Nikodijević: Moramo prevazići pitanje da li si Srbin, Hrvat ili Musliman

"To je bila emotivna reakcija na one silne izbeglice koji su protutnjali kroz Evropu i kroz Beograd pre dve, tri godine. Još uvek ih ima, ali ne u tolikom broju. To je izazvalo kod mene jednu jaku emotivnu reakciju".

Ovako je muzičar i bivši frontmen kultne "Igre staklenih operli" Draško Drak Nikodijević objasnio u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE), motive i emocije za stvaranje pesme "The Qur'an" sa svojim sadašnjim bendom "White Rabbit".

Iako žanrovski u tradicionalno Nikodijevićevom psihodeličnom roku, ova pesma je tematski otvorila pitanje ličnog odnosa ljudi prema migrantskoj krizi i spremnosti balkanskih država da iz toga nešto nauče.

Nikodijević: Kao student sam stopirao, sa tadašnjom devojkom kroz Tursku i Siriju. Imam jako lepe uspomene. Strašno je pomisliti da Alepa, tog grada u kojem smo bili, da je sravnjen sa zemljom, da su ti ljudi izgubili svoje domove. Neki sami a neki sa svojim porodicama, su peške prošli kroz sirijsku pustinju, preko planina u Turskoj. Išli su kroz Bugarsku, kroz Srbiju. Turci su ih vraćali. Saudijska Arabija nije htela da ih primi. Iračani su primili 50.000 izbeglica i zatvorili granicu. Bugari su ih gađali kamenjem, hapsili su ih usput. Mađari su ih tukli i vraćali nazad. Bilo je tu i lepih humanitarnih stvari. Recimo, Mađari su ostavili nekoliko hiljada pari cipela na Kelebija železničkoj stanici. To je bio srceparajući gest mađarskog naroda.

Uopšte činjenica je da su oni izgubili svoj dom i krenuli na Zapad, u nepoznato. Oni ne znaju ni gde idu, ni kuda idu, traže mesto gde mogu ispočetka započeti svoj život. I onda reakcije koje su izazvali ti ljudi, koji su prošli kroz Evropu, su bile i pozitivne i negativne. Negativne reakcije su vrlo često došle od ljudi od kojih se to ne bi očekivalo.

RSE: Kroz celu pesmu izgovarate dva stiha iz Kurana. Koji su to stihovi i šta znače?

Nikodijević: Izabrao sam stihove oko kojih se svi slažemo, nešto što je svima nama zajedničko. To je: "Tako mi Boga, najmilosrdnijeg i najmilostivijeg" i "ima samo jedan Bog i nema Boga osim tog jednog Boga". I svi smo mi braća i sestre pod jednim Bogom. Međutim, mi još uvek nismo sazreli ka toj ideji. Neznanje je reći – taj Bog kome se vi molite. Mi tom izjavom insinuiramo da postoji još jedan Bog osim ovog kojem se mi molimo.

Svaka religija insistira na postojanju jednog Boga. Da li se mi tom Bogu obraćamo na arapskom, latinskom, hrvatskom, srpskom, starosrpskom ili sanskritu, mislim da je Bogu svejedno jer Bog ne sluša toliko reči, nego oseća vibraciju.

RSE: Balkan je ne samo multietničko društvo veći i više religiozno. Da li je u tom kontekstu bilo lako napraviti takvu pesmu, znajući šta se sve na Balkanu dešavalo? Kakve su bile reakcije na ovu pesmu? Da li su je ljudi razumeli na pravi način?

Nikodijević: Prvi talas reakcija je bio od ljudi koji uopšte nisu preslušali niti pogledali video, nego su reagovali u smislu: "Tamo neka bagra iz Srbije se ruga Kuranu". Ali čemu tako oštre reči, nije to ruganje. Drugi talas su bili ljudi koji su to iz religiozne perspektive protumačili. Oni su pogledali video i nije im se svideo. To je brkanje pojmova. Ovo nije religija već umetnost. Umetnost i religija teže ka istom cilju, ali nekada biraju drugačije puteve da dođu do istog cilja.

Znate o čemu se tu radi, što se tiče celog Balkana, to je jedno veštački nametnuto stanje podeljenosti i neonetrpeljivosti.

Kur'an na bosančici

RSE: Rekli ste da je pesma emotivna reakcija na sve ono što se dešavalo izbeglicama. Kako vidite Balkan u tom smislu, kako smo kao regija reagovali na izbeglice? Vidite li paralelu sa Zapadom i Evropom u toj reakciji na to što se njima dešavalo?

Nikodijević: Bilo je tu puno humanitarnih gestova. Odmah po dolasku izbeglica, u početku nije bilo ni sanitarnih objekata, ni hrane, manje više je to bilo šta su im prolaznici, Beograđani donosili. Kasnije su se pojavile humanitarne organizacije i grupe građana, koji su se organizovali da pomognu tim ljudima. A opet je i preko medija bilo puno negativnih reakcija da su to strani agenti i teroristi koji su maskirani kao izbeglice.

Jusuf Kuran čita rukama

Veštačka podeljenost instrument vladavine na Balkanu

RSE: A šta mislite, postoje li podele na Balkanu?

Nikodijević: Postoje potencijalne podele uvek. Stvar je mudrih ili ne mudrih vladara kako će tu istinu da koriste. Navodno, u staroj Kini, mudri vladari koristili su svoje znanje i filozofiju da inspirišu harmoniju u društvu. Jer harmonija stvara prosperitet. Međutim, ne tako mudri vladari, oni koriste tu potencijalnu podeljenost kao instrument svoje vladavine.

RSE: A ima li u balkanskim podelama neke formule?

Nikodijević: Ja mislim da je to očigledno svakome ko želi da mu to bude očigledno. Kako su faraoni uspevali da toliko dugo i tako mnogo dinastija opstanu? Tako što su robove huškali jedne protiv drugih. Ta fora pali i dan danas.

RSE: Koji je onda medijum koji bi imao dovoljno snage i kredibiliteta da spaja?

Nikodijević: Mislim da umetnost može da da svoj doprinos, kao i svi drugi ljudi dobre volje. Ako je umetnost zaista umetnost, a ne režimski proizvod, onda je cilj umetnosti spajanje, zbližavanje, bolje razumevanje ljudi. To vlastima ne odgovara, pogotovo da budemo konkretni ovde na Balkanu, a i ne samo na Balkanu.

Većina ljudi na vlasti su ili oni isti, ili njima bliski, koji su došli na vlast još 90tih godina. Oni su došli na vlast izazivajući nestabilnost ratovima ili kvazi ratnim stanjem, stanjem napetosti, straha, pretnjama. Oni se samo u takvom okruženju osećaju komotno. Neki drugi obrazac gde bi vladala harmonija i gde bi postojao neki pravi ekonomski i kulturni plan, to njima ne odgovara jer se boje da bi ostali bez posla vrlo lako. Ne mislim samo na vladu u Beogradu. To odgovara i Prištini i Podgorici i Sarajevu i Banjaluci. Svi zajedno učestvuju u toj jednoj igri, u kojoj svi mi plaćamo svojim strahom.

'Dvadeset godina nisam sedeo sa Srbima za istim stolom'

RSE: Vaš prethodni singl "The Rain" i ovaj sada "The Qur'an" bi trebali da budu deo budućeg albuma "Ek-a-tattva" koji na sanskritu znači - jedna realnost, jedan cilj. Da li mislite da je društvo na Balkanu, u ovim trenutnim okolnostima, spremno da to čuje, da prihvati i da shvati poruke koji je im svojom muzikom šaljete?

Nikodijević: Mislim da je u stanju, ali možda nije svesno da jeste. Kao učitelj meditacije, otišao sam 2006. ili 2007. godine u Gračanicu na Kosovu i održao sam četverodnevnu radionicu kontrole stresa. Insistirao sam, iako je radionica bila na srpskom, da bude multietnička. Bili su tu i Srbi i Romi i Albanci i Bošnjaci. Mi smo četiri dana meditirali zajedno, radili jogu zajedno, učili vežbe disanja zajedno, pričali zajedno, jeli zajedno, šetali zajedno. Na kraju četvrtog dana, kada smo delili iskustva, to su suze bile, to su se ljudi grlili. Jedan Albanac je rekao nešto što sam tek kasnije shvatio koliko je to velika stvar. Rekao je: "Za mene je ovo danas veliki dan jer dvadeset godina nisam sedeo sa Srbima za istim stolom".

Dakle, moguće je, ako se pozabavimo istim ciljevima, nečim što nam je zajedničko. Šta je više zajedničko nego disanje, to stanje uma, taj "šalom" ili "selam" ili mir u srcu? To je nešto što nam je svima zajedničko i svi težimo tome. Ali, to vlastima ne odgovara, oni više vole da se igraju oko priznavanja ili ne priznavanja Kosova. To neka rešavaju političari i pravnici, mi kao narodi ne bi trebali da trpimo zato što oni ne mogu da se sporazumeju. Oni neće da se sporazumeju zato što im takvo stanje odgovara. Da imaju profita od toga, sporazumeli bi se preko noći.

RSE: Mislite li da smo kao društvo spremni ili nismo spremni da prihvatimo poruke koje šaljete?

Nikodijević: Kao društvo smo spremni, ali u onom trenutku kada to shvatimo. Recimo, ovi protesti koji su u jednom momentu dobili snagu pa su se raspali, a onda su zvanični mediji brzo objavili da je to propalo, da je gotovo. Nije propalo. Sada smo naučili nešto, sad smo shvatili koliko nas je. Pre ovih protesta sam mislio da smo u manjini, da isto razmišlja možda još par ljudi na Fejsbuku. Sada smo tek shvatili koliko nas zapravo ima i koliki je potencijal. Mora se doći do jedne šire svesti da se prevaziđe pitanje - Da li si ti Srbin, Hrvat ili Musliman?

RSE: Pre desetak godina ste sa Baletom Bulatovićem iz "Pekinške patke" objavili pesmu "Apocalypse Across the Sky". Deluje izrazito nacionalističko prosrpska, sa prosrpskim motivima. Da li ste tada drugačije razmišljali nego sada ili su to bile okolnosti?

Nikodijević: To sa Baletom je bio jedan moj lični pokušaj da napravimo kolekciju duhovnih i ljubavnih pesama. Taman smo mi krenuli i organizovali se, sklopili studio u mojoj spavaćoj sobi, kad ono desilo se bombardovanje Srbije. Ja sam radio kao prevodilac na "ABC" televiziji. Moj posao je bio da gledam RTS (Radio-televizija Srbije) po ceo dan. Po ceo dan smo bili bombardovani emotivno tim lošim vestima iz Srbije. Tako je ceo naš rad na tom albumu potpuno otišao u jednom drugom pravcu.

Isto kao što je "The Qur'an" emotivna reakcija na izbeglice i njihovu tragediju, tako je ovo bila emotivna reakcija na srpski narod, koji je u tom trenutku bio stešnjen između loše politike Slobodana Miloševića i agresije sa Zapada. Srce mi je pucalo od loših vesti i to je rezultiralo u toj pesmi.

Obrok dnevno migrantima u Tuzli

RSE: Sa "Igrom staklenih perli" ste krenuli pre 41 godinu otprilike. Okarakterisala bih to kao neki psihodelični rok, koji je bio potpuno drugačije od bilo čega. I sa "Belim zecom" niste nešto mnogo odmakli u smislu orijentacije, tog nekog psihodeličnog roka. Koliko su se razlozi za "biti drugačiji" menjali u poslednje četiri decenije?

Nikodijević: Nije toliko bitno bilo za mene biti drugačiji, mada ima i toga. Više je naglasak bio na biti autentičan i biti dovoljno hrabar da budeš autentičan, takav kakav si. Tako sam i doživeo "Igru staklenih perli". Svi su pitali: "Šta ste vi time hteli da kažete?". Sve smo hteli da kažemo i nismo ništa hteli da kažemo. Sociolozi i kritičari kažu da nema apolitične umetnosti. Ok. Zato što nismo pokušavali da radimo kao drugi, nismo uopšte razmišljali o tome da li će se to nekome dopasti ili neće. Nama se to sviđalo, to nam je izazivalo neizmerno zadovoljstvo.

Pošto sam bio najpraktičniji u bendu, hteo sam da sviramo uživo. Svi su me gledali čudno i pitali se kome? Rekao sam da će doći neko sigurno. I tako smo na prvoj svirci napunili Dadov, oko stotinjak mesta. To je bilo daleko više nego što smo mislili.

'Jedini način da se mrak pobedi je da se upali svetlo'

RSE: Dugo se bavite muzikom, iako ste profesionalni prevodilac. Kako uopšte gledate danas na stanje u muzici ili u umetnosti uopšte? Jesu li stvari bolje ili lošije?

Nikodijević: Sa jedne strane su bolje, sve zahvaljujući tehnologiji, Internetu i zahvaljujući dostupnosti tehnologije. Nekada, da bi se ušlo u studio, da bi se snimio album, jedini način je bio da se nekako šlihtate sa vlasti, da bi vam odobrili sredstva, da bi taj bend dobio državno odobrenje, da bi mogao da snima u "Studiju 5" ili gde već. Danas svako može da snima ko može sebi da priušti par stotina evra i da si kupi kompjutersku tehnologiju. To je ono što je dobro. Ono što nije dobro je ta regionalna razdvojenost.

Mislim da umetnici i muzičari nisu dovoljno shvatili ovo o čemu pričamo. Mi stalno tražimo nove političke obrasce da rešimo probleme. To se neće desiti. Stalno govorim da ne možemo mrak pobediti mrakom. Jedini način da se mrak pobedi je da se upali svetlo. Mi, ljudi, dobre volje, bez obzira čime se bavimo, muzičari, prevodioci, arhitekte, meditanti, moramo nekako da nađemo način da se udružimo, i na regionalnom i na lokalnom nivou, da zajednički delujemo. Jer sve dok se držimo toga čija je to teritorija, ko je na čijoj teritoriji – oko tih stvari znamo da se ne slažemo. Možda je bolje da se bavimo onim što nam je zajedničko, a zajednički dišemo, zajednički igramo, zajednički pevamo, slušamo istu muziku. Imamo puno zajedničkih stvari.

Meni je jako žao što je festival "Mirdita, dobar dan" tako ocrnjen u javnosti u smislu - eto Šiptari u sred Beograda. Pa nemojte ljudi tako pobogu! Umetnici pokušavaju, na neki način, da zajedničkim radom premoste te barijere.

Na kraju krajeva, hoćemo li svojoj deci da ostavimo stanje razgraničenja? Za mene je sledeći korak odatle geto ili aparthejd. Hoćemo li takvu politiku i takav svet da ostavimo deci? Ili ćemo graditi politiku u kojoj će deca da idu u iste škole?

Možda nam se neće svideti da će naša deca govoriti albanski, ili će njihova dece govoriti srpski, ali će živeti u miru i moći će da se igraju zajedno, moći će bez pratnje naoružanih lica da idu u školu. Izbor je na nama. Hoćemo li da teramo mak na konac ili ćemo možda malo drugačijim očima da posmatramo svet oko sebe.