Britanski premijer Boris Džonson (Johnson) primoran je na ostavku u dramatičnom i haotičnom raspletu političke karijere koje su obeležili nepoštovanje pravila, instinkt za razumevanje raspoloženja javnosti i fleksibilan pristup istini i etici. Iako je vođenjem zemlje kroz Bregzit i pandemiju obezbedio mesto u istoriji, ostaje pitanje kakvo je njegovo nasleđe, pišu svetski mediji.
Pad u nemilost
Džonson je u četvrtak, 7. jula, rekao da će se povući s funkcije premijera posle pobune u njegovoj Konzervativnoj partiji, čime je okončan zapanjujući pad u nemilost političara koji je donedavno izgledao kao da će godinama dominirati politikom Velike Britanije, ukazuje Volstrit džurnal (The Wall Street Journal).
Time je, kako navodi američki list, završeno izvanrednih 36 sati u britanskoj politici tokom kojih je više od 50 ministara i vladinih funkcionera podnelo ostavke, ostavljajući britansku vladu u stanju paralize.
Pročitajte i ovo: Johnson dao ostavku na mesto šefa Konzervativne partijeDžonson je, bez izvinjenja i osvrtanja na skandale koji su doveli do njegovog kraja, rekao da će imenovati nove članove vlade koju će on da predvodi dok se ne pronađe naslednik, što bi moglo traje nekoliko meseci.
Uprkos brojnim ostavkama posle niza skandala, Džonson je pokušao da zadrži vlast nasuprot energičnim pokušajima pobunjenika među konzervativcima da ga svrgnu i pritiska grupe članova kabineta da podnese ostavku. Donedavno je govorio o nameri da ostane na čelu vlade do sledeće decenije, ali je, ističe Volstrit džurnal, sa slabljenjem njegovog autoriteta i sve jačom pretnjom da će Konzervativna stranka promeniti interna pravila kako bi ponovo glasala o njegovoj smeni, pristao da se povuče.
Posle Džonsonove najave funta je ojačala, premda je i dalje blizu najnižeg nivoa poslednjih godina, dok se britanska privreda muči s rastom inflacije, energetskom krizom i prekidima u lancu snabdevanja usled Bregzita.
Džonson je na kraju pao jer konzervativni poslanici više nisu mogli da veruju da će govoriti istinu, ocenjuje list. Ranije ove godine, Džonsona je britanska policija kaznila zato što je prekršio kovid ograničenja prisustvom zabavi u Dauning stritu.
Prethodno je nedeljama uveravao parlament da takvih žurki uopšte nije bilo. Poslednja kap za mnoge u Konzervativnoj partiji je bilo to što je Džonson morao da se izvinjava što je na funkciju postavio Krisa Pinčera (Chris Pincher) iako je znao da je seksualno uznemiravao dva muškarca.
Frizura kao metafora
Džonsonov kraj, kada je konačno došao, bio je isto tako haotičan, neuredan i zapanjujući kao i svako drugo poglavlje njegove političke karijere, ocenjuje u analizi Njujork tajms (The New York Times), navodeći da je odlazeći britanski premijer dugo imao uspeha u politici prkoseći konvencijama, dok je njegova raščupana plava kosa delovala kao metafora za neuredan lični i profesionalni život, u čemu su neki britanski glasači uživali, dok su drugi jedva tolerisali.
Dan pre ostavke, uprkos otvorenoj pobuni u vladi i katastrofalnim gubitkom podrške u Konzervativnoj partiji, Džonsonovi saradnici su govorili da će nastaviti da se bori, što je izgledalo kao poslednje bacanje kocke jednog od najvećih kockara britanske politike, ističe list, dodajući da na kraju Džonson, kao retko kad u svojoj karijeri, nije mogao da promeni narativ u svoju korist zahvaljujući samoj snazi svoje ličnosti.
Burni događaji ove nedelje mogli bi da sažmu celu njegovu karijeru definisanu razdraganim nepoštovanjem pravila, oštrim instinktom za javno mnjenje i fleksibilnim pristupom etici. Ipak, Džonsonovo drsko rizikovanje nije bilo dovoljno da nadoknadi njegove nedostatke, ocenjuje list i ukazuje na navode kritičara koji kažu da njegovo ponašanje pokazuje privilegovanost i ubeđenje da pravila ne važe za njega, njegove saradnike ili ljude koji su mu lojalni.
Takođe je optuživan da je ideološki i administrativno neorganizovan. Kada je Velika Britanija ušla u mučnu debatu o svojoj budućnosti u Evropskoj uniji, Džonson je vodio računa o tome koja strana debate o Bregzitu bi mogla da ga dovede do vrha Konzervativne partije. Napisao je dve novinske kolumne u prilog obe strane i na kraju, pošto se opredelio za izlazak, postao entuzijastičan borac po tom pitanju.
Pročitajte i ovo: Boris Džonson, mešavina Ričarda Trećeg, Čerčila i TrampaNakon što je zemlju izveo iz Evropske unije 2020, Džonson nije imao neki plan šta dalje i ubrzo je postao talac događaja, teturajući se iz krize u krizu u vreme kada je pandemija COVID-19 zahvatila Veliku Britaniju.
Uloga Džonsona u kampanji za izlazak iz Evropske unije, zatim u sprovođenju Bregzita i na kraju u vođenju zemlje kroz pandemiju, garantovaće mu mesto među značajnim britanskim premijerima, ali bez jasnog političkog nasleđa budući da nikada nije pobio sumnje da je njegov program vođen ne ideološkim uverenjem, već ciničnom kalkulacijom šta mu može doneti političku korist.
Bez prevelikog optimizma u Evropskoj uniji
U Evropskoj uniji već dugo vlada razočaranje što je Džonson toliko dugo premijer, ukazuje BBC u analizi.
Brojne evropske zemlje, posebno one u centralnoj i istočnoj Evropi, izuzetno su zahvalne Džonsonu na njegovom tvrdom stavu prema Rusiji, i pre invazije Vladimira Putina na Ukrajinu, ali, kako navodi urednica BBC-ja za Evropu Katja Adler (Katya), te zemlje veruju da će to biti pozicija u Velikoj Britaniji i kada Džonson više ne bude premijer.
S druge strane, malo ko će u Evropi pustiti suzu kada Džonson ode. Evropski političari ga okrivljuju što je ubrzao Bregzit i optužuju ga da nije bio iskren prema Britancima po pitanju pravih implikacija izlaska iz Unije.
Međutim, niko u Briselu ne gaji neki optimizam u pogledu toga ko bi mogao da preuzme dužnost od Džonsona na čelu britanske vlade. Većina zvaničnika Evropske unije kaže da mnogostruke ostavke članova vlade izgledaju kao pokušaji spasavanja karijere, a ne kao dokaz da se ne slažu s Džonsonovom politikom, pošto čak ni lider opozicionih laburista Kir Starmer (Keir) ne govori o poništavanju Bregzita ili njegovom primetnom ublažavanju.
Glavna nada u Evropskoj uniji posle Džonsonove ostavke, ističe urednica BBC-ja za Evropu, jeste ista ona kao odmah posle referenduma o Bregzitu 2016. godine – evropski političari žele lidera Velike Britanije koji ima političku smelost da razgovara i pregovara s Briselom, umesto da stalno igra na politiku kod kuće.
Boris Johnson daje ostavku na mjesto lidera torijevaca ispred Downing Street 10, London, 7. juli 2022.
Mesto u istorijskim knjigama
Manjak integriteta kod Džonsona, kao i nepoštovanje konvencija i zakona koje je sam doneo, oštetili su institucije, politiku, pa i samu britansku uniju. Zemlji je sada potreban novi lider koji će staviti prioritet na odgovornost, a ne na doskočice, piše u uredničkom komentaru Fajnenšl tajms (The Financial Times).
Džonsonova razmetljivost dok je vodio zemlju kroz Bregzit i pandemiju animirala je birače, bez obzira da li su ga voleli ili mrzeli i on je obezbedio željeno mesto u istorijskim knjigama. Drugo je pitanje, ukazuje britanski list, da li će to biti sve pozitivna poglavlja.
Sada je, međutim, krajnje vreme da potrebe zemlje, a ne Konzervativne stranke, budu na prvom mestu i, ističe list, od Džonsonovog naslednika je potrebno trezveno vladanje detaljima a ne blefiranje, fokus umesto lakomislenosti i izgradnja konsenzusa.
Ipak, ocenjuje Fajnenšl tajms, neke elemente Džonsonovog nasleđa vredi negovati. On je ispravno iskazao nepokolebljivu podršku Ukrajini. Radio je na ekonomskom izjednačavanju zemlje i podizanju njenih zanemarenih delova, mada bez fokusa i finansiranja.
Što je najvažnije, Džonson je dao prioritet klimatskim promenama na način koji je dijametralno suprotan desničarskim populistima u drugim delovima sveta. Bilo bi pogrešno, i politički i etički, da njegov naslednik odustane od te borbe, čak i ako je ona privremeno komplikovana usled visokih cena energije.
Ko god da zameni Džonsona na mestu lidera Konzervativne partije, a samim tim i premijera, ima težak posao da vrati zemlji njen ugled, uključujući u Evropskoj uniji, dok i London i Brisel uče da žive s Bregzitom, piše Fajnenšl tajms, ističući da Konzervativna partija treba što pre da izabere novog lidera s obzirom na izazove s rastom troškova života i ratom u Ukrajini.