Kada je visoki predstavnik Evropske unije (EU) za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj (Josep Borrell) kasno u subotu uveče na Tviteru objavio da je postignut dogovor između Srbije i Kosova posle celodnevnih pregovora u Ohridu, u Severnoj Makedoniji, mnogi su se upecali.
Napravljen je zaista napredak u slučaju aneksa samog sporazuma koji su obe strane podržale 27. februara. Kao i mesec dana ranije, Borelj je smatrao da je tekst usvojen na osnovu njegove izjave i objave na stranici spoljnopolitičkog tela EU, Evropske službe za spoljne poslove (EEAS).
Međutim, kao i u februaru, tekstu sporazuma nedostaje najvažniji segment – potpisi dva ključna igrača – predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijera Kosova Aljbina (Albin) Kurtija. Bez toga, pregovori – i oni u Briselu i oni u Ohridu – rezultirali su dogovorom koji to nije, bez obzira koliko se EU trudila da to tako “proda”.
Pročitajte i ovo: Pet činjenica za znati nakon dogovora u OhriduDok je nepostojanje potpisa na oba dokumenta suštinski nedostatak, daleko od toga da je jedini. Očekivalo se da će sporazumi sadržati vremenski okvir i redosled paragrafa dogovorenih u februaru, ali to u velikoj meri nedostaje. Povrh toga, nedostaju i neophodni mehanizmi sprovođenja da bi se bilo šta na papiru pretvorilo u realnost.
Šta je doneo februarski sporazum?
Briselu treba odati priznanje za februarski sporazum. Uprkos tome što njime nisu rešeni svi dugogodišnji problem koji su opterećivali Srbiju i Kosovo od proglašenja nezavisnosti 2008. godine, ipak je to bio korak napred.
Na mnogo načina, bio je to stepenik više ka potpunoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine – polovina puta koji je de facto priznanje Kosova, ako ne i de jure.
Postojalo je uzajamno priznanje dokumenata i nacionalnih simbola poput pasoša, diploma, registarskih tablica i carinskih pečata. Dve strane bi takođe razmenile stalne misije u sedištu dotičnih vlada, ne bi jedna drugoj blokirale put ka EU, a Beograd se obavezao da se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji.
U „zamenu“ za ovo, Srpska pravoslavna crkva na Kosovu bi dobila zvanični status i na prilično elegantan način bilo bi priznato stvaranje Zajednice opština sa srpskom većinom na Kosovu bez da se tako nazove „odgovarajući nivo samoupravljanja srpske zajednice na Kosovu”.
Pročitajte i ovo:
Ambasador SAD-a o razgovorima u Ohridu: 'Srbija prihvatila evropsku budućnost'Petritsch o rezultatu sastanka u Ohridu: Implementacija Sporazuma vodi normalizaciji i priznavanjuLideri opozicije u Srbiji o ohridskim pregovorima - od 'važne vesti' do 'pristajanja na ultimatum'Šta je doneo Ohrid?
Aneks je u svom konačnom obliku poništio većinu nabrojanog. Prema izvoru upoznatom sa pregovorima koji je želeo da ostane anoniman, originalni nacrt dokumenta je bio mnogo detaljniji – na šta je i Borelj aludirao u svom obraćanju.
Prvo bi trebalo da se krene sa srpskim opštinama, što bi pratilo međusobno priznavanje dokumenata, a onda razmena misija. Sada je, međutim, jedini redosled ili vremenski okvir koji je naveden u vezi sa članom 7 – stvaranje opština sa srpskom većinom u kojima Kosovo treba da „odmah“ započne pregovore – šta god to značilo. Ne postoji ništa konkretno o tome kada bi trebalo da se desi međusobno priznavanje pasoša ili razmena misija.
Naravno, neko bi mogao da ukaže na nekoliko važnih tačaka aneksa i tvrdnju da će se napredovati.
Na primer, u njemu se navodi da se „Kosovo i Srbija u potpunosti obavezuju da će poštovati sve članove sporazuma i ovog aneksa i sprovesti sve svoje obaveze koje proizilaze iz sporazuma i ovog aneksa ekspeditivno i u dobroj veri“.
Zatim se navodi da su „Kosovo i Srbija saglasni da će svi članovi biti implementirani nezavisno jedan od drugog“ i da „redosled članova ovog aneksa ne prejudicira redosled njihove primene“.
Pročitajte i ovo: Kurti: Na EU je da nađe mehanizam da sporazum postane pravno obavezujućiSve je to u redu, ali gde je “u suprotnom” ovde? Zvaničnici EU će ukazati na tekst i reći da postoji obećanje da se u roku od 30 dana formira zajednički odbor za praćenje postignutog dogovora, kojim će predsedavati EU, ali kakvu moć ima taj odbor?
Odgovor se ne može naći u tekstu.
I da, u aneksu se napominje da „svako neispunjavanje obaveza iz sporazuma, ovog aneksa ili prethodnih sporazuma o dijalogu može imati direktne negativne posledice po procese pristupanja EU i finansijsku pomoć koju dobijaju od EU“.
Razlozi 'dogovora koji to nije'
Možda zvuči čudno, ali nije. Kosovo čak ni ne priznaju sve države članice EU kao nezavisnu državu i to se neće promeniti u skorije vreme.
Iza je svake druge evropske zemlje koja želi da se pridruži klubu. Decenijama nije bilo realno pridruživanje Evropskoj uniji.
Pregovori Srbije o pristupanju EU takođe su zaustavljeni zbog njenog neuspeha da se politički uskladi sa Briselom oko rata u Ukrajini. Ako će Kosovu biti potrebne decenije da se pridruži, može se reći da će Srbiji biti potrebne godine. Brisel jednostavno nema čime da „preti” Beogradu i Beograd to zna.
Pročitajte i ovo: Vučić rekao da Srbija ne može da potpiše međunarodno pravni sporazum sa KosovomSavršeno je svestan da Brisel nije u stanju da ponudi brzi put za članstvo i da istovremeno nerado smanji previše novca jer se plaši da bi zemlja mogla biti „izgubljena“ za EU, na račun Kine i Rusije.
Obratite pažnju samo kako je Vučić odbacio dogovor i aneks neposredno posle razgovora.
Sve dok je EU više zainteresovana za ispunjavanje forme kao što je ovaj „dogovor“, umesto da postane pravi igrač u širem evropskom susedstvu, on to može sebi da priušti, znajući da nema pravih posledica bez obzira na put koji izabere.