U danu kada se čekala pozitivna odluka o evropskoj kandidaturi Srbije posle mnogih odlaganja i prepreka vezanih najpre za saradnju sa Haškim tribunalom a onda i za Kosovo, pitali smo naše sagovornike najrazličitijih profesija, od pisaca, reditelja, do političara - da li je politička elita ali i društvo zaista spremno za duboke reforme, za prihvatanje evropskih vrednosti.
Naime, sticao se utisak svih ovih godina, a naročito poslednjih meseci, da je ovaj težak put koji je trebalo preći do dobijanja kandidature, koja se prvi put sa velikim optimizmom realno očekuje, put koji je Srbija prešla uprkos preprekama i ucenama nekog starijeg brata ili, pak, više voljenog partnera (čitaj Kosovo) a ne kao vreme u kome je Srbija sebi krčila put i otvarala perspektivu za konačno opredeljenje prema Evropi.
Naš prvi sagovornik, mladi reditelj Stevan Filipović smatra da je evropski put shvaćen kao prečica do neke bogate Ali Babine pećine koja će se otvoriti a za koju se mora ponešto i žrtvovati - kao što je ispunjavanje uslova vezano za Haški tribunal ili Kosovo:
"Ova država se ponaša kao maloletno dete. I onda tom detetu neki stariji, punoletni staretelj, roditelj, u ovom slučaju EU, mora da objašnjava zašto su neke stvari dobre za nas. Imamo, dakle, apsurdnu situaciju da nama neko objašnjava da je dobro pohapsiti ljude koji su ubijali za vreme rata i da je dobro suditi im. Najgore od svega je što se to ovde predsatvlja kao neka strašna EU koja nama postavlja neke uslove. I oni nas mrze, a mi ipak hoćemo da uđemo, da ih zeznemo zato što imaju te neke pare, i onda moramo da ispunimo sve te uslove. Ljudi na vlasti potpiruju tu ideju da mi to moramo da uradimo. A kad uradimo, onda ćemo mi njih da zaj....., s oproštenjem.“
Nema većinske volje
Pisac i urednik 'Betona' Saša Ilić smatra da ne postoji spremnost da Srbija suštinski promeni svoju politiku i to ilustruje odnosom prema Kosovu i drugim susedima u regionu.
„Ja mislim da ne postoji većinska volja u Srbiji. Jer, ako vi stalno neke uslove ispunjavate u minut do dvanaest, jer rokovi ističu, onda je to ne vidim kao neku volju i dugotrajni plan i sistemsko rešavanje stavri zarad nas samih. A u poslednjih 10 godina se stalno stvari rešavaju uvek zbog nekog uslova, uvek zbog nekog 31. marta...A potom se i ti pomaci, tako napravljeni, posle ne poštuju. Još uvek se ta priča o našoj ugroženosti regionalno plasira, pa se traže izdajnici unutar zemlje i u takvoj tenziji se održava vlast“, naglašava Ilić.
Za razliku od mladih, skeptičnih intelektualaca, njihov stariji kolega, profesor
Fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić kaže da je učinjen veliki iskorak i da više nema nazad, Srbija se posle viševekovne klackalice između Istoka i Zapada – opredelila.
"Političke elite su shvatile da strateški cilj Srbije od sada pa u budućnosti jesu razvijene zemlje. I to je veliki iskorak u svesti same političke elite. Drugo je da li je ona iskreno spremna da sev vrednosti i standarde tog sveta primeni i da li je sposobna za to. Ali sam taj čin je veliki iskorak u dva veka srpske državnosti. Konačno smo otišli prema onome što se zove razvijeno i to je velika odluka. Postoji nešto što je pokazalo iskustvo i drugih zemalja a to je da kad nešto formalno primite, onda počnu i sadržaji da se ostvaruju. To je
Srbija nije izolovana od Evrope i sveta ali evropska ideja nije nešto što je u Srbiji većinsko opredeljenje, kaže političar i psiholog Žarko Korać.
"Srbija je vrlo malo spremna za promene. Sve je na Balkan dolazilo kasno, i rezultati Francuske revolucije, i rezultati industrijske revolucije..U svemu smo kasnili. Kasnimo i u evropskim integracijama. Mi smo deo Evrope koji za njom kaska. U Srbiji je i danas kao i ranije večita borba između konzervativaca koji ne bi ništa da menjaju i onih koji žele promene. Nezgoda je samo što oni koji se protive promenama su veoma snažni, poput Srpske pravoslavne crkve i nekih drugih delova društva. Ipak, ovo društvo će se menjati, brže nego što se misli, ali ne toliko brzo koliko bih ja želeo“, ocenjuje Korać.
Nenad Prokić, član rukovodstva najevropskije partije u srpskom parlamentu LDP-a, partije koja traži preokret politike u svim ključnim tačkama (da li iz iskrenog ubeđenja ili zbog podele predizbornih uloga sa Tadićevim demokratama ili iz nekog trećeg razloga), tek, i danas iskazuje oprez u pogledu opredeljenja sadašnje vlasti.
“Moramo prvo da shvatimo da je kandidatura više rezultat odlučnosti Evrope da privuče Srbiju sebi, nego Srbije da uđe u Evropu“, navodi Prokić.
Naime, sticao se utisak svih ovih godina, a naročito poslednjih meseci, da je ovaj težak put koji je trebalo preći do dobijanja kandidature, koja se prvi put sa velikim optimizmom realno očekuje, put koji je Srbija prešla uprkos preprekama i ucenama nekog starijeg brata ili, pak, više voljenog partnera (čitaj Kosovo) a ne kao vreme u kome je Srbija sebi krčila put i otvarala perspektivu za konačno opredeljenje prema Evropi.
Naš prvi sagovornik, mladi reditelj Stevan Filipović smatra da je evropski put shvaćen kao prečica do neke bogate Ali Babine pećine koja će se otvoriti a za koju se mora ponešto i žrtvovati - kao što je ispunjavanje uslova vezano za Haški tribunal ili Kosovo:
"Ova država se ponaša kao maloletno dete. I onda tom detetu neki stariji, punoletni staretelj, roditelj, u ovom slučaju EU, mora da objašnjava zašto su neke stvari dobre za nas. Imamo, dakle, apsurdnu situaciju da nama neko objašnjava da je dobro pohapsiti ljude koji su ubijali za vreme rata i da je dobro suditi im. Najgore od svega je što se to ovde predsatvlja kao neka strašna EU koja nama postavlja neke uslove. I oni nas mrze, a mi ipak hoćemo da uđemo, da ih zeznemo zato što imaju te neke pare, i onda moramo da ispunimo sve te uslove. Ljudi na vlasti potpiruju tu ideju da mi to moramo da uradimo. A kad uradimo, onda ćemo mi njih da zaj....., s oproštenjem.“
Nema većinske volje
Pisac i urednik 'Betona' Saša Ilić smatra da ne postoji spremnost da Srbija suštinski promeni svoju politiku i to ilustruje odnosom prema Kosovu i drugim susedima u regionu.
„Ja mislim da ne postoji većinska volja u Srbiji. Jer, ako vi stalno neke uslove ispunjavate u minut do dvanaest, jer rokovi ističu, onda je to ne vidim kao neku volju i dugotrajni plan i sistemsko rešavanje stavri zarad nas samih. A u poslednjih 10 godina se stalno stvari rešavaju uvek zbog nekog uslova, uvek zbog nekog 31. marta...A potom se i ti pomaci, tako napravljeni, posle ne poštuju. Još uvek se ta priča o našoj ugroženosti regionalno plasira, pa se traže izdajnici unutar zemlje i u takvoj tenziji se održava vlast“, naglašava Ilić.
Za razliku od mladih, skeptičnih intelektualaca, njihov stariji kolega, profesor
Čedomir Čupić kaže da je učinjen veliki iskorak i da više nema nazad, Srbija se posle viševekovne klackalice između Istoka i Zapada – opredelila.
Fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić kaže da je učinjen veliki iskorak i da više nema nazad, Srbija se posle viševekovne klackalice između Istoka i Zapada – opredelila.
"Političke elite su shvatile da strateški cilj Srbije od sada pa u budućnosti jesu razvijene zemlje. I to je veliki iskorak u svesti same političke elite. Drugo je da li je ona iskreno spremna da sev vrednosti i standarde tog sveta primeni i da li je sposobna za to. Ali sam taj čin je veliki iskorak u dva veka srpske državnosti. Konačno smo otišli prema onome što se zove razvijeno i to je velika odluka. Postoji nešto što je pokazalo iskustvo i drugih zemalja a to je da kad nešto formalno primite, onda počnu i sadržaji da se ostvaruju. To je
Žarko Korać
pokazalo iskustvo naše ekonomske emigracije iz 60-ih i 70-ih godina kada su naši ljudi odlazili u Nemačku. Oni su bili iz najnerazvijenijih krajeva, za par godina oni su potpuno promenili svoj način života, mentalitet“, ocenjuje Čupić.Srbija nije izolovana od Evrope i sveta ali evropska ideja nije nešto što je u Srbiji većinsko opredeljenje, kaže političar i psiholog Žarko Korać.
"Srbija je vrlo malo spremna za promene. Sve je na Balkan dolazilo kasno, i rezultati Francuske revolucije, i rezultati industrijske revolucije..U svemu smo kasnili. Kasnimo i u evropskim integracijama. Mi smo deo Evrope koji za njom kaska. U Srbiji je i danas kao i ranije večita borba između konzervativaca koji ne bi ništa da menjaju i onih koji žele promene. Nezgoda je samo što oni koji se protive promenama su veoma snažni, poput Srpske pravoslavne crkve i nekih drugih delova društva. Ipak, ovo društvo će se menjati, brže nego što se misli, ali ne toliko brzo koliko bih ja želeo“, ocenjuje Korać.
Nenad Prokić, član rukovodstva najevropskije partije u srpskom parlamentu LDP-a, partije koja traži preokret politike u svim ključnim tačkama (da li iz iskrenog ubeđenja ili zbog podele predizbornih uloga sa Tadićevim demokratama ili iz nekog trećeg razloga), tek, i danas iskazuje oprez u pogledu opredeljenja sadašnje vlasti.
“Moramo prvo da shvatimo da je kandidatura više rezultat odlučnosti Evrope da privuče Srbiju sebi, nego Srbije da uđe u Evropu“, navodi Prokić.