Izabela Kisić je izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Autorka je niza dokumentaraca od kojih su poslednji o tragičnim posledicama desničarskah idelogija danas: "Šta hoće žene na desnici" i "Žene koje su ubile svoje nasilnike". Devedesetih godina je radila kao novinarka "Naše Borbe" i "Danas-a". Na poziv jednog ministra počinje da radi u prvoj postoktobarskoj vladi, koju napušta već krajem 2002. kada se jasno oseća poraz proevropske politike koju je vodio Zoran Đinđić.
Subota, 23. april
Tokom predizborne kampanje nije bilo debate. Nikada nije bilo manje televizijskih duela između kandidata. Nikada nije bilo teže odlučiti za koga glasati. Zašto se u Srbiji stalno ponavlja matrica "glasamo za manje zlo"?
Večera kod prijatelja, razgovor pred izbore, okupljeni ljudi različitih profesija, oni koji utiču na javno mnjenje. Nema žustre rasprave kao pred prethodne izbore. Ovog puta nema "belih listića", zbog kojih smo 2014. debatovali.
Nedelja, 24. april
Rano ujutro, sa prvim biračima odlazim na glasanje jer posle toga putujem u Prištinu. Slično sam se osećala 23. septembra 2000. kada sam takođe odlučila da pre jutarnjeg puta u Krakov moram da stignem da glasam. Pitanje da li ću to uspeti pre polaska autobusa bilo je kao da sve zavisi od tog mog jednog glasa.
Putujem sa grupom studenata, mladih umetnika, iz Srbije i Kosova, "interkulturalnim ledolomcima". U organizaciji Helsinškog odbora, prethodna četiri dana proveli su u Beogradu i Novom Sadu. Kosovski studenti su bili posebno uzbuđeni tokom posete Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde su ih studenti pozvali da prisustvuju ispitu glume. Žele da upišu master na beogradskoj Akademiji. Po dolasku u Prištinu, mladi umetnici nastavljaju rad sa trenerima Tamarom Tomašević i Demirom Mekićem na kreiranju projekta koji će predstaviti publici krajem maja.
A ja čekam prve izborne rezultete.
Noć je teška. Umesto da se družim sa prištinskim prijateljima, provodim je "na internetu". I to me podseća na Krakov 2000. Jedina komunikacija sa Srbijom je preko vibera, mobilni telefoni sa srbijanskim brojevima ne funkcionišu već godinama. Povučeni neprofesionalnim procenama CESID-a, razmenjujem sa beogradskim prijateljima mračne poruke.
Ponedeljak, 25. april
Jutro je samo prividno nešto lakše budući da su liberalne proevropske partije ipak prešle cenzus. To daje nadu da će u parlamentu biti prave debate koja će podsticati prihvatanje i razumevanje savremenog koncepta ljudskih prava, podsticati regionalnu saradnju što podrazumeva i prihvatanje odgovornosti za devedesete.
Očekivano, u parlament je ušla i ekstremna antievropska desnica. Na koncu, nacionalistički koncept u Srbiji nikada nije poražen. Bojana, studentkinja, u jednoj rečenici ocenila je rezultate izbora: "Ja ću ostati kod kuće, a moj drug Stanislav ide u vojsku". Ta rečenica jasno opisuje konzervativnu političku atmosferu koju donose novi izbori sa ulaskom ekstremne desnice u parlament i pobedom populista.
Savamala, 28. april 2016.
Tokom noći – nasilje u Beogradu. U Savamalu su upali bageristi, uz pratnju maskiranih ljudi naoružanih palicama i krenuli da ruše kuće. Vezali su čuvara jednog od objekata.
Utorak, 26. april
Sa studentima putujem za Prizren. Prva stanica je Dokufest, filmski festival, koji je za kratko posleratno vreme, izrastao u jedan od najznačajnih filmskih događaja, ne samo u regionu, već i van njega. Umetnički direktor Dokufesta, Veton Nurcollari, kaže da je najvažniji deo festivala – Balkanski program. Objašnjava da pod Balkanom ovde misli, pre svega, na postjugoslovenske zemlje, uključujući i Sloveniju.
Razmišljam kako se taj pojam regiona menjao poslednje dve decenije od bivše Jugoslavije, preko postjugoslovenskih zemalja do Zapadnog Balkana. Kada sam bila prvi put na Dokufestu, 2005, grad je imao samo jedan hotel – Theranda. izgrađen 60-ih. Osim što je Theranda moderno renovirana, u gradu je otvoreno na desetine boutique hotela. Grad u vreme Dokufesta ima prihode od 2,5 miliona evra. Prizren je postao jedno od najznačajnijih i ekonomskih i kulturnih dostignuća savremenog Kosova.
Opet putujem kroz vreme. Na jednom od poslednjih festivala dokumentarnog filma u Beogradu koji je imao jugoslovenski karakter, srela sam mladog slovenačkog režisera koji je tada nagrađen za debitantsko delo. Pamtim njegove reči da priprema naučno-fantastični film, da budžet još nema ali da to nije važno, već da je bitno imati ideju, a da će se novac lako naći. Opet sam ga srela na Dokufestu 2005, na moje pitanje da li još razmišlja na isti način, nasmejao se. Želim da budem bliža njegovom entuzijazmu od pre 2,5 decenije, posebno sada kada pokušavam da obezbedim sredstva za novi dokumentarac.
Glasanje u Srbiji, 24. april 2016.
Tokom dana, gotovo da nemam pristup internetu, pa ni informacijama o postizbornim dešavanjima u Srbiji. Listam kosovske novine, pokušavam da dokučim šta prišu o izborima u Srbiji. Dardan, mladi kosovski novinar, koji je na našem seminaru, kaže da kosovske medije slabo interesuju izbori u Srbiji, da pišu da je sve ostalo isto i da se biračko telo nije promenilo.
Prevodilac za srpski, albanski i engleski jezik Bashkim Fazliu, naša domaćica Vlera Spahiu i ja idemo na promociju časopisa 2.0. Najnoviji broj posvećen je devedesetim. Opet asocijacija na izbore u Srbiji.
Sreda, 27. april
Prvo predavanje danas ima filozof Shkelzem Maliqi, s kojim se družim i sarađujem skoro dve decenije. Govori o savremenoj slikarskoj sceni Kosova, novim umetničkim medijima i praksama. Koreni te nove umetnosti, koja nastaje devedesetih, nisu u institucijama, već su rezultat nekoliko pojedinaca, među kojima su najpoznatiji Sokolj Beqiri i Mehmut Behluli. Ređaju se slajdovi radova umetnika iz devedesetih do prve polovine prošle decenije, a mnogi od njih danas su deo svetske scene. Čuveni evropski kustos Rene Blok izjavio je 2004. da je kosovska likovna umetnost avangarda regiona. I srbijanski i kosovski student po prvi put vide ove radove.
Umetničke radionce i predavanja se održavaju u kući Shkelzena Maliqija, koju je njegov nećak Dren, takođe umetnik, pretvorio u Klub M, koji okuplja mlade i otvoren je za performanse, debate, književne večeri... Na galeriji je i dalje kultna Shkelzenova bibliteka sa retkim izdanjima. Natalija, beogradska studentkinja albanskog jezika, oduševljena, snima video o biblioteci. Kada sam prvi put bila u ovoj kući, 1996. sa grupom intelektualaca Beogradskog kruga, bila sam njenih godina. To je bio i moj prvi dolazak na Kosovo. Na Kosovu je tada bio aparthejd. Sećam se kako Albanci nisu smeli da budu na ulici posle 10 uveče jer je za njih tad počinjao policijski čas.
Iz Beograda stiže nova šok poruka. Šalje novinarka Safeta Biševac: "U Beogradu se komplikuje. Pokušavaju da ponove izbore na 167 mesta, kako bi SNS dobio još nekog poslanika. Još ne objavljuju zvanične rezultate. SRS i SNS žele da bace Dveri i LDP ispod cenzusa".
Četvrtak, 28. april
Povratak u Beograd. Na prvoj benzinskoj pumpi posle granice kupujem štampu, prvi put posle izbora. Na naslovnoj strani "Danas-a" tekst novinarke Ljiljane Bukvić o fizičkom i psihičkom zlostavljanju i dehumanizovanju radnika u fabrici Jura. Sindikalni vođa Željko Veselinović kaže da su radnike tukli metalnim palicama, žene su uznemiravali seksualno (...). "Radnicima je zabranjivano da idu u toalet i savetovano im je da nose pelene. Kada nekom pozli, Hitna pomoć se zove u fabriku i, ukoliko radnika ne odvedu u bolnicu, on je dužan da se vrati poslu nakon što mu je ukazana pomoć".
Nije ovo prva takva priča. Setila sam se svedočenja radnice Vesne Đorđević iz Zrenjanina o crvenim trakama: "Kad radimo po 12 sati, uglavnom šetaju direktorčići, stalno nas opominju da ne smemo da pričamo. Ne smemo da ustajemo, sem kad je pauza, pogotovo žene. Ako idu više od dva puta u wc moraju da donesu lekarska uverenja da su bolesne ili ako žene imaju menstruaciju, moraju da prijave šefovici, jer su one tad manje produktivne, ili da nose crvenu traku. Izborila sam se da ne nose crvenu traku, tako što sam stala ispred gazde, koji jako retko dođe u firmu, i rekla: 'Daj, šta je to, šta se radi?' Tad su skinuli te crvene trake".
Aleksandar Vulin
Ministar za rad Aleksandar Vulin, najodgovorniji za ove nehumane uslove rada, kaže povodom Jure da je bilo manjih nepravilnosti (…) ali ne ovakvih o kojima se piše.
Ministar poručuje: "Radnici prijavljuju nepravilnosti tek kad prestanu da rade. Zato apelujem na sve radnike u Srbiji koji se osećaju ugroženo da to odmah prijave, a ne tek kad odu iz firme".
Ima puno nelogičnosti, neiskrenosti, u ovoj njegovoj izjavi. Zapravo, ministar odbija da čuje žalbe radnika. Odbacuje ih bez ikakve istrage. Ovaj slučaj pokazuje da ne postoji sistem koji sprečava neljudsko ponašanje menadžmenta. Ovo nije bilo tema izborne kampanje.
Petak, 29. april
Cela sedmica obeležena je nasiljem. Završava se incidentom koji su izazvale Dveri u Republičkoj izbornoj komisiji, nakon što im je saopšteno da su za jedan glas ispod cenzusa. Prelazak cenzusa visi o koncu i za listu Jovanović, Čanak, Tadić za svega 788 glasova.
Stižu i prve spekulacije o sastavu nove vlade: mogući kandidat za ministra vojske je Aleksandar Vulin. Militarističko i nacionalističko ponašanje kod ovog ministra rada je očigledno. S njim nema ni reforme vojske, ni oslobađanja od ratnog balasta, kao što i bez liberalne evropske opozicije nema proevopskog parlamenta.