“Treći put” u modernoj arapskoj istoriji

Priredio Dragan Štavljanin

Gadafi okrutno istrajava, ali demokratska revolucija u njegovoj zemlji je daleko od završene. Goruće pitanje je, gde će se desiti sledeća.

Nakon Ben Alija i Mubaraka, ostali možda neće tako lako pasti, ali većina režima su kandidati, piše Dejvid Hirst (David) u britanskom “Gardijanu” (Guardian).

Žij Kepel (Gilles), poznati stručnjak za islamski fundamentalizam, tačno je opisao u tekstu u “Mondu” (Le Mond) potrese u arapskom svetu kao “arapska demokratska revolucija”.

Ona je, definitivno, svearapska. U trenutku kada je zapaljena iskra u jednoj arapskoj zemlji, Tunisu, potpalila je vatru, za koju su se svi Arapi odmah nadali – i čiji je misterozni početak izgledao kao da je predviđen ili čak planiran – da će se proširiti na celu “arapsku naciju”.

Mnogi veruju da ako jedna arapska nacija može da ostvari ono čemu je dugo žudila, to mogu i ostale.

Samo po sebi je evidentno da ovi događaji u svojoj osnovi imaju demokratske težnje. Naravno, i ostali činioci, pre svega socijalno-ekonomski, u velikoj meri su podsticali nezadovoljstvo. No, koncentracija ovog faktora - odustvo sektaških ili ideoloških slogana – toliko je upečatljiva, tako da neki smatraju da se ova pojava demokratije kao ideala i politički mobilizirajuće snage može smatrati i “trećim putem” u modernoj arapskoj istoriji.

Kolekcija dinosaurusa

Prvi je bio nacionalizam, hranjen iskustvom evropske kolonijalne vladavine i svega što je učinila – od početnog velikog prekrajanja “arapske nacije” do stvaranja Izraela.

Na taj način Zapad je nastavio da dominira i oblikuje region.

Drugi je bio “politički islam” – ostvaren samo u nearapskom Iranu – hranjen neuspehom nacionalizma.

Sadašnja previranja su u dvostrukom smislu revolucionarna. Prvo, samo njihovo vođenje, originalnost i kreativnost obrazovanih i u velikoj meri apolitičnost mladih, koji su ih podstakli sa Internetom kao svojim oruđem.

Drugo - što je konvencionalnije - po svojoj dubini, obimu i iznenadnost transformacije.

Nijedan drugi geopolitički ansambl nije se tako dugo hvalio takvom kolekcijom dinosaurusa, tako okorelih i preživelih iz ranijeg, totalitarnog perioda; niko drugi nije tako zaobiđen u talasima “narodne moći” koja je počistila sovjetsku imperiju i despotizam u Latinskoj Americi, Aziji i Africi.

U okupljanju napokon oko univerzalnih, ali suštinski zapadnih vrednosti koje se zovu demokratija, u arapskom svetu su u suštini priključuju svetu, hvatajući korak sa istorijom koja ih je ostavljala iza, u pozadini.

“Jedina demokratija na Bliskom istoku”

Sa pohvalama arapskoj revoluciji, nameće se i veliko pitanje: ako se Arapi sada pridružuju svetu, šta to znači za svet? Da li će ih prihvatanje suštinskih zapadnih vrednosti učiniti prijemčijivim za zapadne politike i recepte?

Verovatno ne. Demokratija sama po sebi, da ne govorimo o arapskom nezadovoljstvu Zapadom zbog dugog podržavanja starih, despotskih poredaka – govori suprotno.

Praktično govoreći, arapski “treći put” jedino znači da će demokratija, sama po sebi neutralni politički koncept, služiti kao prolaz, platforma za vođenje sopstvene politike. To ne znači potiskivanje prva dva puta. Islamizam, veliki bauk za Zapad, i dalje će biti na sceni. Demokratski poredak će uvideti da je nemoguće da učini ono što je Naser radio – da pogubi pojedine lidere Muslimanskog bratstva i surovo suzbije njihove sledbenike.

Umesto toga, moraće da im udovolji, otvoreno i kroz izbore prepuste im istinski deo uticaja na arapske poslove, u skladu sa njihovom težinom, zajedno sa ostalim pokretima koji su budu sa njima nadmetali.

Nacionalizam, nekada drugi veliki bauk za Zapad, verovatno će povratiti deo uticaja koji je ozbiljno počeo da gubi u korist islamista nakon devastirajućeg arapskog poraza 1967. (u ratu sa Izraelom). Šanse za nacionalističke snage su tim pre veće, ako se ima u vidu ne tako slavna uloga Muslimanskog bratstva, pre svega u previranjima u Egiptu.
Ključni element u sada uzdrmanim američkim strategijama za Bliski istok uvek je bio arapsko-izraelski sukob. Sa islamizmom i nacionalizmom koji sada mogu da se slobodno iskazuju, egipatska demokratija neće i ne može da i dalje igra ulogu – potpuno podređenu, ako ne i iskreno rečeno izdajničku u očima mnogih Arapa – kao što je Mubarak činio u ime Izraela i SAD.

Tek će se videti važnost egipatsko-američkog razilaženja. No, većina Izraelaca vidi da je na pomolu nevolja, sa ironičnom posledicom da samozvana “jedina demokratija na Bliskom istoku” (Izrael), sada predvodi one koji smatraju da demokratija nikada nije bila podesna za Arape.

Kandidati za promene

Za sada je goruće pitanje, gde će izbiti sledeća arapska revolucija.

Mada je Evropa 1989. očigledan presedan, kraljevi i predsednici možda neće padati kao domine, kao što je to bio slučaj sa Honekerom i Čaušeskuom.

Nakon Ben Alija i Mubaraka, drugi možda neće ustuknuti tako lako i benigno. To je već očigledno iz dve poslednje i najdramatičnije epizode skoro nezaustavljive prodemokratske turbulencije koja je već zahvatila najmanje 6 arapskih zemalja.

U oko 200 godina staroj monarhiji u Bahreinu, režim manjinskih sunita je već pokazao koliko je odlučan i žilav u suočavanju sa pobunom većinskih šiita.

Kada je reč o Libiji, teško da je bilo sumnje kako će, suočen sa protestima, reagovati pukovnik Gadafi, najokrutniji i najkapriciozniji arapski diktator. On je u velikom stilu uvek poručivao da će svakog protivnika njegove 42 godine stare Velike socijalističke narodne libijske arapske države – “iseći na komade”.

No, većina režima su kandidati za promene. Među izuzecima, možda najvažniji, jeste Liban. Uvek turbulentan, uvek najizloženiji posledicama ponašanja drugih arapskih zemalja – izgledalo je kao logično da je ovoj zemlji suđeno da prva bude na udaru. Ali nije – pre svega zato što, usamljena u regionu, uvek je imala neku vrstu demokratije.