Od kada se tuniski prodavac voća Mohamed Bouazizi zapalio pre 86 dana, arapski ustanak je mutirajući virus. Zato je Moamer Gadafi – koji je zapalio Libiju – postao tako važan, piše Jackson Diehl u “Vošington Postu” (The Washington Post).
Sada se nije lako prisetiti, ali Bouazizi nije prvo inspirisao narodne proteste, već slična samospaljivanja u Alžiru i Egiptu. Onda je “zaraza mutirala”. Masovni sekularni pokret pod zastavom liberalne demokratije i egipatska mlada srednja klasa započeli su borbu za isti cilj. Armije u Tunisu, Egiptu i Bahreinu – saveznice SAD – odlučile su da ne pucaju na svoj narod da bi očuvale autokratski status kvo – i svaka od tih odluka ojačala je princip nenasilja na kome su insistirali SAD i druge zemlje.
Sada je Gadafi još jedanput promenio prirodu pomenutog virusa.
Zahvaljujući “ludilu” njegove “Zelene knjige”, Libija je decenijama na margini arapske politike. No, njegova kampanja spržene zemlje, ne samo da je zaustavila i delimično preokrenula napredovanje pobunjeničkih snaga ka Tripoliju u poslednje dve sedmice: njegova kampanja ima isti učinak na regionalnom planu kada je reč o širenju arapske demokratije. Ukoliko politički preživi, virus represivnog krvoprolića i nepopustljive autokratije može se povratiti u regionu.
Možda se to već desilo. Egipat se suočava sa opasnim izlivom nasilja poslednjih sedmica, uključujući sektaške sukobe između muslimana i hrišćana.
Jemenske snage bezbednosti su napale demonstrante u prestonici Sana, a ponovo su izbili nasilni sukobi između snaga bezbednosti i demonstranata i u Bahreinu.
Prodemokratske snage izvan Egipta i Tunisa su zaustavljene.
U Alžiru i Maroku stanje je mirno, odnosno nema protesta. U Saudijskoj Arabiji, na “dan gneva” u petak nije se okupilo mnogo ljudi, uprkos najavama nekoliko sedmica preko Fejsbuka (Facebook). Takođe, nema znakova pobune Siriji čija je diktatura rival Gadafijevoj po nemilosrdnosti.
U Egiptu su liberalne snage ostale snažne. Mada i dalje relativno neorganizovan, pokret koji predvode mladi ovenčan slavom na Tahrir trgu, primorao je na povlačenje premijera i njegov kabinet koji je ostao na vlasti nakon pada Hosnija Mubaraka.
Takođe, pristalice ovog pokreta upale su u sedište tajne policije koja je nekada sejala strah.
Dva kredibilna kandidata za predsednika – bivši generalni sekretar Arapske lige Amir Musa i bivši šef Međunarodne agencije za atomsku energiju Mohamed El Baradej, ponudili su mogućnost istinskog demokratskog nadmetanja i ishod koji će biti prihvatljiv za egipatske susede i saveznike.
I demonstranti i Gadafi učili od Egipta
Međutim, pojedini Egipćani smatraju da je na pomolu nova, opasna kriza.
“Mi nikada nećemo doći do predsedničkih izbora”, kazao je jedan dobro informisani izvor autoru ovog članka. On ističe da je ekonomija ostala blokirana i vlada bi uskoro mogla da ostane bez novca za plate. Vlast svih vrsta i nivoa se urušava: zaposleni upućuju izazov, odnosno traže od uprave fabrika i sindikalnih lidera da se ispune njihovi zahtevi. Policija se uglavnom povukla sa ulica.
Ovog Egipćanina opterećuje misao: “Šta ako se Libija prvo desi?”, odnosno ako Gadafi opstane na vlasti. “Šta će se onda desiti u Egiptu?”
Sledi novo, očigledno pitanje: Na Bliskom istoku gde jedan diktator ubistvima, odnosno krvlju, nastoji da u najmanju ruku osigura svoju bezbednost – na kakvom iskušenju mogu biti ostaci egipatske autokratije ako se produbi haos u zemlji?
Novi egipatski reformistički premijer Esam Šaraf je jasno upozorio prošle sedmice da je u toku “organizovana, sistematska kontrarevolucija”.
Šta bi se desilo u slučaju poraza i zbacivanja Gadafija? Prirodno, to ne bi rešilo probleme Egipta niti bi podstaklo raspadanje Asadove diktature u Damasku. No, to bi izazvalo novu mutaciju arapskog virusa. Ojačalo bi ideju da arapski diktatori više ne mogu da se spasu izazivanjem krvoprolića. Verovatno bi ohrabilo prodemokratski ustanak.
Šta ako bi Gadafi bio oboren, delimično, uz vojnu pomoć Francuske, SAD ili drugih zapadnih sila – dostavljanjem oružja ili uvođenjem zone zabranjenog leta?
Neki izgleda misle da bi uključivanje stranog elementa oslabilo arapske revolucionare.
Tako jedan od ključnih protivnika intervencije, kolumnista “Vošington Posta” Džordž Vil (George F. Will) ističe:
“Egipatski demonstranti su posmatrali i učili od tuniskih demonstranata. No, libijska vlada je posmatrala i učila iz sudbine tuniske i egipatske vlade. Zato je odlučila da se bori. Ne bi li američka intervencija u Libiji ohrabrila i druge pobunjene narode da očekuju pomoć SAD?”
Verovatno bi se to desilo. Ako se pojavi moćna opozicija u Siriji i zatraži od Zapada oružje ili vojnu podršku u cilju zbacivanja Asadovog režima, da li bi to bila katastrofa?
Sada se nije lako prisetiti, ali Bouazizi nije prvo inspirisao narodne proteste, već slična samospaljivanja u Alžiru i Egiptu. Onda je “zaraza mutirala”. Masovni sekularni pokret pod zastavom liberalne demokratije i egipatska mlada srednja klasa započeli su borbu za isti cilj. Armije u Tunisu, Egiptu i Bahreinu – saveznice SAD – odlučile su da ne pucaju na svoj narod da bi očuvale autokratski status kvo – i svaka od tih odluka ojačala je princip nenasilja na kome su insistirali SAD i druge zemlje.
Sada je Gadafi još jedanput promenio prirodu pomenutog virusa.
Zahvaljujući “ludilu” njegove “Zelene knjige”, Libija je decenijama na margini arapske politike. No, njegova kampanja spržene zemlje, ne samo da je zaustavila i delimično preokrenula napredovanje pobunjeničkih snaga ka Tripoliju u poslednje dve sedmice: njegova kampanja ima isti učinak na regionalnom planu kada je reč o širenju arapske demokratije. Ukoliko politički preživi, virus represivnog krvoprolića i nepopustljive autokratije može se povratiti u regionu.
Možda se to već desilo. Egipat se suočava sa opasnim izlivom nasilja poslednjih sedmica, uključujući sektaške sukobe između muslimana i hrišćana.
Jemenske snage bezbednosti su napale demonstrante u prestonici Sana, a ponovo su izbili nasilni sukobi između snaga bezbednosti i demonstranata i u Bahreinu.
Prodemokratske snage izvan Egipta i Tunisa su zaustavljene.
U Alžiru i Maroku stanje je mirno, odnosno nema protesta. U Saudijskoj Arabiji, na “dan gneva” u petak nije se okupilo mnogo ljudi, uprkos najavama nekoliko sedmica preko Fejsbuka (Facebook). Takođe, nema znakova pobune Siriji čija je diktatura rival Gadafijevoj po nemilosrdnosti.
U Egiptu su liberalne snage ostale snažne. Mada i dalje relativno neorganizovan, pokret koji predvode mladi ovenčan slavom na Tahrir trgu, primorao je na povlačenje premijera i njegov kabinet koji je ostao na vlasti nakon pada Hosnija Mubaraka.
Takođe, pristalice ovog pokreta upale su u sedište tajne policije koja je nekada sejala strah.
Dva kredibilna kandidata za predsednika – bivši generalni sekretar Arapske lige Amir Musa i bivši šef Međunarodne agencije za atomsku energiju Mohamed El Baradej, ponudili su mogućnost istinskog demokratskog nadmetanja i ishod koji će biti prihvatljiv za egipatske susede i saveznike.
I demonstranti i Gadafi učili od Egipta
Međutim, pojedini Egipćani smatraju da je na pomolu nova, opasna kriza.
“Mi nikada nećemo doći do predsedničkih izbora”, kazao je jedan dobro informisani izvor autoru ovog članka. On ističe da je ekonomija ostala blokirana i vlada bi uskoro mogla da ostane bez novca za plate. Vlast svih vrsta i nivoa se urušava: zaposleni upućuju izazov, odnosno traže od uprave fabrika i sindikalnih lidera da se ispune njihovi zahtevi. Policija se uglavnom povukla sa ulica.
Ovog Egipćanina opterećuje misao: “Šta ako se Libija prvo desi?”, odnosno ako Gadafi opstane na vlasti. “Šta će se onda desiti u Egiptu?”
Sledi novo, očigledno pitanje: Na Bliskom istoku gde jedan diktator ubistvima, odnosno krvlju, nastoji da u najmanju ruku osigura svoju bezbednost – na kakvom iskušenju mogu biti ostaci egipatske autokratije ako se produbi haos u zemlji?
Novi egipatski reformistički premijer Esam Šaraf je jasno upozorio prošle sedmice da je u toku “organizovana, sistematska kontrarevolucija”.
Šta bi se desilo u slučaju poraza i zbacivanja Gadafija? Prirodno, to ne bi rešilo probleme Egipta niti bi podstaklo raspadanje Asadove diktature u Damasku. No, to bi izazvalo novu mutaciju arapskog virusa. Ojačalo bi ideju da arapski diktatori više ne mogu da se spasu izazivanjem krvoprolića. Verovatno bi ohrabilo prodemokratski ustanak.
Šta ako bi Gadafi bio oboren, delimično, uz vojnu pomoć Francuske, SAD ili drugih zapadnih sila – dostavljanjem oružja ili uvođenjem zone zabranjenog leta?
Neki izgleda misle da bi uključivanje stranog elementa oslabilo arapske revolucionare.
Tako jedan od ključnih protivnika intervencije, kolumnista “Vošington Posta” Džordž Vil (George F. Will) ističe:
“Egipatski demonstranti su posmatrali i učili od tuniskih demonstranata. No, libijska vlada je posmatrala i učila iz sudbine tuniske i egipatske vlade. Zato je odlučila da se bori. Ne bi li američka intervencija u Libiji ohrabrila i druge pobunjene narode da očekuju pomoć SAD?”
Verovatno bi se to desilo. Ako se pojavi moćna opozicija u Siriji i zatraži od Zapada oružje ili vojnu podršku u cilju zbacivanja Asadovog režima, da li bi to bila katastrofa?