Film "Žućko - priča o Radivoju Koraću" redak je dokumentarno-igrani film u Srbiji koji se našao na bisokopskim repertoarima, nakon "Cinema komunisto" Mile Turajlić i Beogradskog fantoma. Priča je to o košarkaškom asu, koja je odavno zaboravljena, gurnuta pod tepih, čije ime se danas pominje samo kada se igra Kup Radivoja Koraća.
Novim generacijama to ime zapravo malo znači. Vežu ga za pomenuti kup ekipnog sporta koji u Srbiji propada, kao i svaki drugi deo društva. Zato je dokumentarni film Gordana Matića dobar pokušaj izvlačenja Koraćevog imena iz zaborava te približavanje novim generacijama jednog vremena u kojem su vrednosti i pogled na svet bili drugačiji.
Ovaj film priča je o generaciji koja je jugoslovensku košarku dovela na svetsku pozornicu, o vremenu kada se verovalo u zajedništvo i o jednom čoveku koji je uz svu svetsku slavu zadržao svoju skromnost. O svemu ovome, kao i o dokumentaristici u Srbiji poslednjih godina razgovaramo sa režiserom filma.
Matić: Korać je zaboravljen. Kad u inostranstvu pomenete ime Radivoja Koraća ljudi se sete Jugoslavije, Srbije, Beograda, sete se lepih stvari. On je predstavljao nešto lepo, dobro. Tada su ljudi imali predrasude da u Jugoslaviji žive komunisti koji su ovakvi i onakvi, a onda vam dođe riđokosi dečak koji je najbolji igrač na svetu u tom trenutku, sa 24, 25 godina, koji gleda Belmonda, sluča Rolingstonse i zapravo sve predrasude o tome kakvi su ljudi sa ovih prostora, sruši.
On je ostavljao trag gde god da se pojavio. Verujem da nije bio svestan toga koliko je značio za promociju ove zemlje.
Samo jedan primer koji nam je ispričao kapiten OKK Beograda Milorad Ergić. Putovali su na turneju kao klub i iz Francuske su u povratku svratili do Padove, rukovodstvo je, da bi zaradilo neki novac, ugovorilo utakmicu u Padovi 1961. godine, mnogo pre nego što je Žućko otišao da igra za klub u tom gradu. Kad su stigli vozom, ceo grad je bio oblepljen plakatima “Petrarka Padova vs Korac”, ispod malim slovima Beograd i još manjim Jugoslavija. I njemu je bilo neprijatno što to vidi, ali on je bio magnet za publiku. To su nam i ljudi u Italiji potvrdili. Bio je
veći i od svog kluba i od zemlje koju je predstavljao.
VIDEO: Trejler za film "Žućko - priča o Radivoju Koraću"
http://www.youtube.com/embed/mc-DGYHcI_g?rel=0
Matić: Milenko Tepić je predvodnik nove generacije, koji isto nosi broj 5 i levoruk je kao i Radivoje Korać; koji studira ekonomiju, nije se posle škole prepustio samo profesionalnom sportu. Jedan sjajan mladi čovek, vrlo elokventan, načitan, koji je, naprimer, gledao sve filmove Džima Džarmuša....On ima širinu u svom obrazovanju. Siguran sam da će vreme pred nama pokazati da je prava košarkaška zvezda.
S druge strane, naša priča jeste omaž košarci na ovim prostorima. Mi smo kroz kratke fragmente to i pokazali. Bilo je košarke i pre Žućkove generacije i igrali smo na svetskom prvenstvu ali vrlo retko smo bilo koga mogli da pobedimo. Ta nova generacija, generacija koja je preživela rat donela je promene. Recimo, Nebojša Popović je danas poptuno zaboravljen a da njega nije bilo verovatno ne bi bilo i Žućka ni cele generacije. On je zaboravljen van uskih košarkaških krugova, a etablirao je jugoslovensku košarku, postavio je sistem selektovanja igrača, izbora trenera, sudija, delegata, organizacija takmičenja. Bio je mozak celog košarkaškog saveza bivše Jugoslavije 20 godina, dokle god je mogao da radi. Takođe i Aca Nikolić, veliki profesor koji je u američkom Hall of Fame dobio svoje mesto davno pre svih. Radomir Šaper, Bora Stanković....
Uspesi dolaze sa tim mentalitetom koji donose Josip Đerđa, Ivo Daneu, Korać – to je različit pristup – “mi smo pobednici, mi to radimo bolje”. Jugoslavija je bila deveta na evropskom prvenstvu pre smene generacija. I uvodi se taj novi, pobednički duh. Kad pričamo sa ljudima vani, oni jasno kažu da je to jugoslovenska škola košarke, autentična škola koja je nastala ovde, razlikuje se od ruske, američke ... Sa mnogo više improvizacije, slobode i prepuštanja odluke samim igračima u kom momentu šta da urade. Zato valjda imamo i trenere i igrače u svim vodećim svetskim klubovima. Ovo je na neki način podsećanje da ne počinje sve od Đorđevićeve generacije ili Kićanovića, Dalipagića kada košarka počinje da biva profesionalna.
Ne treba zaboraviti da su za vreme Žućka sportisti bili amateri, nisu mogli da žive od toga. Jesu dobijali stipendije, hranarine, ali su morali da rade. Ivo Daneu je radio na Zagrebačkom velesajmu, tamo se i penzionisao. Svi su imali svoje poslove, studirali i sa strane igrali košarku.
Nije bilo teško doći do njih, bilo je mnogo teže selektovati koga zapravo ubaciti u film. Nažalost, neki više nisu bili među živima kad smo mi dobili sredstva da snimimo film, poput Radivojevih stričeva, radio voditelja Nikole Karaklajića, Ergića, to su ljudi koji su nam ispričali divne priče u pripremama, koje sam želeo da snimim, ali nismo uspeli.
Prvi dan snimanja filma je bio 14. januara 2009. godine kada smo snimili majku Radivoja Koraća, majka Zagu. Sledeći dan snimanja je bio u februaru u Nišu na finalu Kupa Radivoja Koraća iste godine, a u artikulisanije snimanje smo ušli 1. maja 2009. kada smo snimili prve intervjue sa Borom Stankovićem i, nažalost preminulim Draganom Glišićem, prvim trenerom Radivoja Koraća. Do tada nismo imali potvrdu da će bilo ko podržati film. Mi smo i prva dva dana snimanja odradili o našem trošku, do tada smo pregovarali sa Gradom i čekali konkurse.
Trebalo je odvojiti mit od stvarnosti jer su ljudi skloni mitologizaciji. Naravno, svaki film ne treba da bude imitacija nego interpretacija, kako autori to vide. Mi nismo probali da imitiramo stvari koje su se događale već smo probali, u igranim scenama pre svega, da spojimo priče ljudi koje nismo snimili. Ljudi kojih nema kao sagovornika, njihovih priča ima, poput Nikole Karaklajića, Ergića i sl.
Sećanja na rat, sećanja na dečaka koji je stalno zapisivao u blokče koliko je skočio tog dana kad mu je otac uhapšen i odveden na Goli otok, pa njihov odlazak za Liku… Sve su to zapravo sećanja ljudi sa kojima smo razgovarali a koji nisu dočekali početak snimanja filma.
Znao sam osnovne stvari a naučio sam sve što se vidi u filmu i mnogo više od toga - da je bio harizmatična ličnost, da je puno doprineo da se ljudi oko njega bolje osećaju, da je bio jedna jedinstvena osoba. Možda on toga nije bio svestan ali je prosto bio takav. Iznenadila me njegova skromnost ali kad upoznate njegovog brata shvatate da je to domaće vaspitanje. Došli bi ovamo Bitlsi i Rolingstonsi svakako da nije bilo njega, ali je pitanje kada i kako.
Određena doza nostalgije postoji kad se sada vidi da je Jugoslavija bila zajednica propuštenih šansi, jedna zemlja u kojoj je toliko toga propušteno bez obzira na uređenje jer, jednostavno, u kakvoj god zemlji da živite vi ste na istom prostoru.
Toliko je vremena prošlo da vas nostalgija za tim vremenima, za koja smatram da su bila bolja, vraća a polako i te neke fotografije i snimci postaju sve bleđi. Tu je potrebna distanca.
Kada imate dobru distancu u stanju ste da selektujete na kvalitetan način šta je važno a šta ne za vaš rad - ono što može da izazove emociju za razliku od onoga što je informacija. Ja znam da to nije bilo sjajno vreme, nije bilo sjajno ni Žućkovo vreme. Mi smo u filmu želeli da ga prikažemo romansiranijim nego što je bilo jer to je film, on ne mora da odražava stvarnost, bez obzira što se u ovom slučaju tiče istinitog događaja, ali su svi dovoljno dramatizovani da bi bili pitki za priču.
Teško je. Trebate potrošiti toliko energije da se objasni da bi to bilo dobro za generacije koje dolaze, ali vas opet niko ne razume. Nikada nije bilo ni lako ali da nismo imali taj igrani segment u filmu teško da bi prikupili sredstva.
Mediji su oni koji treba da komuniciraju između javnosti i stvaralaca Mislim da mi imamo problem i sa medijima, naslovne strane su bile pune Anđeline Džoli pre nego recimo da "Šešir profesora Vujića" ima 40.000 gledalaca u prvoj nedelji prikazivanja
Jedan period imali smo niz jako loših domaćih filmova i ljudi koji su to gledali bili su razočarani. Krivo mi je što Cinema Komunisto nije došao do bolje distribucije ovde, mi imamo problem sa distribucijom i to je sistemski problem.
Imate veoma malo mesta u Beogradu, a van njega ih i nema, gde ljudi mogu da odgledaju film koji nije spektakl, koji nije akcion film sa sjanim specijalnim efektima
Naravno da toga treba ali to su vizuelne atrakcije, a sve je manje mesta gde vi možete da pogledate filmove u kojima gledalac može da oseti nešto, odnosno da ode u bioskop da bi osetio nešto.
Mislim da je ranije publika išla u bioskope da bi osetila nešto i da kod kuće hoće da pogleda nešto informativno.
To su isprepisivane kompilacije raznih dokumenata koje ni na šta ne liče. Na primer, vi imate porez na domaći film isti kao porez za holivudski film, što nije normalno. Distributer plaća isti porez i za domaću i stranu kinemaotografiju. Teško se ulazi na televizuju, naročito nacionalnu i morate biti spremni na na različite vrste dogovora. Mnogo bi logičnije bilo da svaki film koji podrži Filmski centar Srbije da ima obavezu da pokloni taj film televiziji i da ona ima obavezu da ga prikaže i da da reklamu za taj film.
Poslednjih dve godine se pojavilo mnogo više dobrih filmova, nego što se pojavilo u poslednjih skoro 10 godina. Tu imamo i dokumentarnih i igranih filmova i ne bih ih odvajao - Cinema komunisto, Šišanje, Neprijatelj, Beogradski fantom, Tilva Roš.... To su, u najvećem delu, prvenci filmskih režisera.
Ne želim da isključim stare, velike reditelje, ali mislim da neka svežina dolazi od tih ljudi, manje kompromisa su spremni da učine na svoju štetu da bi uradili film
Filmovi novih reditelja vraćaju polako publiku u bioskope na domaći film.
Novim generacijama to ime zapravo malo znači. Vežu ga za pomenuti kup ekipnog sporta koji u Srbiji propada, kao i svaki drugi deo društva. Zato je dokumentarni film Gordana Matića dobar pokušaj izvlačenja Koraćevog imena iz zaborava te približavanje novim generacijama jednog vremena u kojem su vrednosti i pogled na svet bili drugačiji.
Ovaj film priča je o generaciji koja je jugoslovensku košarku dovela na svetsku pozornicu, o vremenu kada se verovalo u zajedništvo i o jednom čoveku koji je uz svu svetsku slavu zadržao svoju skromnost. O svemu ovome, kao i o dokumentaristici u Srbiji poslednjih godina razgovaramo sa režiserom filma.
* Radili ste na filmu preko tri godine. Kakav je ukupni utisak – ima li Radivoje Korać mesto koje zaslužuje u istoriji ovih prostora?
Matić: Korać je zaboravljen. Kad u inostranstvu pomenete ime Radivoja Koraća ljudi se sete Jugoslavije, Srbije, Beograda, sete se lepih stvari. On je predstavljao nešto lepo, dobro. Tada su ljudi imali predrasude da u Jugoslaviji žive komunisti koji su ovakvi i onakvi, a onda vam dođe riđokosi dečak koji je najbolji igrač na svetu u tom trenutku, sa 24, 25 godina, koji gleda Belmonda, sluča Rolingstonse i zapravo sve predrasude o tome kakvi su ljudi sa ovih prostora, sruši.
On je ostavljao trag gde god da se pojavio. Verujem da nije bio svestan toga koliko je značio za promociju ove zemlje.
Samo jedan primer koji nam je ispričao kapiten OKK Beograda Milorad Ergić. Putovali su na turneju kao klub i iz Francuske su u povratku svratili do Padove, rukovodstvo je, da bi zaradilo neki novac, ugovorilo utakmicu u Padovi 1961. godine, mnogo pre nego što je Žućko otišao da igra za klub u tom gradu. Kad su stigli vozom, ceo grad je bio oblepljen plakatima “Petrarka Padova vs Korac”, ispod malim slovima Beograd i još manjim Jugoslavija. I njemu je bilo neprijatno što to vidi, ali on je bio magnet za publiku. To su nam i ljudi u Italiji potvrdili. Bio je
veći i od svog kluba i od zemlje koju je predstavljao.
VIDEO: Trejler za film "Žućko - priča o Radivoju Koraću"
http://www.youtube.com/embed/mc-DGYHcI_g?rel=0
* Povezali ste Koraća, generaciju Saše Đorđevića i najmlađu generaciju košarkaša preko Milenka Tepića već na samom početku. Tepićeva rečenica da želi da sazna više o Koraću zapravo zaokružuje priču koja počinje sa Žućkom.
Matić: Milenko Tepić je predvodnik nove generacije, koji isto nosi broj 5 i levoruk je kao i Radivoje Korać; koji studira ekonomiju, nije se posle škole prepustio samo profesionalnom sportu. Jedan sjajan mladi čovek, vrlo elokventan, načitan, koji je, naprimer, gledao sve filmove Džima Džarmuša....On ima širinu u svom obrazovanju. Siguran sam da će vreme pred nama pokazati da je prava košarkaška zvezda.
S druge strane, naša priča jeste omaž košarci na ovim prostorima. Mi smo kroz kratke fragmente to i pokazali. Bilo je košarke i pre Žućkove generacije i igrali smo na svetskom prvenstvu ali vrlo retko smo bilo koga mogli da pobedimo. Ta nova generacija, generacija koja je preživela rat donela je promene. Recimo, Nebojša Popović je danas poptuno zaboravljen a da njega nije bilo verovatno ne bi bilo i Žućka ni cele generacije. On je zaboravljen van uskih košarkaških krugova, a etablirao je jugoslovensku košarku, postavio je sistem selektovanja igrača, izbora trenera, sudija, delegata, organizacija takmičenja. Bio je mozak celog košarkaškog saveza bivše Jugoslavije 20 godina, dokle god je mogao da radi. Takođe i Aca Nikolić, veliki profesor koji je u američkom Hall of Fame dobio svoje mesto davno pre svih. Radomir Šaper, Bora Stanković....
Uspesi dolaze sa tim mentalitetom koji donose Josip Đerđa, Ivo Daneu, Korać – to je različit pristup – “mi smo pobednici, mi to radimo bolje”. Jugoslavija je bila deveta na evropskom prvenstvu pre smene generacija. I uvodi se taj novi, pobednički duh. Kad pričamo sa ljudima vani, oni jasno kažu da je to jugoslovenska škola košarke, autentična škola koja je nastala ovde, razlikuje se od ruske, američke ... Sa mnogo više improvizacije, slobode i prepuštanja odluke samim igračima u kom momentu šta da urade. Zato valjda imamo i trenere i igrače u svim vodećim svetskim klubovima. Ovo je na neki način podsećanje da ne počinje sve od Đorđevićeve generacije ili Kićanovića, Dalipagića kada košarka počinje da biva profesionalna.
Ne treba zaboraviti da su za vreme Žućka sportisti bili amateri, nisu mogli da žive od toga. Jesu dobijali stipendije, hranarine, ali su morali da rade. Ivo Daneu je radio na Zagrebačkom velesajmu, tamo se i penzionisao. Svi su imali svoje poslove, studirali i sa strane igrali košarku.
Radivoje Korać
* U filmu se pojavljuju mnogi savremenici Radivoja Koraća kao i njegov prvi trener, ali i predstavnici drugih generacija košarkaških ekipa Jugoslavije i Srbije. Da li je bilo teško okupiti ih sve oko ove priče?
Nije bilo teško doći do njih, bilo je mnogo teže selektovati koga zapravo ubaciti u film. Nažalost, neki više nisu bili među živima kad smo mi dobili sredstva da snimimo film, poput Radivojevih stričeva, radio voditelja Nikole Karaklajića, Ergića, to su ljudi koji su nam ispričali divne priče u pripremama, koje sam želeo da snimim, ali nismo uspeli.
Prvi dan snimanja filma je bio 14. januara 2009. godine kada smo snimili majku Radivoja Koraća, majka Zagu. Sledeći dan snimanja je bio u februaru u Nišu na finalu Kupa Radivoja Koraća iste godine, a u artikulisanije snimanje smo ušli 1. maja 2009. kada smo snimili prve intervjue sa Borom Stankovićem i, nažalost preminulim Draganom Glišićem, prvim trenerom Radivoja Koraća. Do tada nismo imali potvrdu da će bilo ko podržati film. Mi smo i prva dva dana snimanja odradili o našem trošku, do tada smo pregovarali sa Gradom i čekali konkurse.
* Koliko je bilo teško odvojiti mit od stvarnosti kad je u pitanju priča o Koraću, obzirom da se za njega ne veže samo košarka, nego i urbani duh Beograda u to vreme, dolazak muzike Bitlsa, Stounsa, drugačiji stil oblačenja….
Trebalo je odvojiti mit od stvarnosti jer su ljudi skloni mitologizaciji. Naravno, svaki film ne treba da bude imitacija nego interpretacija, kako autori to vide. Mi nismo probali da imitiramo stvari koje su se događale već smo probali, u igranim scenama pre svega, da spojimo priče ljudi koje nismo snimili. Ljudi kojih nema kao sagovornika, njihovih priča ima, poput Nikole Karaklajića, Ergića i sl.
Sećanja na rat, sećanja na dečaka koji je stalno zapisivao u blokče koliko je skočio tog dana kad mu je otac uhapšen i odveden na Goli otok, pa njihov odlazak za Liku… Sve su to zapravo sećanja ljudi sa kojima smo razgovarali a koji nisu dočekali početak snimanja filma.
* Šta ste naučili o Koraću?
Znao sam osnovne stvari a naučio sam sve što se vidi u filmu i mnogo više od toga - da je bio harizmatična ličnost, da je puno doprineo da se ljudi oko njega bolje osećaju, da je bio jedna jedinstvena osoba. Možda on toga nije bio svestan ali je prosto bio takav. Iznenadila me njegova skromnost ali kad upoznate njegovog brata shvatate da je to domaće vaspitanje. Došli bi ovamo Bitlsi i Rolingstonsi svakako da nije bilo njega, ali je pitanje kada i kako.
* Ovo je drugi celovečernji dokumentarni film u poslednje tri godine koji se na neki način bavi Jugoslavijom dve decenije nakon raspada. Da li smo došli do te istorijske distance u kojoj mlađi režiseri konačno toj temi mogu da pristupe ideološki neopterećeno? Jugonostalgija je prisutna i u Cinema Komunisto i u Žućku.
Toliko je vremena prošlo da vas nostalgija za tim vremenima, za koja smatram da su bila bolja, vraća a polako i te neke fotografije i snimci postaju sve bleđi. Tu je potrebna distanca.
Kada imate dobru distancu u stanju ste da selektujete na kvalitetan način šta je važno a šta ne za vaš rad - ono što može da izazove emociju za razliku od onoga što je informacija. Ja znam da to nije bilo sjajno vreme, nije bilo sjajno ni Žućkovo vreme. Mi smo u filmu želeli da ga prikažemo romansiranijim nego što je bilo jer to je film, on ne mora da odražava stvarnost, bez obzira što se u ovom slučaju tiče istinitog događaja, ali su svi dovoljno dramatizovani da bi bili pitki za priču.
* Koliko je teško u Srbiji snimati dokumentarni film?
Teško je. Trebate potrošiti toliko energije da se objasni da bi to bilo dobro za generacije koje dolaze, ali vas opet niko ne razume. Nikada nije bilo ni lako ali da nismo imali taj igrani segment u filmu teško da bi prikupili sredstva.
Mediji su oni koji treba da komuniciraju između javnosti i stvaralaca Mislim da mi imamo problem i sa medijima, naslovne strane su bile pune Anđeline Džoli pre nego recimo da "Šešir profesora Vujića" ima 40.000 gledalaca u prvoj nedelji prikazivanja
Jedan period imali smo niz jako loših domaćih filmova i ljudi koji su to gledali bili su razočarani. Krivo mi je što Cinema Komunisto nije došao do bolje distribucije ovde, mi imamo problem sa distribucijom i to je sistemski problem.
Naravno da toga treba ali to su vizuelne atrakcije, a sve je manje mesta gde vi možete da pogledate filmove u kojima gledalac može da oseti nešto, odnosno da ode u bioskop da bi osetio nešto.
Mislim da je ranije publika išla u bioskope da bi osetila nešto i da kod kuće hoće da pogleda nešto informativno.
* Hože li nedavno usvojeni Zakon o kinematografiji to promeniti?
To su isprepisivane kompilacije raznih dokumenata koje ni na šta ne liče. Na primer, vi imate porez na domaći film isti kao porez za holivudski film, što nije normalno. Distributer plaća isti porez i za domaću i stranu kinemaotografiju. Teško se ulazi na televizuju, naročito nacionalnu i morate biti spremni na na različite vrste dogovora. Mnogo bi logičnije bilo da svaki film koji podrži Filmski centar Srbije da ima obavezu da pokloni taj film televiziji i da ona ima obavezu da ga prikaže i da da reklamu za taj film.
* Ovo je treći dokumentarni, dokumentarno igrani film autora iz Srbije u poslednjih nekoliko godina koji je imao veliku premijeru u punom centru “Sava”. Da li to znači da domaći dokumentarci konačno nalaze put do šire publike?
Poslednjih dve godine se pojavilo mnogo više dobrih filmova, nego što se pojavilo u poslednjih skoro 10 godina. Tu imamo i dokumentarnih i igranih filmova i ne bih ih odvajao - Cinema komunisto, Šišanje, Neprijatelj, Beogradski fantom, Tilva Roš.... To su, u najvećem delu, prvenci filmskih režisera.
Ne želim da isključim stare, velike reditelje, ali mislim da neka svežina dolazi od tih ljudi, manje kompromisa su spremni da učine na svoju štetu da bi uradili film
Filmovi novih reditelja vraćaju polako publiku u bioskope na domaći film.