Frontmen benda Goblini Branko Golubović Golub govori o svojoj autobiografskoj knjizi ”Izgužvane misli”, u izdanju "Dallas Records-a", o rok bendu u 90-im godinama kada je Srbiju preplavila novokomponovana turbo folk muzika. Poznati roker trenutno živi u Jordanu, bavi se humanitarnim radom.
Pesma “Ima nas” šabačkog benda koja je bila “himna” antimiloševićevskih demonstracija, peva se ponovo u protestnim šetnjama u Beogradu.
“…Ako žele da te promene, ne daj da te unište, kada misliš da si sam, podigni ruku, nek ulice gore za novi dan, kada misliš da si sam, mi smo ovde, ima nas gomila….”
Golubović: Bio bih najsretniji da više nema potrebe da se ta pesma pušta na nekim javnim mestima i da više nema potrebe da je Goblini izvode na koncertima. Na žalost, vraćamo se na neku staru priču i ta pesma opet ima neko svoje značenje. Jednostavno, stvari se vraćaju na staro, neka vrsta “kvake 22“.
Ono što mene više plaši je da ta pesma ne postane početak kraja, kao što se desilo sa istom tom pesmom, kada smo protestvovali tamo negde devedesetih i nakon svega što se desilo, u oktobru. Sa neke naše tačke gledišta, to nije donelo neke preterano velike promene. Nemamo više rat, ali ljudi su i dalje gladni, beže iz zemlje i ništa nam se lepo ne dešava.
RSE: Da li ste pevali tu pesmu, kada ste bili prošle nedelje u Beogradu i Novom Sadu?
Golubović: Naravno, bez te pesme ne može da prođe koncert Goblina. Ljudi su je prihvatili, ljudi su se pronalazili u njoj. U kontekstu u kome živimo i u vremenu u kome živimo, ta pesma je izuzetno bitna i motiviše ljude da razmišljaju o tome kako da promene svet oko sebe i kako da promene svoje živote. Naglašavam, plaši me samo da sve ovo, što se dešava, opet, na kraju krajeva, ne donese neke bitne promene za ljude u Srbiji jer jedanput smo se već „opekli“.
RSE: Hoćeš nas podsetiti na stihove, koji privlače toliko mlade i danas, kao i one devedesetih godina?
Golubović:
Kada te ne shvate, ako te odbace,
ako žele da te promene, ne daj da te unište.
Kada misliš da si sam, ti podigni ruku,
neka ulice gore, za novi dan.
Kada misliš da si sam,
mi smo ovde i ima nas gomila.
RSE: Povod za ovaj razgovor je tvoja autobiografska knjiga „Izgužvane misli“. To je zapravo priča o jednom rok-pank bendu u devedesetim godinama, kada se svuda čula jedna sasvim drugačija muzika, turbo folk. Kako se rok izborio sa turbo folkom?
Golubović: Ipak su postojali koreni rokenrola, koji su bili izuzetno jaki devedesetih. Ne zaboravimo da je većina mladih ljudi, koji su sazrevali u to vreme, imala dodira sa rokenrolom. Imali smo sjajne godine osamdesetih, gde su neki novotalasni bendovi, ne samo iz Srbije, nego iz Hrvatske, Slovenije, BiH, žarili i palili. Bili su popularni na našim podnebljima. Bilo je mnogo lakše započeti nešto po pitanju rokenrola.
Ono što je bilo za nas teško i što je bio problem jeste to da dolazimo iz Šapca. Šabac je predstavljao, ne srpski, nego jugoslovenski Nešvil. Nekako su ljudi povezivali Šabac sa turbo folkom, a u principu Šabac nema veze sa turbo-folkom. Šabac ima veze sa nekom izvornom narodnom muzikom. Sve u svemu, nikada iz Šapca nije ništa pametno izašlo, po pitanju rokenrola.
Nemamo više rat, ali ljudi su i dalje gladni, beže iz zemlje i ništa nam se lepo ne dešava.
U to vreme, da budem iskren, Goblini su krenuli, ali tu su bila još tri benda, koja su paralelno krenula sa nama. To su: Čuvaj bližnjeg svoga, Delirijum maksimum i Logopedi. Logopedi su bend koji je, ako se ne varam, pobedio na zadnjoj Zaječarskoj gitarijadi. Oni su se, na izuzetno pametan način, igrali sa tom celom pričom, koja se dešavala u Srbiji. Kombinovali su sve to što se dešavalo u tom trenutku sa šundom i turbo folkom, koristeći izuzetno jake muzičke rokenrol izraze, da na neki način spoje nespojivo i da budu izuzetno ironični u tom svom paketu, koji su predstavili ljudima. To im je uspelo, to im je pošlo za rukom.
RSE: Verujem da bi ti mnogo pričao o Šapcu jer si i u knjizi pisao o Šapcu, ali mene interesuju neke druge stvari. Na primer, susret sa Zoranom Đinđićem devedeset i neke godine, kada vam je on rekao: „Kada mi dođemo na vlast, ove polugole pevačice će otići na porno kanale. Vratićemo rok u svom sjaju“. Šta se, međutim, dogodilo?
Golubović: Vraćamo se na priču sa početka razgovora. Ništa se nije dogodilo. Mislim da je to što je Zoran rekao nama bilo zaista nešto najiskrenije, što je on podelio sa nama. Ne zaboravimo da je on jedan u toj plejadi političara, koji su izgurali celu tu priču 2000. Verovatno je bio jedan od retkih iz te plejade kojeg je interesovao, ne samo rokenrol, nego umetnost generalno, pričamo o različitim sferama umetnosti, pričamo o slikarstvu, o filmu, pričamo o pozorištu, o mnogim drugim stvarima. Mislim da su njemu ruke bile vezane zbog okruženja.
Pročitajte i ovo: Darko Rundek: Neka se pjeva 'Aj, Karmela'RSE: Ti u knjizi kažeš da već na prvom koncertu, posle 5. oktobra, koji je organizovan u čast pobede, svrgavanja Miloševića sa vlasti, nije bilo ni jednog benda koji je u devedesetim godinama bio na antirežimskim pozicijama, koji je pozivao na bunt. Da li je to bilo veliko razočarenje u tom trenutku? Da li si pomišljao da je to znak nečega što će se događati u narednim godinama?
Golubović: Da. Nismo mi klinci, mi smo odrasli ljudi, bilo nam je odmah jasno šta se tu desilo. Bio je to šamar koji smo doživeli u tom trenutku, neposredno posle revolucije. Pričamo o par dana kasnije, kada smo već shvatili da smo izigrani i da verovatno od ovoga nema ništa.
Jednostavno, mi nikada nismo očekivali da će neko da nam stavi pare u džep. Mi smo samo očekivali da dobijemo dovoljno medijskog prostora i da imamo tu mogućnost da prenosimo neke svoje poruke i ideje ljudima koji žele da čuju. Ništa se od toga nije desilo. Izuzetno razočarenje.
Zbog svega toga smo izuzetno oprezni, kada pričamo o revoluciji, kada pričamo o protestima... Kao bend, mi zaista želimo da budemo sigurni da je sve to čisto i da se odvija na najbolji mogući način.
Knjiga Branka Golubovića Goluba, "Izgužvane misli"
RSE: Za stanje u medijima danas govore da je čak i lošije nego u devedesetim godinama. Meni je zanimljiva tvoja priča o jednom intervjuu, sa portirnice Radio Beograda. Šta se dogodilo te 1999. godine?
Golubović: Spremali smo koncert u Beogradu i samim tim, običaj je bio, da dvojica od nas provedu neko vreme u Beogradu, radeći intervjue. Radi se na promociji koncerta. Jedan od tih intervjua je trebao da se uradi na Radiju 202. Mislim da smo u to vreme pevali pesme sa albuma Rekontra, koje su imale i slale određene poruke, koje vladajućim strukturama nisu odgovarale. Igrom slučaja smo dospeli na tu neku „crnu listu“, za koju nismo znali ni da postoji, a ni ljudi na Dvestadvojci nisu znali da postoji.
Aca Seltik, pevač grupe Ortodoks Kelts, trebao je da radi intervju sa mnom i čekao me na 202. Došao sam do portirnice. Međutim, portir me zaustavi i kaže: „Izvinjavam se, vi ne možete gore“. Video sam da je i čoveku bilo izuzetno neprijatno što tako nešto mora da mi saopšti, što je deo cele te priče, celog tog sistema. On je bio samo egzekutor neke odluke da se nama zabrani pristup medijima. Nakon što mi je to rekao, samo sam ga zamolio da porazgovaram sa Acom, da nazove Acu u studio, da mu javi da neću moći da dođem.
Onda nam je pala na pamet ta ideja. Ako ne mogu da se popnem do 202-ke, onda barem mogu da ostanem kraj telefona, da me Aca uključi direktno u program i da uradimo intervju sa portirnice. To smo i uradili.
Meni je bilo izuzetno drago da smo tako nešto uradili. Jedan oblik bunta. Na neki način smo uspeli da prebrodimo problem i da“ ukrstimo mišiće“ protiv vladajućeg režima. Na sreću, i taj portir nam je pomogao u svemu tome. Čovek je shvatio o čemu se radi, šta se radi. Rekao je: „Nema problema, samo radite. Molim te, završi i beži“.
U ono vreme (1990-ih) , kada su počeli da nas stežu, da nam uvode cenzuru i zabrane gostovanja, mi smo zaista imali pristup, maltene, svakoj televiziji
RSE: To je bilo u tvom stilu, subverzivno. Uostalom, tako je bilo i na koncertima. Ti opisuješ posebno upečatljivo jedan koncert u SKC-u (Studentskom kulturnom centru) u Beogradu uoči 5. oktobra. Napisao si da to nije koncert, da je to skup istomišljenika. Da li ti danas prepoznaješ neki subverzivni element, bunt u kulturi, u muzici, pozorištu, na filmu?
Golubović: Ima ga, ali je zbog nepristupačnosti medijima sve teže i teže videti ga, sem ukoliko znaš ljude, znaš šta rade, kako rade i čime se bave.
U ono vreme (1990-ih) , kada su počeli da nas stežu, da nam uvode cenzuru i zabrane gostovanja, mi smo zaista imali pristup, maltene, svakoj televiziji. Pričamo o 99,9 odsto televizija. Čak je i čuveni Pink imao dve-tri televizijske emisije koje su se bavile rokenrolom. Imali su i top listu. Dolazili smo na gostovanja tamo i pričali o svemu i svačemu.
Danas je to mnogo teže. Takve priče više se ne puštaju na TV-u. Takvi ljudi više nemaju pristup na TV.
RSE: Postavlja se pitanje ko oblikuje današnji muzički i svaki drugi ukus ove mlade generacije?
Golubović: Kasno je pričati o tome, mislim da je on već oblikovan. Krenimo od toga, ili pričajmo o tome, kada je sve krenulo nizbrdo. To su rane devedesete. Roditelji većine dece, koja su danas tek rođena, u tom periodu bili su zahvaćeni celom tom pričom. Mi već pričamo o drugoj generaciji ljudi u ovoj zemlji koji nisu imali mogućnost pristupa nečemu što je normalno, ako pričamo o kulturi i sa umetničke tačke gledišta. Jednostavno su zatrovani šundom od samog početka svog života.
To je izuzetno teško menjati. U principu, nemaš potrebe da se mučiš time da im prezentuješ nešto. Prezentuješ im to što se trenutno traži, to što većina njih traži, želi da vidi, želi da čuje. Mislim da je izuzetno lako danas medijima da razmišljaju o tome šta treba prezentirati omladini jer mediji su biznis, a biznis gleda da dobije što veću količinu ljudi oko sebe. Ako 90 odsto ljudi danas u našoj zemlji sluša šund (pričamo o muzici) naravno da će im se prezentirati šund.
Pročitajte i ovo: Kako je opstao 'Turbo-folk'RSE: Zašto si ti otišao iz zemlje? Da li je motiv bilo - trbuhom za kruhom, ili si pobegao od nečega?
Golubović: Jednostavno, desio mi se život. Prvi sam se od Goblina oženio i dobio sina. To je period koji se poklopio sa periodom nakon revolucije 2000. godine i nakon što smo shvatili da od muzike, ne da ne možemo da živimo, nego da ne možemo to da koristimo čak ni kao dodatan izvor zarade.
U tom periodu, kao osoba koja je trebala da vodi računa o svom potomstvu, o detetu koje imam, mislim da sam definitivno doneo ispravnu odluku da treba da počnem da se bavim nečim drugim.
Nemojmo da zaboravimo da Goblini nisu prestali sa radom zato što je Golub otišao. Golub je ostao još godinu i po dana u ovoj zemlji nakon što su Goblini prestali sa radom. Samo sam se totalno posvetio poslu koji je mogao da prehrani porodicu.
RSE: Taj posao je humanitarni rad. Ti si trenutno u Jordanu. Šta tu konkretno radiš?
Golubović: Trenutno radim za humanitarnu kancelariju i kancelariju civilne zaštite EU na našem jeziku. To je donatorski posao. Mi smo organizacija koja iz određenih fondova EU dodeljuje raznim NGO organizacijama i organizacijama UN-a, kao i međunarodnim organizacijama, kako bi one mogle da rade na određenim projektima pomoći ljudima kojima je ta pomoć neophodna. U većini slučajeva, to su sirijske izbeglice.
RSE: Pre toga si bio u Etiopiji, Avganistanu, Pakistanu, Šri Lanci i Gruziji....
Golubović: Ono čime se bavim i ono što je usko stručno u ovom trenutku za mene, to je pre svega zdravstvo. To su projekti koji su vezani za zdravstvo. Mi sponzorišemo radove određenih bolnica i klinika koje se nalaze ili u izbegličkim kampovima ili van izbegličkih kampova, gde živi dosta izbeglica. Omogućavamo ljudima da dođu do zdravstvene pomoći koja im je neophodna. Kada su bolesni, da mogu da dođu, da dobiju besplatnu pomoć, da mogu da dobiju besplatne lekove i tako dalje.
Pomažemo deci koja imaju urođene srčane zdravstvene probleme, gde su neophodne izuzetno komplikovane hirurške intervencije, nekada čak i dve hirurške intervencije u kraćem vremenskom periodu, kako bi se ti problemi otklonili. To je jedan od mojih poslova i jedan od projekata kojim se izuzetno ponosim. Do sada smo uspeli preko 90 dece praktično da izlečimo. Deca, koja nisu imala bukvalno nikakvu budućnost, odjednom, nakon par nedelja oporavka, mogu da izađu napolje i da se igraju, da voze bicikl, da igraju fudbal i da znaju da ih čeka dug život.
Verujem da je sve što ti padne na pamet ostvarivo, samo treba da uneseš energiju: Branko Golubović Golub
RSE: Da li ostaješ u kontaktu sa njima?
Golubović: Kada god je moguće. Nemoguće je devedesetoro dece, koja su raštrkana po celom Jordanu, upratiti. Ali, kada god sam na terenu, znam tačno gde se nalaze. Ukoliko sam u tom gradu ili u tom kampu, uvek nađem desetak minuta vremena da im odnesem neke slatkiše ili neko voće i da malo popričam sa njima i sa njihovom porodicom, da vidim da li je sve u redu.
RSE: Da li je teško biti stalno u toj stresnoj situaciji? Stalno sa unesrećenim ljudima, sa ljudima u problemu.
Golubović: Ukoliko si normalna ljudska osoba, naravno da te to pogađa. Teško se distancirati od problema te vrste, barem ja to ne mogu da uradim. Jeste teško i jeste stresno, ali moraš uvek da pronađeš neki način da to sve izbalansiraš.
Mene u firmi zovu „Doktor Džekil i Mister Hajd“, upravo zbog toga što radim takav posao, a preko vikenda se nađem u Beogradu i odsviram koncert. Malo se iživim. Rad sa Goblinima mi je bitan da mi donese neki životni balans, kada pričamo o problemima sa kojima se susrećem na poslu. Uživam u radu sa Goblinima.
Vaš browser nepodržava HTML5
Intervju nedelje: Branko Golubović Golub
RSE: Humanitarne nevladine organizacije prate povremeno finansijske afere. Da li se može obogatiti radom u nevladinim humanitarnim organizacijama?
Golubović: U smislu zarade, plate, ili u smislu afera?
RSE: U smislu zarade, plate.
Golubović: U smislu zarade, plate, nemoguće je obogatiti se. Može da se živi lepo. Zaista smatram da su plate koje dobijaju oni koji rade za humanitarne organizacije daleko ispod onoga što smatram da bi bilo normalno, naročito ako radiš u Jemenu, Kongu, Južnom Sudanu, Avganistanu, Iraku, Siriji.... Izuzetno teško je parama meriti to što si uložio u taj rad. Radi se i 24 sata dnevno, nema ni spavanja. Odvojen si od svoje porodice, ne vidiš ih mesecima. Živiš u zemljama gde su kulture totalno drugačije, način života je totalno drugačiji od toga na šta si se navikao u svojoj zemlji. To nije uopšte lak život. Da je lak, ljudi bi se tukli oko toga da tamo rade. Smatram da može da se živi, mogu pare da se stave na stranu, ali nisam sreo još nikoga ko se obogatio od toga, sem ukoliko nisi generalni sekretar UN-a ili tako nešto. Ako si pravi humanitarni radnik, koji provodi vreme na terenu, ne možeš se obogatiti.
Nikada nisam razmišljao da nije moguće ostvariti ideje koje imam.
RSE: U knjizi su, na poslednjoj stranici, tvoji prijatelji pisali o tebi. Između ostalog, jedan od njih je rekao da si ti “svetski putnik, aktivista, frontmen, pisac, opasan frajer“. Šta bi ti rekao za sebe, šta si ti?
Golubović: Ja sam samo Golub. Ja sam samo čovek koji je imao mogućnost da ispolji te neke stvari, da ih iznese iz sebe, da ih stavi na papir, ili na muzičku matricu, i da to predstavi ljudima. Uvek sam smatrao da nema tu ništa posebno. Jednostavno, koristio sam svaku mogućnost i nikada nisam razmišljao da nije moguće ostvariti ideje koje imam. Eto, to je možda jedina razlika. Verujem da je sve što ti padne na pamet ostvarivo, samo treba da uneseš energiju, da uneseš sebe sto odsto u taj rad i neke stvari će se ostvariti.