Priredio Dragan Štavljanin
SAD nisu otklonile rizik od nove “fiskalne litice”, Evropa nije rešila ključne probleme, Kina nije u stanju da brzo reformiše svoju ekonomiju u cilju rasta prihoda stanovništva i potrošnje kako bi kompenzovala smanjenje izvoza koji je motor njenog razvoja. "Arapsko proleće” se pretvara u “Arapsku zimu”, a mogući rat Izraela i Irana bi izazvao povećanje cena nafte za 20 odsto, što bi ugrozilo ionako krhki oporavak, piše poznati američki ekonomista Nouriel Roubini za Project Syndicate.
Globalna ekonomija će ove godine u nekim elementima biti slična kao i 2012. Tu nema iznenađenja: predstoji nam još jedna godina u kojoj će globalni rast u proseku iznositi oko 3 procenta, ali neujednačen, odnosno u više brzina – ispod prosečnih 1 odsto u razvijenim ekonomijama i 5 procenata u zemljama u usponu.
Tu će biti još važnih razlika. Bolan proces smanjenja potrošnje i veća štednja u cilju umanjenja duga biće nastavljen u većini razvijenih ekonomija, što će voditi usporenom rastu.
Fiskalna štednja predstoji ove godine većini razvijenih ekonomija, a ne samo periferiji evrozone i Velikoj Britaniji. Ona se širi ka središtu evrozone, SAD i drugim razvijenim ekonomijama (sa izuzetkom Japana).
To sve može voditi ka ekonomskom padu u pojedinim zemljama.
S obzirom na anemični rast u većini razvijenih zemalja, pojačana trgovina rizičnim vrednosnim papirima, koja je počela u drugoj polovini 2012. godine nije bila podstaknuta poboljšanim ključnim ekonomskim pokazateljima, već najnovijom merama nekonvencionalne monetarne politike.
Većina centralnih banaka u ključnim razvijenim ekonomijama – Evropska centralna banka, američke Federalne rezerve, Banka Engleske i švajcarska Centralna banka – angažovale su se u nekoj vrsti monetarnog popuštanja (quantitative easing), čemu se sada pridružila i Centralna banka Japana, nakon izbora Šinzo Abea za premijera.
To je skopčano sa nekoliko rizika. Prvo, mini-sporazum u SAD o porezima Ameriku nije u potpunosti udaljio od “fiskalne litice”. Pre ili kasnije, uslediće još jedna ružna bitka oko podizanja praga zaduživanja, odloženo smanjenje potrošnje i kontinuirane rezolucije Kongresa kojom se omogućava funkcionisanje vlade jer budžet nije usvojen. Tržište može biti zaplašeno pretnjom od još jedne fiskalne litice, jer i sporazum za Novu godinu uključuje značajna opterećenja za ekonomiju koja raste jedva po stopi od 2 odsto u poslednjih nekoliko kvartala.
Drugo, mada je Evropska centralna banka svojim potezima smanjila rizike u evrozoni – izlazak Grčke ili uskraćivanje pristupa Italije i Španije (zajedničkom) tržištu – ključni problemi nisu rešeni. U kombinaciji sa političkom neizvesnošću, oni će su u punom zamahu ponovo pojaviti u drugoj polovini godine.
Na kraju krajeva, stagnacija i recesija – produbljene zbog rigoroznih mera štednje, jak evro i tekuća kreditna kriza – i dalje su preovlađujuća slika Evrope. Kao rezultat, ostaje veliki – i potencijalno neodrživ – privatni i javni dug. Štaviše, imajući u vidu starenje stanovništva i nizak rast produktivnosti, svaki učinak će verovatno biti podriven zbog izostanka agresivnih strukturalnih reformi u cilju podsticanja konkurentnosti. Zbog toga privatni sektor nema razloga da finansira hronični deficit.
Male šanse za "savršenu oluju"
Treće, Kina mora da se osloni na još jedan krug monetarnog, fiskalnog i kreditnog podsticaja kako bi poduprla neizbalansiran i neodrživ rast koji se zasniva na ogromnom izvozu, investicijama, velikoj štednji i maloj potrošnji. U drugoj polovini godine biće ubrzan investicioni bum u nekretninama, infrastrukturi i industrijskom sektoru. S obzirom da je malo verovatno da će novo rukovodstvo zemlje – koje je konzervativno, sklono postupnim potezima i odlučuje konsenzusom – ubrzati reforme neophodne za povećanje prihoda domaćinstava i smanjenje štednje iz predrostožnosti, potrošnja kao deo društvenog proizvoda neće rasti dovoljno brzo tako da nadomesti taj jaz. Stoga će rasti rizik od naglog prizemljenja krajem ove godine.
Četvrto, usporava rast mnogih ekonomija u usponu – uključujući BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina), ali i mnogih drugh. Njihov “državni kapitalizam” – velika uloga kompanija čiji je vlasnik država, još veća uloga državnih banaka, kontrola prirodnih resursa (resource nationalism), zamena uvoza domaćom prozvodnjom i kontrola direktnih stranih investicija – u srži je problema. Ostaje da se vidi da li će ove zemlje sprovesti reforme čiji je cilj da ojača uloga privatnog sektora u ekonomskom rastu.
Peto, prete ozbiljni politički izazovi. Ceo “Veliki” Bliski istok – od Magreba do Avganistana i Pakistana – socijalno, ekonomski i politički je nestabilan. Zaista, “Arapsko proleće” pretvorilo se u “Arapsku zimu”. Mada je malo verovatan otvoreni oružani sukob između Izraela i SAD, s jedne, i Irana, s druge strane – očito je da pregovori i sankcije neće navesti vlasti u Teheranu da odustanu od razvoja nuklearnog oružja.
S obzirom da je Izrael sve nestrpljiviji i ne prihvata nuklearno naoružan Iran, sve jače će se čuti ratni doboši. Strah od sukoba može podstaći rast cena nafte za 20 odsto, što bi imalo negativne efekte na ekonomski rast u SAD, Evropi, Japanu, Kini i Indiji kao i svim drugim zemljama koje uvoze ovaj energent.
Mada su male šanse od “savršene oluje” – da se svi ovi rizici materijalizuju u najdrastičnijoj formi – ostvarenje bilo kojeg od njih bilo bi dovoljno da zaustavi rast globalne ekonomije i gurne je u recesiju. Iako se ovi rizici možda neće pojaviti u najekstremnijem obliku, svaki će se iskazati ili je već tu na ovaj ili onaj način. Sa početkom 2013. godine, jačaju rizici koji mogu imaju negativne efekte po globalnu ekonomiju.
*** Nouriel Roubini, ekonomista koji je predvideo krah američkog tržišta nekretnina i globalnu krizu predvideo još 2006, dve godine pre njenog izbijanja i nazivaju ga doktor katastrofičar, profesor je Poslovne škole Stern u Njujorku i predsedavajući je „Roubini Global Economics”. Bio je član Ekonomskog saveta Klintonove administracije. Radio je za Međunarodni monetarni fond, američke Federalne rezerve i Svetsku banku.
SAD nisu otklonile rizik od nove “fiskalne litice”, Evropa nije rešila ključne probleme, Kina nije u stanju da brzo reformiše svoju ekonomiju u cilju rasta prihoda stanovništva i potrošnje kako bi kompenzovala smanjenje izvoza koji je motor njenog razvoja. "Arapsko proleće” se pretvara u “Arapsku zimu”, a mogući rat Izraela i Irana bi izazvao povećanje cena nafte za 20 odsto, što bi ugrozilo ionako krhki oporavak, piše poznati američki ekonomista Nouriel Roubini za Project Syndicate.
Globalna ekonomija će ove godine u nekim elementima biti slična kao i 2012. Tu nema iznenađenja: predstoji nam još jedna godina u kojoj će globalni rast u proseku iznositi oko 3 procenta, ali neujednačen, odnosno u više brzina – ispod prosečnih 1 odsto u razvijenim ekonomijama i 5 procenata u zemljama u usponu.
Tu će biti još važnih razlika. Bolan proces smanjenja potrošnje i veća štednja u cilju umanjenja duga biće nastavljen u većini razvijenih ekonomija, što će voditi usporenom rastu.
Fiskalna štednja predstoji ove godine većini razvijenih ekonomija, a ne samo periferiji evrozone i Velikoj Britaniji. Ona se širi ka središtu evrozone, SAD i drugim razvijenim ekonomijama (sa izuzetkom Japana).
To sve može voditi ka ekonomskom padu u pojedinim zemljama.
S obzirom na anemični rast u većini razvijenih zemalja, pojačana trgovina rizičnim vrednosnim papirima, koja je počela u drugoj polovini 2012. godine nije bila podstaknuta poboljšanim ključnim ekonomskim pokazateljima, već najnovijom merama nekonvencionalne monetarne politike.
Većina centralnih banaka u ključnim razvijenim ekonomijama – Evropska centralna banka, američke Federalne rezerve, Banka Engleske i švajcarska Centralna banka – angažovale su se u nekoj vrsti monetarnog popuštanja (quantitative easing), čemu se sada pridružila i Centralna banka Japana, nakon izbora Šinzo Abea za premijera.
To je skopčano sa nekoliko rizika. Prvo, mini-sporazum u SAD o porezima Ameriku nije u potpunosti udaljio od “fiskalne litice”. Pre ili kasnije, uslediće još jedna ružna bitka oko podizanja praga zaduživanja, odloženo smanjenje potrošnje i kontinuirane rezolucije Kongresa kojom se omogućava funkcionisanje vlade jer budžet nije usvojen. Tržište može biti zaplašeno pretnjom od još jedne fiskalne litice, jer i sporazum za Novu godinu uključuje značajna opterećenja za ekonomiju koja raste jedva po stopi od 2 odsto u poslednjih nekoliko kvartala.
Drugo, mada je Evropska centralna banka svojim potezima smanjila rizike u evrozoni – izlazak Grčke ili uskraćivanje pristupa Italije i Španije (zajedničkom) tržištu – ključni problemi nisu rešeni. U kombinaciji sa političkom neizvesnošću, oni će su u punom zamahu ponovo pojaviti u drugoj polovini godine.
Na kraju krajeva, stagnacija i recesija – produbljene zbog rigoroznih mera štednje, jak evro i tekuća kreditna kriza – i dalje su preovlađujuća slika Evrope. Kao rezultat, ostaje veliki – i potencijalno neodrživ – privatni i javni dug. Štaviše, imajući u vidu starenje stanovništva i nizak rast produktivnosti, svaki učinak će verovatno biti podriven zbog izostanka agresivnih strukturalnih reformi u cilju podsticanja konkurentnosti. Zbog toga privatni sektor nema razloga da finansira hronični deficit.
Male šanse za "savršenu oluju"
Treće, Kina mora da se osloni na još jedan krug monetarnog, fiskalnog i kreditnog podsticaja kako bi poduprla neizbalansiran i neodrživ rast koji se zasniva na ogromnom izvozu, investicijama, velikoj štednji i maloj potrošnji. U drugoj polovini godine biće ubrzan investicioni bum u nekretninama, infrastrukturi i industrijskom sektoru. S obzirom da je malo verovatno da će novo rukovodstvo zemlje – koje je konzervativno, sklono postupnim potezima i odlučuje konsenzusom – ubrzati reforme neophodne za povećanje prihoda domaćinstava i smanjenje štednje iz predrostožnosti, potrošnja kao deo društvenog proizvoda neće rasti dovoljno brzo tako da nadomesti taj jaz. Stoga će rasti rizik od naglog prizemljenja krajem ove godine.
Kineski jeni i američki dolari
Četvrto, usporava rast mnogih ekonomija u usponu – uključujući BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina), ali i mnogih drugh. Njihov “državni kapitalizam” – velika uloga kompanija čiji je vlasnik država, još veća uloga državnih banaka, kontrola prirodnih resursa (resource nationalism), zamena uvoza domaćom prozvodnjom i kontrola direktnih stranih investicija – u srži je problema. Ostaje da se vidi da li će ove zemlje sprovesti reforme čiji je cilj da ojača uloga privatnog sektora u ekonomskom rastu.
Peto, prete ozbiljni politički izazovi. Ceo “Veliki” Bliski istok – od Magreba do Avganistana i Pakistana – socijalno, ekonomski i politički je nestabilan. Zaista, “Arapsko proleće” pretvorilo se u “Arapsku zimu”. Mada je malo verovatan otvoreni oružani sukob između Izraela i SAD, s jedne, i Irana, s druge strane – očito je da pregovori i sankcije neće navesti vlasti u Teheranu da odustanu od razvoja nuklearnog oružja.
S obzirom da je Izrael sve nestrpljiviji i ne prihvata nuklearno naoružan Iran, sve jače će se čuti ratni doboši. Strah od sukoba može podstaći rast cena nafte za 20 odsto, što bi imalo negativne efekte na ekonomski rast u SAD, Evropi, Japanu, Kini i Indiji kao i svim drugim zemljama koje uvoze ovaj energent.
Mada su male šanse od “savršene oluje” – da se svi ovi rizici materijalizuju u najdrastičnijoj formi – ostvarenje bilo kojeg od njih bilo bi dovoljno da zaustavi rast globalne ekonomije i gurne je u recesiju. Iako se ovi rizici možda neće pojaviti u najekstremnijem obliku, svaki će se iskazati ili je već tu na ovaj ili onaj način. Sa početkom 2013. godine, jačaju rizici koji mogu imaju negativne efekte po globalnu ekonomiju.
*** Nouriel Roubini, ekonomista koji je predvideo krah američkog tržišta nekretnina i globalnu krizu predvideo još 2006, dve godine pre njenog izbijanja i nazivaju ga doktor katastrofičar, profesor je Poslovne škole Stern u Njujorku i predsedavajući je „Roubini Global Economics”. Bio je član Ekonomskog saveta Klintonove administracije. Radio je za Međunarodni monetarni fond, američke Federalne rezerve i Svetsku banku.