Lucić: Život u radikalnim uslovima ostavlja trag

"Ljudi se u toku rata ili pandemije menjaju jer su naglo i odjednom prisiljeni da žive u drugačijim, njima novim uslovima", kaže profesor psihologije na Pratt Institutu u Njujorku Luka Lucić, u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE).

Lucić je autor je studije 'Razvojne prilike u toku rata: Odrastanje u Sarajevu pod opsadom'. U razgovoru za RSE kaže kako istraživanja govore da život u uslovima radikalnih promjena ostavlja trag koji ne mora da bude isključivo emotivan, već može biti i kognitivan.

Takođe, poredi iskustva života u Sarajevu pod višegodišnjom opsadom i aktuelnih okolnosti izolacije preduzete sa ciljem sprečavanja širenja korona virusa, tokom pandemije koju je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pre skoro puna dva meseca.

Pratite BLOG UŽIVO o korona virusu

Lucić: Mislim da je važno reći da je u psihologiji dosta zastupljena teza traume, tj. da nagle promene uzrokovane krizama, ratovima ili kao što je sad slučaj, pandemijom, dovode do negativnih emotivnih reakcija koje manje-više ostavljaju negativne emotivne posledice. Koliko god je ta tema zastupljena u psihologiji, ona je samo delimično tačna.

Na primer, ako govorimo direktno o posledicama rata i ratnog nasilja, epidemiološke studije iz Avganistana, Sudana, Palestine, Iraka, Bosne i Hercegovine i raznih drugih ratom pogođenih područja nam govore da, u zavisnosti od konteksta, negde 10 i 45 posto mladih koji odrastu u takvim situacijama, pokazuju dugotrajne simptome PTSP-a, simptome kao što su stres, anksioznost itd.

E, sad, 10 do 45 posto nije mala brojka, ali se postavlja pitanje šta je sa onih 55 do 90 posto koji ne razviju simptome PTSP-a. Da li su oni, sa psihološke strane gledišta isti kao i ostali koji nisu bili u prilici da žive u kriznim ili ratnim situacijama? Ja mislim da nisu. Istraživanja govore da život u uslovima radikalnih promena ostavlja svoj trag, koji ne mora da bude isključivo emotivan. Može biti kognitivan, ali isto tako, ne mora da bude isključivo negativan.

RSE: Kada uporedite opsadu Sarajeva i pandemiju, šta se može uočiti?

Lucić: Tu možemo da vidimo neke paralele koje su dosta uočljive, ali i razlike. Prvo, opsada Sarajeva bila je jedna brutalna vojna agresija na grad i njegove stanovnike, na Sarajlije, od strane jedne vojske koja je imala jaku razornu moć i raspoloživa sredstva koja su bila vidljiva. Znači, to je bio jedan konkretan neprijatelj koji je delovao na regionalnom nivou.

Danas je neprijatelj mnogo više apstraktan i globalan. Sarajlije nisu jedine koje su pogođene ovom krizom. Pogođeni su manje-više svi, na drugačije načine. Čak su i neke zemlje mnogo ekonomski razvijenije od Bosne i Hercegovine, kao što su Sjedinjene Američke Države, pogođene, možda čak i više.

Kad gledamo opsadu Sarajeva i načine na koje su ljudi koji su živeli pod tom opsadom nalazili načina da izađu na kraj s njom, oni su bili mnogo kolektivniji nego što sad možemo da zamislimo. Bila je jedna kolektivizacija odbrane na nekom civilnom nivou, gde su se ljudi organizovali. Organizovale su se školske aktivnosti, organizovale su se predstave koje su bile u podrumima ili pod zemljom. A sada je prisutna ta izolacija, gde ljudi generalno moraju da se paze drugih koji su u njihovoj blizini, u njihovoj zgradi, ponekad čak i u stanu.

Kao neke paralele koje možemo da vidimo, možemo da vidimo promene funkcionisanja nekih vitalnih društvenih funkcija, kao što su, na primer, škole. Školstvo se menja jako puno. Menjalo se tada - u Sarajevu tokom opsade je školstvo funkcionisalo na jedan totalno drukčiji način nego pre opsade, kao što, na primer, i sada, tokom pandemije, škole i školske ustanove više ne rade kao što su ranije funkcionisale u svojoj fizičkoj lokaciji, nego su mnogo više izmeštene i mnogo je veći uticaj tehnologije koja tu dolazi, kao na primer internet, koja bi trebala da nadmesti ovu kriznu situaciju.

Mislim da varijable koje mogu da se odraze na psihološke funkcije su isto prisutne. Na primer, tokom opsade Sarajeva, prostor i vreme su bili jako izraženi, u smislu da su ljudi imali jednu akutnu percepciju prostora i vremena. Prostor je bio nešto odakle je dolazila opasnost i trebalo je smanjiti vreme koje je provedeno u tom prostoru. Mislim da sada isto uočavamo neke slične funkcije – ljudi pokušavaju da ne budu tako puno vani, da budu mnogo više unutra. Mislim da se to odražava na način na koji razmišljaju.

Sarajevo: Vrijeme rata i poslije

Prostorna svijest

RSE: U Vašoj studiji o opsadi Sarajeva govorite između ostalog o ljudima koji su je preživjeli da imaju pojačan osjećaj prostorne svijesti. Zašto je to tako?

Lucić: U pravu ste. Jedan deo moje studije govori o tome da ljudi koji su kao mladi odrasli u Sarajevu pod opsadom imaju dosta dobro razvijenu prostornu svest. Ako logički razmišljamo, to i nije tako iznenađujuće. Pošto imate grupu ljudi koja u formativnim godinama, kada počinje da se razvija ta apstraktna misao, žive u okruženju u kojem su maltene non-stop prisiljeni da razmišljaju o prostoru – da li je jedna ulica bezbednija od druge, gde i kako naći zaštitu, kako najbrže stići od tačke A do tačke B, da li je bezbedno ići u školu, itd, tako da nije začuđujuće da su oni koji su odrasli u takvim uslovima jako dobro razvili prostornu svest. To se, uostalom, može uočiti i danas, nekih 25 godina posle opsade.

Kao što moja studija to pokazuje, ti ljudi i danas koriste jako puno predloga u govoru, reči kao što su pred, pored, između, posle, pre, nakon, oko i kroz, mnogo više nego ljudi koji nisu živeli u takvim situacijama. Mislim da je ta prostorna svest razvijena na jednom nivou gde oni možda nemaju ni svest o tome. Jednostavno, razmišljaju na taj način, prisutni su u prostoru u kome žive.

Djeca koja su prošla rat

RSE: Kakve ste još promjene uočili, dok ste radili tu studiju, kod ljudi koji su preživjeli opsadu? Kakve još promjene mogu da se dese kod ljudi u kriznim situacijama, konkretno sad govorimo za opsadu i za rat?

Lucić: Ako govorimo konkretno o opsadi i o ratu, ja sam radio studiju sa ljudima koji su kao mladi živeli tokom opsade Sarajeva. To su sada odrasli ljudi, koji su tada imali između osam i petnaest, šesnaest godina. Uočio sam još par nekih promena – recimo, brzo prilagođavanje situacijama gde se odstupa od očekivanja, logički odnos integracija događaja koje drugi mogu protumačiti kao visoko anksiozne, znači situacije koje drugi vide kao situacije visoke anksioznosti.

Deca koja su prošla kroz rat, ratno stanje, opsadu Sarajeva, u takvim situacijama mogu da funkcionišu mnogo lagodnije i mogu logički da razmišljaju u takvim situacijama, bez nekog pritiska anksioznosti. Isto se tako vidi jako puno simboličkih resursa koji su stvoreni ili tokom opsade ili posle opsade Sarajeva od mladih koji su živeli kroz opsadu. Imate jako puno primera, čak sarajevski filmski festival, SFF, ili Muzej ratnog detinjstva, koji su neki simbolički resursi koji izrastaju iz tog perioda i sada su jako prisutni na regionalnoj i internacionalnoj kulturnoj sceni.

Rat u sjećanjima djeteta

RSE: Na koji način u psihološkom ali i socijalnom smislu pandemija može da promijeni cijeli svijet?

Lucić: Znate šta, jako je nezahvalno razmišljati o budućnosti, pogotovo sada kad se stvari tako radikalno menjaju. Ja bih voleo da vidim da ljudi koji prolaze, mi svi prolazimo, kroz ovu situaciju, rađaju malo više empatije prema nekim ljudima koji su u situaciji radikalnih promena, kao na primer migranti. Ja mislim da ćemo se mi posle ove pandemije svi probuditi u jednom svetu gde nećemo ići kao migranti iz konteksta A u kontekst B, ili iz društva A u društvo B, ali će se društvo oko nas promeniti.

Društvo i društveno uređenje kakvo je bilo pre pandemije, posle pandemije će biti drugačije, biće mnogo nekih novina na koje ćemo morati da se prilagodimo. Voleo bih da ljudi to vide kao jedan kreativan proces prilagođavanja, da tako vide i druge ljude koji su u tim situacijama, možda čak i mnogo radikalnijim situacijama.

RSE: Neki naučnici kažu da će dugo vremena ostati strahovi i socijalna distanca. Slažete li se s tim?

Lucić: Mislim da to dosta zavisi od konteksta u kome ljudi proživljavaju pandemiju. Mislim da u kontekstima gde je jako prisutna ta skoro akutna anksioznost oko socijalnih interakcija, mislim da to može da se odrazi i da ostane sa ljudima. Postoje konteksti koji nisu toliko pogođeni pandemijom, gde mislim da će te socijalne interakcije mnogo brže da se vrate u neko staro normalno.