Kin za RSE: Populizam je autoimuna bolest demokratije

Novi populizam je autoimuna bolest demokratije, jer se hrani uz pomoć demokratskih institucija, kaže za RSE Džon Kin (John Keane), profesor Univerziteta u Sidneju.

"Šta može biti demokratskije nego vođenje politike u ime naroda? Populističke partije koje nastupaju sa politikom u ime naroda, mobilišu građane da bi pobedile. Međutim, kada dođu na vlast umesto očekivanog ublažavanja retorike, jer su ostvarile cilj, na spram politike u ime i u interesu naroda, počinju da uništavaju ključne demokratske mehanizme", kaže Kin, autor mnogih knjiga, među njima "Život i smrt demokratije".

U novoj knjizi, koja uskoro izlazi, analizira "marš" novih despota u 21. veku, kojih, osim tradicionalno na Istoku, sada ima i na Zapadu.

"Koristim termin despotizam jer istorijski objašnjava fenomen dobrovoljnog potčinjavanja građana vlastima. Ovi režimi su veoma vešti u stvaranju lojalnosti stanovništva", kaže profesor Kin.

Intervju: Džon Kin

Populizam koristi demokratiju, a onda je uništava

RSE: Upozorili ste da su neprijatelji demokratije u usponu. Ko su oni konkretno?

Kin: Interno, unutar postojećih demokratskih društava pojavljuje se novi populizam kao, u suštini, demokratski fenomen. Eksterno, u Rusiji, Kini, zemljama Centralne Azije, Mađarskoj, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskoj Arabiji, Belorusiji, Vijetnamu i rastućem broju drugih država – kristališe se novi tip vlasti koji nazivam "novi despotizam". To je šekspirovski trenutak, u kome se dešavaju mnoge iznenađujuće i čudne stvari kada je reč o demokratskim i antidemokratskim trendovima.

RSE: Pominjete novi populizam. Šta pod njim podrazumevate u odnosu na antičko vreme kada su čuveni filozofi pežorativno govorili o demokratiji kao demagogiji i vladavini rulje?

Kin: Naravno da populizam ima istoriju, te da je opterećivao demokratiju u antičkoj Grčkoj. Da, problem demagoga koji zavodi mase da bi na kraju uništio demokratiju. To je bio problem i u moderno vreme, na primer u Latinskoj Americi u 19. i 20. veku. Tu je došao do izražaja fenomen "kaudilja" ili "kaudiljizma", odnosno vladavina jakog vođe.

"U toj ulozi se pojavljuju političari poput Trampa, Bolsonara, Orbana. Ovaj novi populizam se hrani nezadovoljstvom ljudi koji su gubitnici ili se pribojavaju dolaska migranata" (Na fotografiji Tramp i Orban, maj 2019)

Novi populizam bih opisao kao autoimunu bolest demokratije. Ne postoji takva vrsta populizma u Kini. Dakle, novi populizam se hrani uz pomoć demokratskih institucija. On iziskuje civilno društvo da bi se formirale populističke partije, koristi prednosti slobode komunikacija i na kraju pobeđuje na izborima. Novi populizam je politički stil koji ima demokratski kvalitet. Šta može biti demokratskije nego vođenje politike u ime naroda? Međutim, ta politika koja se vodi u ime naroda zahteva demagoga, jer je narod neka vrsta apstrakcije, "fantoma", pa onda neko mora da bude njegovo otelovljenje.

U toj ulozi se pojavljuju političari poput Trampa, Bolsonara, Orbana. Ovaj novi populizam se hrani nezadovoljstvom ljudi koji su gubitnici ili se pribojavaju dolaska migranata. Populističke partije nastupaju sa politikom u ime naroda, mobilišu građane da bi pobedile. Međutim, kada dođu na vlast umesto očekivanog ublažavanja retorike, pošto su ostvarile cilj, počinju da uništavaju ključne demokratske mehanizme. Na primer, obrušavaju se na grupacije koje nisu "podobne" – migrante, LGBT populaciju i druge.

RSE: Zbog toga je populizam u svojoj biti protivnik pluralizma.

Kin: Da, to je ideja Jana Vernera Milera. Taj populizam gaji neuljudnost, bezobzirno koristi društvene medije, poput Fejsbuka. U takvoj atmosferi moguće je reći užasne stvari koje civilno društvo ne bi trebalo da toleriše, ali one postaju opšta norma. U situacijama kada populistička politika potraje, u stanju je da uništi klasične mehanizme nadgledanja (monitory democracy) i kontrole, čiji je cilj sprečavanje zloupotrebe vlasti u demokratskim društvima. Stoga, tipično je za nove populiste da napadaju nezavisne medije, sudstvo, ne vole klasični demokratski princip podele vlasti već žele da je koncentrišu.

Nova klasa 'poligarha'

RSE: Ne vole pluralizam.

Kin: Tačno. Takođe, počev od Venecuele do Mađarske dolazi do simbioze politike i krupnog kapitala, tako da se stvara nova klasa "poligarha". Stoga populizam vodi do produbljivanja socijalnog jaza između bogatih i siromašnih, što vodi stvaranju plutokratije. ​

RSE: To znači da populizam i autoritarizam nisu sami po sebi problem, već simptom, "vrh ledenog brega", sa kojim se sama demokratija suočava u svojoj osnovi. Problem liberalne demokratije je što inherentno vodi produbljivanju socijalnih jednakosti. Da li taj trend, koji je očigledan i na razvijenom Zapadu, dovodi u pitanje bazičnu definiciju demokratije kao društva jednakih šansi?

Kin: Kriza liberalne demokratije se produžava i produbljuje. U njenom korenu je opravdavanje, saradnja i podrška liberalizma u poslednjih 40 godina procesa deregulacije, privatizacije, marketizacije i demontiranja sistema prinadležnosti koje je država pružala građanima.

Ljudi kao roba

RSE: Isto se dešavalo i u 19. veku.

Kin: Sačekajte. S druge strane, ovaj liberalizam govori o građanskim slobodama, slobodi medija, jednakosti šansi. Stoga se novi populizam hrani ovom protivrečnošću liberalne demokratije. Zato istinski liberali moraju da se usredsrede na rešavanje problema rastućeg jaza socijalnih nejednakosti koje ugrožavaju osnovni demokratski princip jednakost šansi. To znači, "jedan čovek jedan glas, ali dostojanstvo za sve". Dovođenje u pitanje tog principa omogućava pojavu "autoimune bolesti", kako nazivam populizam, koja opravdano upozorava da postoje gubitnici u društvu, te veliki strah šta donosi budućnost.

RSE: Da li je ovde reč i o sukobu demokratije i kapitalizma, ili demokratije i liberalizma, jer liberalizam inherentno, zbog zalaganja za slobode, vodi nejednakosti, nasuprot demokratije koja podrazumeva makar formalnu jednakost? Stoga su mnogi kroz istoriju upozoravali na nužnost razvijanja korektivnih mehanizama, pre svega socijaldemokrate, zalažući se za državu blagostanja, koja je bila prilično razvijena nakon Drugog svetskog rata.

"Istinski liberali moraju da se usredsrede na rešavanje problema rastućeg jaza socijalnih nejednakosti koje ugrožavaju osnovni demokratski princip jednakost šansi", kaže Kin (na fotografiji tokom razgovora sa Draganom Štavljaninom.

Kin: Da, u Evropi je postojala tradicija takozvanog socijalnog liberalizma, socijaldemokratije i države blagostanja. Ovi liberali su ispravno shvatili da će deregulacija i "komodifikacija" društvenog života uništiti samu demokratiju. Veliki mađarsko-britanski mislilac Karl Polanji je u čuvenoj knjizi "Velika transformacija", objavljenoj u leto 1945, analizirao procese deregulacije u 19. veku, uključujući i dopuštanje dečjeg rada, produženja radnog dana i "komodifikacije" svega. On je ukazao da je to stvorilo socijalno pitanje, jer mi, ljudska bića, nismo rođeni kao roba, kao stvari koje mogu biti kupljene ili prodane na tržištu. Polanji je pokazao kako tržište uništava društveni život.

Nakon Kenzijanskog perioda, u kome je država u velikoj meri intervenisala na tržištu kako bi korigovala pomenute probleme, ponovo se suočavamo sa disfunkcionalnošću. Koristim ovaj pojam jer se reč kriza prekomerno upotrebljava. Dakle, ponovo se suočavamo sa problemom nejednakosti i s njom u vezi novim populizmom.

Demokratija omogućava uspon svojih protivnika

RSE: Kada je pao Berlinski zid pre 30 godina slavljen je dolazak demokratije, mada su pojedini autori poput Keneta Džovita (Keneth Jowitt) još početkom 1990-ih upozoravali na opasnost od haotičnog sveta i u budućnosti. Onda je počeo da jača populizam, autoritarizam sa svim pratećim manifestacijama kao što su ksenofobija. Na ekonomskom planu je izbila globalna kriza. Da ponovim pitanje, da li je populizam samo simptom dubljih problema sa kojima se suočava liberalna demokratija?

Kin: To je veoma složeno pitanje, ali da pojednostavim odgovor ukazaću na Fukujamin pojam o kraju istorije. On je tvrdio da je nakon sloma socijalizma ideja liberalne demokratije postala univerzalna. To je značilo da postkomunističke zemlje u vreme tranzicije treba da sprovedu ekonomske reforme na tržišnim principima, obezbede vladavinu prava i slobodne izbore, uključujući ulogu civilnog društva i slobodnih medija.

Međutim, u tom paketu je postojala duboka kontradiktornost, jer Fukujama ne samo da je potcenio reakciju drugih snaga protiv liberalnih, već i na koji način demokratija omogućava uspon i procvat svojih protivnika. Tokvil, poznati francuski liberalni aristokrat, još u 19. veku je uočio da demokratija može omogućiti jačanje despotizma koji se hrani građanskim slobodama u demokratskom društvu.

Ja već duže u svojim radovima analiziram kako demokratija omogućava kristalizaciju interesa, zatim pruža priliku raznim grupama, partijama da steknu moć, da preuzmu klasične mehanizme podele i kontrole vlasti, koje onda uništavaju.

Šezdeset odsto Amerikanaca nema 400 dolara za hitne situacije

RSE: Pominjete novi despotizam i despote. Kako u tom kontekstu ocenjujete ulogu predsednika SAD Donalda Trampa, ili se može govoriti o fenomenu "trampizma", odnosno da je on samo refleksija mnogo dubljih procesa i problema sa kojima se suočavaju SAD?

Većina Amerikanaca, kaže Kin, misli da globalna moć SAD opada (na fotografiji Trampov pristalica na predizbornom skupu 2014.)

Kin: To je primer novog populizma o kome govorimo, a koji se hrani razočaranjem, gnevom. Na primer, američki Institut Pju je nedavno objavio podatak o očekivanjima građana u budućnosti i brojke su šokantne: 70 odsto Amerikanaca ne veruje da će njihova deca živeti dobro kao oni. Takođe, više od 70 procenata građana smatra da će nejednakost u SAD produbljivati. Oko 60 odsto Amerikanaca kaže kako u svojoj ušteđevini ne bi imali ni 400 dolara u slučaju da im zatreba u nekoj hitnoj situaciji.

Zatim, većina njih misli da globalna moć SAD opada. Dakle, civilno društvo se raspada što izaziva veliki gnev i frustraciju, a Tramp očito poseduje veštinu kako da navede tu vodu na svoju vodenicu.

RSE: Zašto siromašniji Amerikanci misle da im oligarh može pomoći, a ne, na primer, socijalista Berni Sanders, kako ga nazivaju politički protivnici?

Kin: U početnim fazama novi populizam je veoma sofisticirano koristio nove tehnologije, pre svega društvene medije. Takođe, sve vreme se poziva na narod. Stoga je njegov glavni zadatak da mobiliše nezadovoljne ljude. Američki slučaj je tipičan za tu situaciju. Otvoreno je pitanje da li predstoji proces učenja, odnosno uočavanja nepravdi koje izazivaju novi populisti. Naime, novi populizam nije redistributivan. Ima slučajeva kada se novac daje penzionerima, ali to nije standard. Prevlađuje plutokratija, odnosno sprega politike i krupnog kapitala, što je veliki paradoks.

Toksična mešavina identitetskih i socijalnih pitanja

RSE: Možda se ovde radi i o identitetskim pitanjima. Populisti potenciraju da je takozvana politička korektnost otrcana fraza, koja prikriva mnoge probleme. Tako su u SAD-u beli evangelisti protiv priliva hispanoameričkih i ostalih migranata drugačije boje kože. Možda je za siromašne ponekad to čak važnije od njihovog socijalnog položaja.

Kin: To je isprepletano. Sirovinska baza za nove populiste su identitetska pitanja i osećaj dostojanstva. Međutim, oni koriste nezadovoljstvo i "prekarijata", ljudi koji su honorarno ili kratkotrajno angažovani u "gig" ekonomiji. U takvim poslovima nema penzije i sigurne budućnosti. Istovremeno, srednja klasa se sužava i sve je nervoznija. To je veoma toksična mešavina.

Marš novih despota u 21. veku

RSE: Možda je dodatni razlog za tu haotičnu situaciju vakum u međunarodnim odnosima, jer po prvi put od moderne, dakle, u poslednjih ćetiri-pet vekova nezapadni akteri dovode u pitanje zapadnocentrični svetski poredak. U tom pogledu prednjači Kina sa svojom specifičnom kombinacijom političkog monizma, odnosno jednopartijskog sistema, i izvesne kapitalističke ekonomije. Vi proučavate izbliza trendove u ovoj zemlji. Šta Kina, zapravo, želi?

Kin: Kao što je i Sovjetski Savez predvodio grupu zemalja koje su bile protiv konstitucionalne demokratije koja počiva na principu podele vlasti – tako je i sada Kina vodeća zemlja koja zastupa alternativni sistem upravljanja. U mojoj knjizi "Novi despotizam", koja uskoro izlazi, objašnjavam kako funkcioniše politička ekonomija u Kini. Reč je o studiji koja se zasniva i na istraživanjima na terenu, mnoštvu intervjua…. Postavio sam pitanje da li sve ove zemlje imaju neke zajedničke karakteristike uprkos mnoštvu međusobnih razlika? U Saudijskoj Arabiji je, na primer, zabranjeno piti alkohol, dok je u Rusiji to eliksir života.

Ne tvrdim da su svi psi Dalmatinci, ali zajednička karakteristika ovih zemalja je protivljenje konstitucionalnoj, liberalnoj demokratiji. Kao što sam rekao, ja takav trend nazivam despotizam. Radi se o starom pojmu sa veoma komplikovanom istorijom. Jedno vreme se odnosio na Orijent, tačnije tako su Evropljani nazivali zemlje poput Kine, Indije, gde su ljudi bili ropski potčinjeni. Zajedničko za zemlje na koje se ovaj termin odnosi je da se u njima vlada u ime naroda, imaju srednju klasu koja je lojalna vlastima. Zatim, to su zemlje državnog kapitalizma, plutokratije, vešte kontroli medija, pri čemu nema totalne cenzure.

U slučaju Kine, komunistička partija dopušta sporove, jer su joj potrebni detektori za rana upozorenja, zatim da omogući ljudima da izduvaju svoje frustracije. U svim ovim zemljama se kamuflira nasilje, ali u njima nema masovnog terora. Koristim termin despotizam jer istorijski objašnjava fenomen dobrovoljnog potčinjavanja građana vlastima. Ovi režimi su veoma vešti u stvaranju lojalnosti stanovništva. Svi oni imaju mehanizme koji im omogućavaju da izvuku pouke.

Tako u Ujedinjenim Arapskim Emiratima postoji "happiness" program, odnosno kako učiniti građane srećnim. Komunistička partija u Kini koristi ankete i javne forume. Iako se radi o sistemu arbitrarne vladavine, uspeva da ubedi veliki deo populacije da ne postoji alternativa, te da vlasti deluju za njihovo dobro i u odbrani njihovih interesa. Zato su ovi režimi otporni i ne verujem da će ih oboriti nekakva ekonomska kriza. To se svakako može primeniti i na Kinu. Njen model se može nazvati "fantom" demokratijom. ​

"Na ekonomskom planu Kina je već manje više ravnopravan takmac SAD i samo je pitanje vremena kada će ih prevazići kada je reč o bruto društvenom proizvodu", navodi Kin

RSE: Da li je cilj odvajanje kineske imperije samo globalna ekonomska supremacija, ili nastoji da potisne SAD i politički?

Kin: Na ekonomskom planu Kina je već manje više ravnopravan takmac SAD i samo je pitanje vremena kada će ih prevazići kada je reč o bruto društvenom proizvodu. Na kulturnom planu, opada privlačnost američkih ideala. Osim razvoja, Komunistička partija Kine potencira da je vratila narodu dostojanstvo. Na vojnom planu, još uvek postoji diskrepanca, jer SAD troše više na odbranu nego sledećih sedam zemalja. Međutim, suština kineske vojne doktrine je da ne bude uvučena u rat sa SAD-om i ako to ostvari, to njeni stratezi smatraju pobedom.

Rizik od greške zbog odsustva mehanizma upozorenja

RSE: Na političkom planu, da li Kina može da izdejstvuje radikalnu reformu postojećih međunarodnih institucija tako da u njima ima dominantnu ulogu kao SAD u poslednjih nekoliko decenija?

Kin: To nije jasno. Međutim, uspon Kine je ostvaren kroz postojeće međunarodne institucije, kao što je Svetska trgovinska organizacija. Zbog toga je u ovom trenutku Peking branitelj tih institucija. Paradoks je da SAD, koje su od 1945. stvarale te institucije i imale ključnu ulogu u njima, sada žele da ih demontiraju, te da svoju spoljnu politiku svedu u velikoj meri na bilateralne odnose. Drugo, malo je poznato da je Kina u poslednje tri decenije stvorila više od 20 mulitilateralnih institucija, kao što je Šangajska organizacija, i na taj način nastoji da širi svoj globalni uticaj.

Videćemo da li su ovi režimi ranjivi na krize. Njihova velika slabost je odsustvo institucija javnog nadzora, zbog čega je korupcija široko rasprostranjena, kao i drugi problemi. To znači da mogu da naprave grešku, zato što nema mehanizama upozorenja i učenja.

Kina da uči od otomanske i britanske imperije

RSE: Kina u poslednje vreme sve više investira na Balkanu, kao i u drugim delovima sveta. Mnogi se pribojavaju da je samo pitanje vremena kada će Peking svoj ekonomski uticaj pokušati da pretvori u politički u cilju ili sprečavanja ulaska zemalja ove regije u EU, ili da bi uticao na taj proces.

Kin: Ako sam u pravu kada je reč o imperijama, to je termin koji se još uvek ne može koristiti u Kini – DIGUO. Može se upotrebljavati drugi pojam – DAGUO – velika sila. Kineski novinari i političari sa kojima sam razgovarao, rekli su mi da je "imperija" rđava reč, jer odražava ono "što su nama drugi uradili", odnosno "Zapad koji nas je kolonizovao". U Pekingu takođe naglašavaju da poštuju princip suverenih granica. To nije tačno, ali tako kažu.

Ako Kina nastoji da stvori globalnu imperiju, postavlja se pitanje kakvog će ona biti karaktera. Znamo iz istorije modernih imperija, kao što su otomanska, britanska, nacistička, da su najneuspešnije bile one koje su pokušavale da centralizuju svoju moć i vladaju uz pomoć sile. Primer za to su nacisti zbog čega su dominirali delom sveta svega 11 godina. Najuspešnije su bile otomanska i britanska imperija, koje su razvile umetnost vladanja na distancu – ekonomski, politički, kulturno – tolerišući razlike.

Smatram da je to ključno pitanje za vođstvo u Pekingu, ali i sve delove sveta koji se suočavaju sa kineskom imperijom u usponu. Dakle, da li će Peking tolerisati vladavinu prava, slobodne izbore, da li će dopuštati kulturnu raznolikost. Ceo svet pomno prati zbivanja u Hong Kongu, odakle sam se upravo vratio, i vesti nisu dobre. Britanci bi sasvim drugačije postupali u toj situaciji dopuštajući slobodne izbore, funkcionisanje civilnog društva, ističući da im je potreban bankarski sistem Hong Konga. Kina svojim nastupom pokazuje da bi htela da sruši postojeći sistem u ovoj oblasti, što je veoma loš znak kako Peking shvata imperiju.