev za ruske medije rekao da ne misli da će srpska autobombilska industrija biti ozbiljno konkurentna u njegovoj zemlji, pri čemu je potpuno u pravu jer zašto bi neko tamo kupovao Fiat za 15.000 evra, kad može da kupi triput jeftiniji domaći ili ruski auto – višak vrednosne i kulturne neautentičnosti izražen kroz postavljanje spomenika pesniku koga u Srbiji niko ne poznaje i za kojim ovde nikada nije vladala poetska glad – gotovo da je nepodnošljiv.
Prosovjetski pesnik
Uzgred, oko Žabajeva postoji i snažna kontroverza. Iako poznat kao usmeni narodni pesnik, on je slavu stekao u vreme Staljinove vlasti i čistki tridesetih godina prošlog veka. Kolega Bokaš Galim iz Kazahstanskog servisa Radija Slobodna Evropa podseća:
“U sovjetsko vreme, naročito tokom tridesetih i ranih četrdesetih godina prošlog veka Komunistička partija ga je propagirala kao snažnog prosovjetskog pesnika”.
Iako je poznat kao pesnik koji je pisao o siromašnom čoveku svog naroda i kolonizaciji kazahstanske stepe, u sovjetskom periodu mu se pripisuju pesme u slavu Staljina i drugih sovjetskih funkcionera koji su sprovodili čistke. S obzirom da je bio nepismen, sovjetska vlast mu je, podseća Galim, dodelila asistente i prevodioce, a neki književni kritičari smatraju da su oni zapravo autori tih oda sovjetskim čelnicima.
Bilo kako bilo, nijedno delo Žabajeva nije prevedeno na srpski jezik jer nije ni bilo književne potražnje za njim, mada ima tvrdnji da je zarad spomenika nešto na brzinu prevedeno - pa se postavlja pitanje zašto je njegov spomenik stigao u Srbiju i, što je još važnije, zašto su kulturna razmena i spomenička kultura ovde moneta za potkusurivanje dnevne politike.
Trange - frange princip
Tu nije reč o kulturi, nego o zloupotrebi kulture: Vladimir Arsenijević
U osvrtu na ovaj bizarni spomenički performans, pisac Vladimir Arsenijević rezignirano konstatuje da su lokalni vlastodršci Srbiju “ćutke definisali kao jednu komediju od zemlje, koja je zasnovana na jednom trange-frange principu”, dakle, jako neozbiljnom ophođenju prema svemu:
“I onda imate onaj seljački rezon – pa, daj mu spomenik da im mi onda uvalimo naše automobile. Naravno, to je politika koja je posprdna; ona je glupa i njeni rezultati su vidljivi kao glupi.”
O kulturi tu nema ni reči, reč je jedino o zloupotrebi kulture, kaže Arsenijević:
“Tu je kultura uklještena u jedan jako poseban tesnac, u kojem ona, zapravo, u glavama tih ljudi koji rukovode politikom i ekonomijom ove zemlje uopšte nije bitna i jedino može da služi kao neka vrsta monete za potkusurivanje. Pa sad, njima je smešno da je nekom bitan neki pesnik i da hoće da ga instaliraju u zemlji gde njegove pesme čak nisu ni prevođene, ali im se to ne čini kao nekakav veliki ustupak jer – šta koga briga i za pesnike i za spomenike. Svi spomenici koje smo mi u poslednje vreme dobili bili su ustupci nekakvim političkim dilovima – i onaj nesrećnom Nikolaju Romanovu, i (Hejdaru) Alijevu na Tašmajdanu, a evo sad imamo i kazahstanskog pesnika. Ono što uviđam kao kvalitet u svemu tome jeste jedan izraziti kemp – mi ćemo u jednom trenutku moći da počnemo da se svemu tome slatko smejemo”, komentariše Arsenijević.
Niko od političara koji učestvuju u ovakvoj upotrebi znamenja ne razmišlja ozbiljno o spomenicima kao o nečemu što iskazuje vrednosni sistem jednog društva, komentariše za RSE i Dušan Spasojević sa beogradskog Fakulteta političkih nauka i podseća:
“Mi smo podigli i spomenik azerbejdžanskom diktatoru Hejdaru Alijevu i za to smo dobili renoviranje centralnog beogradskog parka, dakle, to je jedna čudna razmena. A u Novom Sadu imate spomenik azerbejdžanskom kompozitoru, za koga, takođe, van Azerbejdžana verovatno niko nije čuo. Dakle, reč je o jednoj politici koja naprosto proizvodi konfuziju, ali ja duboko verujem da političare koji donose te odluke baš i nije briga za konfuziju koju stvaraju, niti oni veruju da spomenici i kulturna politika treba da promovišu neke vrednosti. Na kraju krajeva, da su to mislili, zar bi podigli spomenik ruskom caru pored Narodne skupštine?”, pita Spasojević.