Pisanje istorijskih udžbenika uvek je bilo sporno pitanje. U Srbiji je to naročito istaknuto po pitanju teme kako je đacima objašnjen raspad Jugoslavije i krvavi ratovi koji su usledili na toj teritoriji. I sami đaci o tim događajima imaju različita tumačenja.
“Svaka republika je htela svoju nezavisnost, dok Srbi koji su bili po tim republikama nisu hteli da dopuste tu nezavisnost.”
“Mislim da su u to krenuli zbog nekog interesa, jer smo kao bili jedna država i onda je svaka od tih država htela da ima svoju teritoriju, da tako kažem, zasebnu. I tako je nastao taj rat.”
“Počeo je tako što je svako gledao svoj lični interes i bio je dogovor da se teritorije podele između sebe, a da narod praktično bude izmanipulisan.”
Ova grupa beogradskih gimnazijalaca nije sigurna da li svoja saznanja o krvavim dogadjajima iz devedesetih gradi na osnovu školskog gradiva, medijskih informacija, ili stavova iz porodičnih krugova. Primetan je, međutim, otklon prema onome što se servira kao zvanično tumačenje.
“Ne verujem da bi države dopustile da se piše o nečijoj krivici. Svako će da priča uglavnom svoju priču.”
Opis novijih istorijskih događaja kroz školsku literaturu, u Srbiji je, uglavnom, odražavao stavove vladajućih političkih struktura. Udžbenici Miloševićeve Srbije pronalazili su razloge u “politici Vatikana”, “postupcima fanatizovanih vernika", borbi "protiv pravoslavlja i Srba"…
Odlaskom Miloševića, stižu drugačiji tonovi, a jezik mržnje ustupa prostor primerenijim izrazima. "Šiptari" se konačno nazivaju Albancima, "nasilno izdvajanje Slovenije i Hrvatske" smenjuju "suprotstavljeni stavovi jugoslovenskih republika” , konferencija u Rambujeu nije više “alibi za ucene”, dok se “agresija” pripitomila u "akciju NATO-a".
Postoje i dva društva istoričara
2005. stiže još jedna promena udžbenika istorije za osnovce, tako da profesor Filozofskog faklulteta i bivši zamenik ministra prosvete u Vladi Zorana Đinđića Želimir Popov smatra da je u ovoj oblasti došlo do značajnog napretka.
“Istorija je predmet koji se uči sa mnogo časova u školi. Ima jako mnogo istoričara. Drugo, ovo je narod koji stalno nešto upire prst u svoju istoriju. Stalno se kroji neka nova istorija. Ja mislim, i to će za neke možda izgledati paradoksalno, da se upravo u pisanju ratnih programa i pojavljivanju novih udžbenika, istoričari otišli najdalje. Ako poredimo, recimo, sa udžbenicima za srpski jezik, književnost ili za neke druge predmete, ovde je nešto povoljnija stvar kada su istoričari u pitanju. Čak postoje dva društva istoričara. Jedno – zvanično, recimo državno, mada nije i drugo koje je potpuno novo i više pripada nečemu što se zove nevladin sektor. Između njih uvek postoje tenzije, ali te tenzije vode nečem novom.”
Jedan od autora gimnazijskog udžbenika istorije Momčilo Pavlović, inače direktor Instituta za savremenu istoriju, kaže da su se prigovori upućeni na ovaj udžbenik, prvenstveno odnosili na stav da sukobi iz devedesetih imaju svoje korene u ratnim sukobima 41 – 45. godina.
“I dalje smatram da su posledice tog nedovršenog rata, odnosno neraščišćenih odnosa kulminirali u dogođajima iz devedesetih godina. Dakle, ikonografija, pozivanje na nekakva prava i tako dalje… izgleda kao nastavak Drugog svetskog rata.”
Generalno, udžbenik tretira događaje iz devedesetih kao sticaj unutrasnjih i međunarodnih okolnosti, uključujući pad komunizma, nestanak zajedničkog vođe, gubitak značaja bivše Jugoslavije…
“To je osnovna teza u udžbeniku i naravno da učenik ne tretira tu problematiku jednostrano - da su Srbi krivi za sve, da su Srbi agresori na Sloveniju, na Hrvatsku i druge republike. To je pojednostavljeno i propagandno gledanje na stvari, nego da je to, ipak, međuuticaj, akcija - reakcija, zločin – osveta, osveta – zločin i to je taj krug.”
Udžbenici dele sudbinu društva
Udžbenici, njihovi autori, kao i celokupno obrazovanje dele sudbinu države i društva, koje teško pronalazi dobar balans između prošlosti i budućnosti, Istoka i Zapada. Zbog toga su mnogi ananlitičari uvereni da ne postoji udžbenik, niti istoričar u Srbiji, koji će u potpunosti zadovoljiti sve strane.
Ovo su veoma problematiče teme, opterećene faktorom istorijske distance, kaze Rok Kvaternik, dobar poznavalac balkanskih prilika u oblasti izdavaštva i regionalni direktor za istočnu Evropu izdavačke kuće “Klett”.
“Istoričari bi o tome rekli ovako: pedeset je godina najmanje potrebno da bi to došlo u udžbenike na takav način. Kako bi udžbenici mogli malo da variraju, da bude više tih istina, a ne samo jedna, jer jednu je teško postići. Tako da sa svog stručnog vidika, kao izdavač, mogu samo da kažem, da je istorija jedna tema, umalo “untouchable”, osobito ako je tako mlada.”
Slično razmišlja i predsednica Nacionalnog prosvetnog saveta Srbije Desanka Radunović.
“Ja sam matematičar i nekako mi je mnogo lakše u životu. Tu je dva i dva – četiti i nema problema. Stavrno mislim da bi trebalo poraditi što je moguće više na uspostavljanju komunikacija. Ne na zaboravljanju, sve ono što je nekada bio problem treba da se raščisti, ali to ne treba da rade klinci. Znači to oni koji su zakuvali, treba da se bave time, a decu treba rasteretiti. Oni treba da budu građani sveta i da, kao i druga deca, imaju svoje planove i gledaju u budućnost, a ne u prošlost.”
“Svaka republika je htela svoju nezavisnost, dok Srbi koji su bili po tim republikama nisu hteli da dopuste tu nezavisnost.”
“Mislim da su u to krenuli zbog nekog interesa, jer smo kao bili jedna država i onda je svaka od tih država htela da ima svoju teritoriju, da tako kažem, zasebnu. I tako je nastao taj rat.”
“Počeo je tako što je svako gledao svoj lični interes i bio je dogovor da se teritorije podele između sebe, a da narod praktično bude izmanipulisan.”
Ova grupa beogradskih gimnazijalaca nije sigurna da li svoja saznanja o krvavim dogadjajima iz devedesetih gradi na osnovu školskog gradiva, medijskih informacija, ili stavova iz porodičnih krugova. Primetan je, međutim, otklon prema onome što se servira kao zvanično tumačenje.
“Ne verujem da bi države dopustile da se piše o nečijoj krivici. Svako će da priča uglavnom svoju priču.”
Opis novijih istorijskih događaja kroz školsku literaturu, u Srbiji je, uglavnom, odražavao stavove vladajućih političkih struktura. Udžbenici Miloševićeve Srbije pronalazili su razloge u “politici Vatikana”, “postupcima fanatizovanih vernika", borbi "protiv pravoslavlja i Srba"…
Odlaskom Miloševića, stižu drugačiji tonovi, a jezik mržnje ustupa prostor primerenijim izrazima. "Šiptari" se konačno nazivaju Albancima, "nasilno izdvajanje Slovenije i Hrvatske" smenjuju "suprotstavljeni stavovi jugoslovenskih republika” , konferencija u Rambujeu nije više “alibi za ucene”, dok se “agresija” pripitomila u "akciju NATO-a".
Postoje i dva društva istoričara
2005. stiže još jedna promena udžbenika istorije za osnovce, tako da profesor Filozofskog faklulteta i bivši zamenik ministra prosvete u Vladi Zorana Đinđića Želimir Popov smatra da je u ovoj oblasti došlo do značajnog napretka.
“Istorija je predmet koji se uči sa mnogo časova u školi. Ima jako mnogo istoričara. Drugo, ovo je narod koji stalno nešto upire prst u svoju istoriju. Stalno se kroji neka nova istorija. Ja mislim, i to će za neke možda izgledati paradoksalno, da se upravo u pisanju ratnih programa i pojavljivanju novih udžbenika, istoričari otišli najdalje. Ako poredimo, recimo, sa udžbenicima za srpski jezik, književnost ili za neke druge predmete, ovde je nešto povoljnija stvar kada su istoričari u pitanju. Čak postoje dva društva istoričara. Jedno – zvanično, recimo državno, mada nije i drugo koje je potpuno novo i više pripada nečemu što se zove nevladin sektor. Između njih uvek postoje tenzije, ali te tenzije vode nečem novom.”
Jedan od autora gimnazijskog udžbenika istorije Momčilo Pavlović, inače direktor Instituta za savremenu istoriju, kaže da su se prigovori upućeni na ovaj udžbenik, prvenstveno odnosili na stav da sukobi iz devedesetih imaju svoje korene u ratnim sukobima 41 – 45. godina.
“I dalje smatram da su posledice tog nedovršenog rata, odnosno neraščišćenih odnosa kulminirali u dogođajima iz devedesetih godina. Dakle, ikonografija, pozivanje na nekakva prava i tako dalje… izgleda kao nastavak Drugog svetskog rata.”
Generalno, udžbenik tretira događaje iz devedesetih kao sticaj unutrasnjih i međunarodnih okolnosti, uključujući pad komunizma, nestanak zajedničkog vođe, gubitak značaja bivše Jugoslavije…
“To je osnovna teza u udžbeniku i naravno da učenik ne tretira tu problematiku jednostrano - da su Srbi krivi za sve, da su Srbi agresori na Sloveniju, na Hrvatsku i druge republike. To je pojednostavljeno i propagandno gledanje na stvari, nego da je to, ipak, međuuticaj, akcija - reakcija, zločin – osveta, osveta – zločin i to je taj krug.”
Udžbenici dele sudbinu društva
Udžbenici, njihovi autori, kao i celokupno obrazovanje dele sudbinu države i društva, koje teško pronalazi dobar balans između prošlosti i budućnosti, Istoka i Zapada. Zbog toga su mnogi ananlitičari uvereni da ne postoji udžbenik, niti istoričar u Srbiji, koji će u potpunosti zadovoljiti sve strane.
Ovo su veoma problematiče teme, opterećene faktorom istorijske distance, kaze Rok Kvaternik, dobar poznavalac balkanskih prilika u oblasti izdavaštva i regionalni direktor za istočnu Evropu izdavačke kuće “Klett”.
“Istoričari bi o tome rekli ovako: pedeset je godina najmanje potrebno da bi to došlo u udžbenike na takav način. Kako bi udžbenici mogli malo da variraju, da bude više tih istina, a ne samo jedna, jer jednu je teško postići. Tako da sa svog stručnog vidika, kao izdavač, mogu samo da kažem, da je istorija jedna tema, umalo “untouchable”, osobito ako je tako mlada.”
Slično razmišlja i predsednica Nacionalnog prosvetnog saveta Srbije Desanka Radunović.
“Ja sam matematičar i nekako mi je mnogo lakše u životu. Tu je dva i dva – četiti i nema problema. Stavrno mislim da bi trebalo poraditi što je moguće više na uspostavljanju komunikacija. Ne na zaboravljanju, sve ono što je nekada bio problem treba da se raščisti, ali to ne treba da rade klinci. Znači to oni koji su zakuvali, treba da se bave time, a decu treba rasteretiti. Oni treba da budu građani sveta i da, kao i druga deca, imaju svoje planove i gledaju u budućnost, a ne u prošlost.”