Prvi arhiv LGBT+ zajednice: 'Trenutno smo samo zarez u istoriji Srbije'

Lične priče aktivista, arhivska video, audio i foto dokumentacija razvoja LGBT+ pokreta u Srbiji.

Sve to deo je multimedijalne retrospektive koja će javnosti biti predstavljena početkom septembra u Beogradu. Reč je o prvom zvaničnom arhivu posvećenom nasleđu i kulturnoj istoriji LBGT+ pokreta u Srbiji.

Nostalgično je nazvan "Arkadija-Gde smo bili" po prvoj registrovanoj LGBT+ organizaciji u Srbiji.

"Nama jeste cilj da kroz tu arhivsku građu svi naučimo nešto", rekla je za Radio Slobodna Evropa (RSE) Jelena Vasiljević, koja radi na prezentovanju arhivske građe.

Ona kaže da LGBT+ zajednica jeste osvojila neki prostor i neka prava, ali ukazuje da je mnogo toga ostalo "samo slovo na papiru" i mnogo toga je ostalo da osvoje ne bi li bili ravnopravni građani u Srbiji.

"Sad smo trenutno samo zarez u istoriji Srbije. Ja se iskreno nadam da ćemo postati jedna cela reč, koja je 'ravnopravnost'", navela je Vasiljević.

Poruka iz Prajd info centra u Beogradu pred Evroprajd, septembar 2022.

Arhiv se fokusira na identifikaciji kulturne baštine ove manjinske grupe u Srbiji ali i regionu, kao i mapiranju aktivizma zajednice.

"Činjenica je kako smo mi kao tadašnji Jugosloveni počeli LBGT pokret regionalno, tako ga i nastavljamo, samo sa granicama, to jest mimo granica", navela je Vasiljević.

Arhiv LGBT+ zajednice će nakon izložbe 4. septembra u prostoru "Miljenko Dereta" u Beogradu biti dostupan virtualno.

Jelena Vasiljević, koja je direktorka nevladine organizacije "Dugina iskra" i osnivačica inicijative "Arkadija arhiv", objasnila je za RSE da je Arhiv otvoren u februaru pozivom organizacijama i aktivistima da doniraju svoju arhivsku građu.

Postoji tendencija zaborava i brisanja iz istorije. I mi smo u ovom trenutku, koliko smo dovoljno zreli kao pokret, seli i rekli "OK, hajde da ne zaboravimo", rekla je za RSE Jelena Vasiljević

Vasiljević: I onda smo krenuli lagano da digitalizujemo sav materijal jedne po jedne organizacije. Do sada smo kontaktirali aktiviste, koji su bili aktivni od 90-ih do danas, i najavili snimanje njihovih ličnih priča i od njih smo tražili da pošalju svoju arhivsku građu.

Tako da se od otvaranja arhiva do sada nakupilo dosta građe i na temu Prajda i mimo nje.

Ideja je bila da se otvori jedna velika izložba, da Arhiv istupi zvanično u javnost i igrom slučaja se pogodilo da će u okviru Nedelje ponosa, 4. septembra biti otvorena prva izložba.

U pitanju je multimedijalna izložba gde će biti digitalizovani video i audio materijali, ima dosta pres klipinga iz 90-ih i 2000-ih, plus fotografije.

Još uvek tražimo sredstva, ali ideja je da će u fizičkom prostoru moći da bude pregledano sve, a digitalno je za sada samo na zahtev ili upit.

U narednom periodu planiran je i web sajt koji će moći da podrži svu tu arhivsku građu.

RSE: Koji je period obuhvaćen?

Vasiljević: Nama je inicijalni događaj, koji je uslovno rečeno pred događaj, tribina koja se održala u Domu omladine 1986. godine gde su prvi put javno govorili aktivisti i aktivistkinje iz svojih identiteta.

Ali nekako sam početak merimo kroz prvo pismo koje je 1990. godine stiglo iz Slovenije adresirano na lokalne aktiviste. I prvi susret koji se odigrao 1990. u poslastičarnici hotela Moskva gde kreće organizovanje LGBT aktivista i pokreta.

Pismo koje je 1990. godine stiglo iz Slovenije adresirano na aktiviste u Srbiji.

Kasnije je registrovana prva grupa Arkadija i od tada merimo šta smo radili.

RSE: Šta će posetioci moći da vide i na čemu će biti fokus?

Vasiljević: Fokus je na svemu. Fokus je na tome da mi postojimo već 30 i nešto godina u Srbiji, 30 i nešto godina radimo najrazličitije moguće stvari.

Jesmo osvojili neki prostor, jesmo osvojili neka prava, ali mnogo toga je ostalo samo slovo na papiru i mnogo toga je ostalo nama da nekako osvajamo ne bismo li bili ravnopravni građani u Srbiji.

Menjao se zakonski okvir, antidiskriminacioni zakon je poprilično toga uredio, implementacija zakona izostaje.

Uspeli smo ono što spotletujemo (skrećemo pažnju) na toj izložbi a i generalno, a to je dekriminalizacija (homoseksualnosti) koja se desila 1994. godine.

Zatim prvi Prajd koji je organizovan 2001. i završio se nasiljem.

Spotletujemo depatologizaciju (homoseksualnosti) koja se desila tek 2008. godine što znači da smo kasnili za svetom.

I spotletujemo sve događaje koji su važni na poljima kako prava i kulture tako i razvoja samog pokreta i same zajednice.

Tako da će posetioci moći da vide osim depatologizacije, dekriminalizacije, Prajdova, sa kojim smo institucijama radili.

Moći će da vide festivale koje smo organizovali, kalendare koje smo proizvodili, novine i magazine koje smo objavljivali.

RSE: Osim toga što želite da predstavite istoriju LGBT+ pokreta u Srbiji šta je još cilj Arhiva?

Vasiljević: Nama jeste cilj da kroz tu arhivsku građu svi naučimo nešto. Greške smo pravili svi, kako smo rasli kao pokret tako smo pravili greške. Cilj je da buduće generacije ne moraju da ponavljaju iste stvari koje smo mi radili.

S druge strane, nama je značajno da istoričari mogu da imaju pristup tome i da imaju i našu perspektivu istorije u Srbiji, naših života u Srbiji i značajno nam je da između ostalog i Srbija ima svoj LGBTQ arhiv. Postoje u inostranstvu, što ne bi imala i Srbija jedan.

Nama je važno i sve to što smo radili, svi ti koraci za buduće naraštaje, ostaju.

Poziv na događaj povodom 50 godina od donošenja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima

Postoji tendencija zaborava i brisanja iz istorije. I mi smo u ovom trenutku, koliko smo dovoljno zreli kao pokret, seli i rekli "OK, hajde da ne zaboravimo".

Da ne zaboravimo sve te ljude koji su se, i dok je bilo kriminalizovano, bavili LGBT pravima. Bavili se LGBT pravima i dok je bilo na listi bolesti.

A i s druge strane mislim da će biti jako veliki bust (podsticaj) za zajednicu da shvati da smo svi mi aktivisti samim tim što autentično živimo svoje živote i jesmo deo te neke šire i veće priče.

RSE: Šta vam je tokom rada na ovom arhivu bilo najemotivnije?

Vasiljević: Što se tiče najemotivnijeg dela na koji sam naišla u okviru arhivske građe jeste jedna činjenica vezana za Prajd 2001. godine.

Prvi Prajd su organizovale organizacije Labris i Geten.

Članice zajednice su u kancelarijama naduvale preko sto balona i krenule su kroz ulicu Srpskih vladara, sadašnju Kralja Milana, sa svih tih sto balona u nadi, pošto su se desile demokratske promene, da će kad stignu na zakazano mesto Prajda na Trgu Republike biti mnogo ljudi i da će ljudi biti dobronamerni.

Pročitajte i ovo: Poruke žrtve nasilja prvog Prajda: Kad ti je rat nametnut, onda se boriš

One, nažalost, nisu shvatile da to nije dobronamerna masa, da su u pitanju ultradesničarske grupe i organizacije i Crkva i nekako bez obzira na sve to što su videle, one su krenule da prelaze sa tim balonima ulicu i stigle su do Trga Republike.

Neke druge članice zajednice su, mimo tih balona, već bile na Trgu republike i nisu mogle da veruju šta se dešava.

Tada je došlo do eskalacije nasilja. Policija nije bila spremna da reaguje, nije bila spremna na sve to što se desilo tog dana.

Nasilje tokom prve Parade ponosa u Beogradu 2001.

Ono što znamo je da je većina članica zajednice, to jest aktivistkinje koje su tada bile na Trgu uspele da se sklone u lokalne butike i kafiće, bežale su po sporednim ulicama i slično.

Ali, smo mi kao pokret rešili da od 2009. i 2010. svako obeležavanje Dana ponosa i bilo koje druge javne akcije, izlazimo sa sto balona na Trg Republike. Tako da je to nešto što je meni zapravo najemotivnije.

RSE: Mislite li da ovakav arhiv može da doprinese smanjenju homofobije u Srbiji i promeni patrijarhalnog obrasca?

Vasiljević: Ja se iskreno nadam da dâ. Samim tim što jesmo dovoljno vidljivi i dovoljno glasni kao pokret, s tim što podržavamo i zajednicu u svim njihovim ličnim procesima u odnosima na autovanje i postojanje u Srbiji.

Značajno je sa aspekta kulture da se vidi da mi nismo uvezeni sa Zapada. Taj narativ je davno prošao.

Mi smo postojali, postojimo i postojaćemo u Srbiji. I nekako je važno da ljudi i generalno javnost shvati da se mi ne razlikujemo mnogo od drugih.

Mi zadnje tri decenije isključivo želimo da budemo jednaki građani. Jer, ja plaćam porez u Srbiji, a ja prava u Srbiji nemam. Sa tog nekog aspekta je važno, politički je važno da budemo prisutni.

Pročitajte i ovo: Šta sve ne možete kada ste LGBT+ osoba u Srbiji

A samim tim što podržavamo zajednicu u njihovim procesima i što imaju priliku da vide kako je to izgledalo ranije i da je sada možda za mrvicu lakše, mislim da će oni biti osnaženiji da dalje nastave borbu za ravnopravnost.

RSE: Naziv izložbe je "Arkadija - Gde smo bili?". Gde je LGBT zajednica sada? Imali smo pre par dana poruku predsednika države Aleksandra Vučića da dok je na toj funkciji neće potpisati Zakon o istopolnim zajednicama.

Vasiljević: Mi smo bili i bile u celoj Srbiji. Ima nas i u Pirotu, Zaječaru, Somboru, Zrenjaninu, Novom Pazaru, ima nas svuda, u svim manjim mestima. Migracijom smo stigli u veće gradove.

Parada ponosa u Beogradu 2016. godine.

Ono što bih ja rekla gde smo sada - imamo super zakonsku legislativu, fali nam još zakona. Nažalost, vidimo kako ide politička struja i šta se dešava. Mi jesmo jedna od većih manjina u Srbiji, obzirom da je 10 posto populacije pripadnik ili pripadnica LGBT zajednice.

Gde smo bili? Bili smo svuda, radili smo svašta. Gde smo sada? Sad smo trenutno samo zarez u istoriji Srbije. Ja se iskreno nadam da ćemo postati jedna cela reč, koja je "ravnopravnost".

Pročitajte i ovo: LGBT zajednica glasno, premijerka tiho o izjavama predsednika Srbije

RSE: Kako biste opisali nasleđe i kulturnu istoriju LGBT zajednice u Srbiji?

Vasiljević: Teško, zato što sve što smo osvajali, osvajali smo pod ogromnom količinom nasilja koje se dešavalo nad LGBT zajednicom.

Sve što smo osvajali osvajali smo na neka mala vrata i na dobru volju zaposlenih u sistemu.

Mogu da kažem da je nama zapravo toga svega malo dosta. Mi ne želimo da zavisimo od dobre volje zaposlenih, nego želimo da sistem shvati da mi jesmo tu i da mi jesmo obespravljeni na određene načine.

Sukobi policije i protivnika Parade ponosa 2010. godine u Beogradu

I smatram da usvajanjem nove legislative, može samo svima da nam bude dobro, da nam bude bolje. Jer, ako je ta velika manjina obespravljena i pritisnuta samim tim što živi u ovom krajnje tradicionalnom, patrijarhalnom društvu, da se malo uvremenimo, biće nam svima bolje.

'Proistekli smo iz antiratnog i feminističkog pokreta'

RSE: Kako će u tom Arhivu biti predstavljen period osamdesetih i devedesetih godina?

Vasiljević: Ono što za sada imamo iz arhive jesu video snimci intervjua koji su bili puštani na različitim televizijama devedesetih.

Osamdesete, ja se nadam da ćemo uspeti da dobijemo u foto-arhivama od članova i članica zajednice.

A pres kliping, video kliping i sve to što su radile organizacije devedesetih već nekako imamo u materijalima, u hard kopijama - u odštampanim mejlovima, pismima, na različite načine.

Spotlajt (fokus) će biti to da smo proistekli iz antiratnog i feminističkog pokreta.

RSE: Osim Srbije biće obuhvaćen i region. Na koji način će region biti predstavljen, pretpostavljam da je pismo iz Slovenije koje ste pomenuli, deo te priče?

Vasiljević: To je jedan deo priče. Dosta toga smo radili i radile i učile iz regiona kao pokret. Organizovane su regionalne konferencije i dobre prakse iz drugih država su prenošene na nas.

S druge strane, pokreti usko sarađuju. Mi smo svi zajedno ponikli iz antiratnog i feminističkog pokreta.

Tako da su svi pokreti u svim ex-JU državama nekako slično startovali.

Sarađivali smo mimo svega što se dešavalo tokom 90-ih i kasnije i ta tradicija se nastavila i dan danas.

Evroprajd u Beogradu 2022: Kordon policije kako bi sprečili napad desničara na učesnike šetnje

Sve što se dešavalo u tom istorijskom smislu, a da se dešavalo na teritoriji Srbije, bili su uključeni aktivisti i aktivistkinje iz regiona.

Mi ne želimo da zaboravimo s kim smo sarađivali. Postoje slične inicijative i u Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, na Kosovu, svuda postoje.

Činjenica je kako smo mi kao tadašnji Jugosloveni počeli ceo taj LBGT pokret regionalno, tako ga i nastavljamo, samo sa granicama, to jest mimo granica.