Sećate li se i da li vas se još tiče slučaj najsvirepijeg zločina nad trogodišnjom devojčicom, Katarinom Kajom Janković? Obrazlažući presudu, prema kojoj je zlostavljač devojčice dobio 40 godina zatvorske kazne, a majka devojčice, okrivljenja za saučešništvo, 37 godina zatvorske kazne, sudija, Siniša Sofrenović, predsedavajući sudskog veća, napomenuo je da će obrazloženje presude pročitati i da to čini izuzetno u ovom slučaju. Prisutni na suđenju prenose da je opis ovog zločina, dok je optužnica čitana, stvarala vrtoglavicu i mučninu, da su ljudi u sali ostajali bez daha i da su plakali.
Danas bi mala Kaja imala skoro pet godina, tačnije 59 meseci i još tačnije 1783 dana.
Priznajem da nemam snage da čitam detalje, pa potsećam da je samo na telu devojčice, koje je po rečima sudije bilo veliko svega 98 centimetara, konstatovano više od 50 povreda, od kojih je povreda unutrašnjih trbušnih organa izazvala smrtni ishod. Prelepo lice ovog deteta teško da iko može da gleda duže od sekunde ispod naslova koji glasi: „Četiri decenije zatvora za svirepo ubistvo devojčice“. Tokom pretresa optuženi su negirali dela koja im se stavljaju na teret i optuživali se međusobno.
Treba li reći da živimo u strašnim vremenima, kada svakodnevna zlostavljanja dece, često od strane najbližih srodnika, postaju samo tabloidna vest za jedan dan, a kazne, do sada izricane, bile su obično neadekvatne. Zato je završnica i ishod ovog suđenja presedan. Ali ni to ne može da ublaži užas koji moramo osetiti svaki put kada vidimo lice devojčice koja nečijom monstruoznom krivicom više ne postoji. Zato je ovo što sledi još jedno podsećanje na devojčicu Kaju Janković, koja je sa tri godine upoznala pakao i nadam se otišla na neko bolje mesto.
Zbog Kaje i zbog sve dece govorimo o temi važnijoj od svih dnevnopolitičkih kupoprodaja magle. Ta tema glasi - Da li smo nakon slučaja male Kaje sasvim svesni da se deca sa monstrumima ne sreću u bajkama, da monstrumi žive pored nas, oko nas, sa nama, možda u nama.
O tome govore:
* Doktor Tamara Popović Štajner, psihoanalitičar.
* Sanja Domazet, književnica.
* Magistar Aleksandra Joksimović, politikolog i aktivistkinja Ženske mreže za rodnu ravnopravnost.
POPOVIĆ: Sudbina Katarine Janković, medijski poznate kao mala Kaja, ubijenog deteta od tri godine, koje bi danas imalo čitavih pet, je očigledno priča o ljudskom zlu. Mnoge psihološke teorije pokušavaju da objasne ljudsku prirodu i poreklo ljudskog zla. Poslužiću se ukratko psihoanalitičkom teorijom koja daje nekada sveobuhvatna tumačenja, koja nisu usaglašana, ali najkraće rečeno jedna varijanta je da se mi sa agresijom, koja može biti iskorišćena u dobre svrhe, ali i u ubistvene svrhe, rađamo i da kod nas od počeka postoji sukob mržnje i ljubavi. Druga varijanta je da je agresija, mržnja, bes, osvetoljubivost posledica neke frustirane ljubavi, nekih neispunjenih očekivanja, koja se tokom života okreću u svoju suprotnost.
Sudbina Kaje pokreće pitanje mnogo dublje ljudske patologije, nego da li je ljudsko zlo urođeno ili ne i pokreće pitanje perverznog ispoljavanja ljudske agresivnosti. Reč je o sadizmu, o zadovoljstvu, u uživanju u nanošenju bola drugome. Danas se više ne koristi izraz perverzija, već neoseksualnost i kaže se - da li je odnos perverzan ili ne, zavisiće, ne od toga šta je učinjeno, nego od toga koji je kvalitet odnosa prema čoveku nad kojim je to učinjeno. Tipično za perverziju je takozvana tehnika intimnosti. Tehnika intimnosti znači kako da čovek iskoristi drugog da zadovolji neke svoje perverzne potrebe. Tu je priča i male Kaje.
Kada god je reč o detetu i o detetu kao žrtvi, osnovno je pitanje - koje je to dete u glavi roditelja, odnosno odraslog čoveka. Priča žrtve je stara kao i ljudska istorija, a deca su prinošena kao žrtve da donesu božju milost. Danas prepoznajemo dete kao žrtvu kada, recimo, dete prilazi mostu koji treba da se otvori sa velikim makazama a nasuprot njega je veliki odrastao čovek u crnom odelu. Dete simbolično seče tu vrpcu, umesto da bude ugrađeno u stub mosta, kao u davna vremena, da bi taj most bio berićetan. Dete kao žrtva i dete u glavi roditelja, dete kao izvor zadovoljstva je jedan vrlo specifičan izraz patologije sadističke perverzije. Prvo što karakteriše zlostavljano dete u pravilu, kao i malu Kaju, je to da je reč o maloj deci. Najveća smrtnost je na uzrastu do druge godine, iz prostog razloga što ta deca nemaju razvijenu moć govora. Jedna od psiholoških karakteristika ubistva deteta je detetova nemoć, koja s druge strane omogućava ubici da bude svemoćan. Ubijeno dete vrlo često predstavlja i neki deo ličnosti i iščašenih potreba ubice, njegovih vlastitih osobina kojih želi da se reši. Jedan od dodatnih elemenata ubistva malog deteta je svemoć i kontrola nad zlostavljenom žrtvom. Što je dete nemoćnije, to je ta kontrola i zadovoljenje svemoćnih potreba veće, te u suštini ono predstavlja odu hrane nad ciljem ubice, koji u ovom slučaju predstavlja kategoriju malignog narcisa – narcisa koji koristi drugog da zadovolji sebe.
Koje je to dete i šta je to dete predstavljalo u ovom patološkom spregu, predstavlja i jednu širu kulturološku priču vremena u kome živimo, u kome je ljudski život, i odraslog čoveka, a pogotovo dece, na granici bezvrednoga.
Dečje bajke pune su raznih monstruoznih stvorenja, čudovišta, zmajeva, zlih vilenjaka i zlih veštica da bi deca prevazišla strah od odraslih, u čiji svet treba da uđu. I vilenjaci i veštice i zmajevi predstavljaju najčešće za dete zle karakteristike njihovih roditelja, na koje oni pokušavaju da se naviknu. Na žalost, u savremenom društvu koje gaji nasilje, monstrumi postaju, ne likovi iz bajke, nego su tu oko nas i njihov prelazak na akt, u situaciji kada društvo to ne sankcioniše, je pitanje trenutka i sticaja okolnosti.
DOMAZET: Ženstvenost je po prirodi stvari greška. Iako se nalazimo u novom milenijumu, iako se čini da su takve priče daleko iza nas, one su vrlo blizu, one su tu i one su nam veoma bliske. Većina žena je trebala da se rodi kao muškarac ili kao sin. I dan danas u porodilištu, ako nosite drugu kćerku, ginekolog će, i u Beogradu i svuda u svetu, odbiti da vam kaže kog je pola dete koje nosite, u strahu da ne odete na abortus. Kakve sve ovo ima veze sa najverovatnije najmonstruoznjim zločinom u nizu zločina koji se događaju tu oko nas, kojima prisustvujemo i kojima smo bombardovani.
Ovde je u pitanju dvostruko povređivanje, dvostruka greška, dvostruki užas. S jedne strane je žrtvovana devojčica i nestao je ljudski život koji još uvek nije stigao ni da postane pravi čovek. Jedan pupoljak je zgažen. To je najstrašnije od svega. Postoji nešto što je takođe strašno i što je takođe monstruozno u ovoj priči, a to je što je majka učestvovala u tome. To je dvostruko povređivanje ženstvenosti, dvostruki pad ženskog principa i pre svega silovanje deteta. Ništa od toga strašnije ni teže na planeti ne postoji. Postoji samo nešto teže od toga, a što se upravo dogodilo – pristanak detinje majke na sve to. Svake minute, svaka treća žena u Srbiji dobija batine, a svaka druga je psihički maltretirana. O ovoj prvoj bi se moglo diskutovati, da li je ona u vezi sa nekim partnerom, da li je u vezi sa ženom, da li je sama, da li je umela da se izbori za svoj položaj u društvu i u svetu, što je nekako teže kako se krećemo dalje od grada Beograda. Čini mi se da što južnije, to tužnije, ali i što severnije, to takođe tužno.
Mislim da je priča o stradanju i pogibiji Katarine i saučešće njene majke u čitavoj priči, dokaz da živimo u kulturi koja je pre svega agresivna. Agresivnost je negovana, agresivnost je podgrevana na ovim našim prostorima poslednjih decenija. Svi ovi ratovi koji su se kod nas vodili doprineli su da se agresivnost podgreje u ljudima i da jedni drugima ostanemo, ne bližnji, nego da jedni drugima postanemo potencijalni neprijatelji. Čini mi se da je svakome od nas poznata karakteristika tipičnog zločinca koji napada dete ili ženu. To je vrlo retko nepoznati muškarac koji vas prati u ponoć kada se vraćate nepoznatim ulicama. To je najčešće vaš bračni partner, prijatelj ili neko iz porodice. Dete vrlo retko napadnu nepoznati ljudi. Dete najčešće napadaju upravo ljudi iz porodičnog okruženja, a čini mi se da su seksualni zločini nad decom, nad devojčicama i nad malim dečacima, daleko češći nego što se to zna, nego što to medicina i psihijatrija znaju jer se o tome ne govori. Srpska poslovica najbolje govori o tome - Koga šteta, toga i sramota.
Zbog čitave ove priče o kojoj sada govorimo sam se bukvalno fizički razbolila iz prostog razloga što mi se čini da monstrumi žive oko nas. Jako se bojim, pošto je majka devojčice učestvovala u svemu tome, da monstrumi žive i u svakome od nas. Jako se bojim za decu koja rastu u Srbiji iz više razloga. Ona su nezaštićena od strane društva, ali su ona nezaštićena i od strane porodice. Jako se bojim monstruma koji našu decu vrebaju svuda oko nas, ali se veoma bojim monstruma koji na našu decu vrebaju i iz nas samih. Čini mi se da ne postoji teži položaj nego biti dete u Srbiji. Posle toga je po težini jedino biti žena u Srbiji. I jedna i druga kategorija su ugrožene, i jednom i drugom kategorijom se manipuliše, i jedna i druga kategorija nisu zaštićene zakonom, i jedna i druga kategorija trpe sve vrste uznemiravanja, od psihološkog, preko fizičkog, pa do seksualnog. Čini mi se da je pred nama verovatno zločin koji je otkrio najdublju prirodu patologije naše svakidašnjice koja trenutno postoji svuda oko nas. To je zločin koji je toliko strašan, da i kada počinioci budu kažnjeni, ostaje jedna užasna gorčina i traje kao da je radioaktivna.
Iako nas u detinjstvu uspavljuju bajkama u kojima se zločinci na kraju pretvaraju u dobre ljude i u kojima se na kraju, uz lepoticu zver premetne u princa, život nas uči jednu potpuno drugu stvar. Život nas uči onome čemu nas je učila Hana Arent – da je zlo sveprisutno, da je zlo banalno i da je zlo veoma teško prepoznati baš zbog toga što se maskira običnim licem i što niko od zločinaca ne pokazuje da je on upravo to. Moramo ga sami prepoznati. A da bi smo se osećali sigurnim u sopstvenom životu, svako od nas podsvesno želi tu istinu od samog sebe da sakrije. O tome imamo i brojne primere u poeziji i u prozi. Sećam se jedne pesme američkog pesnika koji za zločinca kaže - obično lice, običan nos, obične oči, obične ruke, obične noge, običan osmeh, a šta ste očekivali. Zlo se nalazi oko nas u svim mogućim oblicima, a Džek Trbosek nikada nije uhvaćen baš zbog toga što su ga tražili na pogrešnim mestima, na uličnim dokovima i među sumnjivim kriminalcima, među bivšim zatvorenicima. Trebalo ga je, kažu sadašnji kriminolozi, tražiti među onima koji su nosili tašnu i mašnu i bili porodični ljudi. Monstrumi iz bajki koji se pretvaraju u bolje, ne postoje u realnosti. Zlo koje se ne leči, mentalna duševna bolest, politička klima u društvu koja se ne tretira pravim potezima, bivaju godinama sve gore i čine sve više i više grešaka i štete od koje su mnoge nepopravljive, upravo kao ovaj slučaj o kome, na žalost, govorimo.
****
JOKSIMOVIĆ: Nesumnjivo da se radi o jednom od najmonstruoznijih zločina o kojima smo svedočili u poslednje vreme na našim prostorima. Naime, tako svirepo ubistvo jedne nevine male devojčice ne može govoriti ništa drugo nego o jednoj apsolutnoj patologiji društva i duše tih ljudi koji su, za moju svest, potpuno nepojmljivi. Ne mogu da verujem da je jedan čovek mogao da počini tako svirepi zločin. Ono što meni stvara najveću dilemu je činjenica da je takvu patologiju bilo nemoguće sakriti, niti je bilo nemoguće da se ona iskaže u svom najgorem obliku u jednom datom trenutku. Ona je morala biti očigledna, i pre samog zločina, okolini koja je očigledno na ovaj ili onaj način u tom zločinu takođe učestvovala. Nesumnjivo je da su osuđeni majka i očuh najkrivlji za takav svirepi čin. Kazna koja je izrečena je adekvatna, iako je za takav zločin nemoguće izreći adekvatnu kaznu. Sa druge strane, ono što me plaši je činjenica da u našem društvu postoji jedan strah od upiranja prstom na takvu vrstu patologije, na takvu vrstu zločinaca koji se očigledno kreću svuda među nama.
Ovih dana mi se čini da su novine sve punije različitih zločina koji imaju jednu potpuno patološku pozadinu, koja možda ima i povezanost sa nekim događajima iz bliske prošlosti kojima smo kao čitavo društvo prošli, ali mislim da se određenom prevencijom moramo boriti protiv toga jer u onom trenutku kada se takav zločin desi za sve je već kasno. Ne smemo dozvoliti da kao komšije, prijatelji, rođaci ili očevidci bilo kakve vrste zlostavljanja zatvaramo oči nad onim što se dešava pred nama. Moramo reagovati na vreme i moramo reagovati pre nego što nedužne žrtve stradaju.
Kazna govori o tome da su u pitanju ljudi koji su to radili sa punom svešću. Još jednom moram da ponovim da ne mogu da sagledam kakva je to patologija uma koja je mogla da povede ljude u takav zločin. Ovo je jedno pitanje za sve nas - da li smo dovoljno odgovorni kao ljudi, da li smo svesni određenih posledica i da li posedujemo tu vrstu odgovornosti da u pravi čas, na adekvatan način, reagujemo na neke potencijalne zločince koji su očigledno svuda među nama.
Decu uglavnom učimo bajkama i tome da je dobro to koje uvek pobeđuje. Na žalost, zlo je svuda među nama pa prema tome ono za šta je društvo odgovorno je činjenica da se takve vrste zločina moraju na adekvatan način rešavati. To mora biti jedna sistemska poruka svima onima koji posežu za takvim strašnim zločinima, da za to postoje i adekvatne preventive i adekvatne kazne. I na ulicama i u novinskim stupcima vidimo sve veći broj ljudi koji ne poseduju adekvatnu psihičku svest o potencijalnim zločinima koje mogu činiti, o ljudima koji su na određeni način izgubili zdrav razum. Društvo bi trebalo da ih tretira na adekvatan način, da ih hospitalizuje i tretira adekvatnim medikamentima, da preventivno vodi računa na način da zaštiti ostale građane od potencijalnih zločina koje su takvi ljudi u stanju da učine. Čini mi se da je u tom smislu neophodna određena zakonodavna aktivnost kako bi se preventivno sprečile mogućnosti da ljudi, razumni ili ne, počine određene vrste zločina koje apsolutno zvuče monstruozno.
Bojim se da jedan dugi period, koji na žalost ima svoje ozbiljne posledice i danas, u kojem su se neke osnovne društvene vrednosti u nama izgubile, otvara prostor i mogućnost da se takvi zločini dešavaju i da je pitanje tretiranja takvih zločina, a pre svega pitanje preventive, nešto sa čime se ovo društvo još uvek nije na adekvatan način suočilo. Od izuzetne važnosti je, da kao društvo, shvatimo koje su naše prave vrednosti, da generacije koje su u proteklom periodu prošle kroz teške krize i društvene konflikte negde spoznaju koji je njihov pravi put i koje su prave vrednosti kojima treba težiti.
Danas bi mala Kaja imala skoro pet godina, tačnije 59 meseci i još tačnije 1783 dana.
Priznajem da nemam snage da čitam detalje, pa potsećam da je samo na telu devojčice, koje je po rečima sudije bilo veliko svega 98 centimetara, konstatovano više od 50 povreda, od kojih je povreda unutrašnjih trbušnih organa izazvala smrtni ishod. Prelepo lice ovog deteta teško da iko može da gleda duže od sekunde ispod naslova koji glasi: „Četiri decenije zatvora za svirepo ubistvo devojčice“. Tokom pretresa optuženi su negirali dela koja im se stavljaju na teret i optuživali se međusobno.
Treba li reći da živimo u strašnim vremenima, kada svakodnevna zlostavljanja dece, često od strane najbližih srodnika, postaju samo tabloidna vest za jedan dan, a kazne, do sada izricane, bile su obično neadekvatne. Zato je završnica i ishod ovog suđenja presedan. Ali ni to ne može da ublaži užas koji moramo osetiti svaki put kada vidimo lice devojčice koja nečijom monstruoznom krivicom više ne postoji. Zato je ovo što sledi još jedno podsećanje na devojčicu Kaju Janković, koja je sa tri godine upoznala pakao i nadam se otišla na neko bolje mesto.
Zbog Kaje i zbog sve dece govorimo o temi važnijoj od svih dnevnopolitičkih kupoprodaja magle. Ta tema glasi - Da li smo nakon slučaja male Kaje sasvim svesni da se deca sa monstrumima ne sreću u bajkama, da monstrumi žive pored nas, oko nas, sa nama, možda u nama.
O tome govore:
* Doktor Tamara Popović Štajner, psihoanalitičar.
* Sanja Domazet, književnica.
* Magistar Aleksandra Joksimović, politikolog i aktivistkinja Ženske mreže za rodnu ravnopravnost.
POPOVIĆ: Sudbina Katarine Janković, medijski poznate kao mala Kaja, ubijenog deteta od tri godine, koje bi danas imalo čitavih pet, je očigledno priča o ljudskom zlu. Mnoge psihološke teorije pokušavaju da objasne ljudsku prirodu i poreklo ljudskog zla. Poslužiću se ukratko psihoanalitičkom teorijom koja daje nekada sveobuhvatna tumačenja, koja nisu usaglašana, ali najkraće rečeno jedna varijanta je da se mi sa agresijom, koja može biti iskorišćena u dobre svrhe, ali i u ubistvene svrhe, rađamo i da kod nas od počeka postoji sukob mržnje i ljubavi. Druga varijanta je da je agresija, mržnja, bes, osvetoljubivost posledica neke frustirane ljubavi, nekih neispunjenih očekivanja, koja se tokom života okreću u svoju suprotnost.
Sudbina Kaje pokreće pitanje mnogo dublje ljudske patologije, nego da li je ljudsko zlo urođeno ili ne i pokreće pitanje perverznog ispoljavanja ljudske agresivnosti. Reč je o sadizmu, o zadovoljstvu, u uživanju u nanošenju bola drugome. Danas se više ne koristi izraz perverzija, već neoseksualnost i kaže se - da li je odnos perverzan ili ne, zavisiće, ne od toga šta je učinjeno, nego od toga koji je kvalitet odnosa prema čoveku nad kojim je to učinjeno. Tipično za perverziju je takozvana tehnika intimnosti. Tehnika intimnosti znači kako da čovek iskoristi drugog da zadovolji neke svoje perverzne potrebe. Tu je priča i male Kaje.
Kada god je reč o detetu i o detetu kao žrtvi, osnovno je pitanje - koje je to dete u glavi roditelja, odnosno odraslog čoveka. Priča žrtve je stara kao i ljudska istorija, a deca su prinošena kao žrtve da donesu božju milost. Danas prepoznajemo dete kao žrtvu kada, recimo, dete prilazi mostu koji treba da se otvori sa velikim makazama a nasuprot njega je veliki odrastao čovek u crnom odelu. Dete simbolično seče tu vrpcu, umesto da bude ugrađeno u stub mosta, kao u davna vremena, da bi taj most bio berićetan. Dete kao žrtva i dete u glavi roditelja, dete kao izvor zadovoljstva je jedan vrlo specifičan izraz patologije sadističke perverzije. Prvo što karakteriše zlostavljano dete u pravilu, kao i malu Kaju, je to da je reč o maloj deci. Najveća smrtnost je na uzrastu do druge godine, iz prostog razloga što ta deca nemaju razvijenu moć govora. Jedna od psiholoških karakteristika ubistva deteta je detetova nemoć, koja s druge strane omogućava ubici da bude svemoćan. Ubijeno dete vrlo često predstavlja i neki deo ličnosti i iščašenih potreba ubice, njegovih vlastitih osobina kojih želi da se reši. Jedan od dodatnih elemenata ubistva malog deteta je svemoć i kontrola nad zlostavljenom žrtvom. Što je dete nemoćnije, to je ta kontrola i zadovoljenje svemoćnih potreba veće, te u suštini ono predstavlja odu hrane nad ciljem ubice, koji u ovom slučaju predstavlja kategoriju malignog narcisa – narcisa koji koristi drugog da zadovolji sebe.
Koje je to dete i šta je to dete predstavljalo u ovom patološkom spregu, predstavlja i jednu širu kulturološku priču vremena u kome živimo, u kome je ljudski život, i odraslog čoveka, a pogotovo dece, na granici bezvrednoga.
Dečje bajke pune su raznih monstruoznih stvorenja, čudovišta, zmajeva, zlih vilenjaka i zlih veštica da bi deca prevazišla strah od odraslih, u čiji svet treba da uđu. I vilenjaci i veštice i zmajevi predstavljaju najčešće za dete zle karakteristike njihovih roditelja, na koje oni pokušavaju da se naviknu. Na žalost, u savremenom društvu koje gaji nasilje, monstrumi postaju, ne likovi iz bajke, nego su tu oko nas i njihov prelazak na akt, u situaciji kada društvo to ne sankcioniše, je pitanje trenutka i sticaja okolnosti.
DOMAZET: Ženstvenost je po prirodi stvari greška. Iako se nalazimo u novom milenijumu, iako se čini da su takve priče daleko iza nas, one su vrlo blizu, one su tu i one su nam veoma bliske. Većina žena je trebala da se rodi kao muškarac ili kao sin. I dan danas u porodilištu, ako nosite drugu kćerku, ginekolog će, i u Beogradu i svuda u svetu, odbiti da vam kaže kog je pola dete koje nosite, u strahu da ne odete na abortus. Kakve sve ovo ima veze sa najverovatnije najmonstruoznjim zločinom u nizu zločina koji se događaju tu oko nas, kojima prisustvujemo i kojima smo bombardovani.
Ovde je u pitanju dvostruko povređivanje, dvostruka greška, dvostruki užas. S jedne strane je žrtvovana devojčica i nestao je ljudski život koji još uvek nije stigao ni da postane pravi čovek. Jedan pupoljak je zgažen. To je najstrašnije od svega. Postoji nešto što je takođe strašno i što je takođe monstruozno u ovoj priči, a to je što je majka učestvovala u tome. To je dvostruko povređivanje ženstvenosti, dvostruki pad ženskog principa i pre svega silovanje deteta. Ništa od toga strašnije ni teže na planeti ne postoji. Postoji samo nešto teže od toga, a što se upravo dogodilo – pristanak detinje majke na sve to. Svake minute, svaka treća žena u Srbiji dobija batine, a svaka druga je psihički maltretirana. O ovoj prvoj bi se moglo diskutovati, da li je ona u vezi sa nekim partnerom, da li je u vezi sa ženom, da li je sama, da li je umela da se izbori za svoj položaj u društvu i u svetu, što je nekako teže kako se krećemo dalje od grada Beograda. Čini mi se da što južnije, to tužnije, ali i što severnije, to takođe tužno.
Mislim da je priča o stradanju i pogibiji Katarine i saučešće njene majke u čitavoj priči, dokaz da živimo u kulturi koja je pre svega agresivna. Agresivnost je negovana, agresivnost je podgrevana na ovim našim prostorima poslednjih decenija. Svi ovi ratovi koji su se kod nas vodili doprineli su da se agresivnost podgreje u ljudima i da jedni drugima ostanemo, ne bližnji, nego da jedni drugima postanemo potencijalni neprijatelji. Čini mi se da je svakome od nas poznata karakteristika tipičnog zločinca koji napada dete ili ženu. To je vrlo retko nepoznati muškarac koji vas prati u ponoć kada se vraćate nepoznatim ulicama. To je najčešće vaš bračni partner, prijatelj ili neko iz porodice. Dete vrlo retko napadnu nepoznati ljudi. Dete najčešće napadaju upravo ljudi iz porodičnog okruženja, a čini mi se da su seksualni zločini nad decom, nad devojčicama i nad malim dečacima, daleko češći nego što se to zna, nego što to medicina i psihijatrija znaju jer se o tome ne govori. Srpska poslovica najbolje govori o tome - Koga šteta, toga i sramota.
Zbog čitave ove priče o kojoj sada govorimo sam se bukvalno fizički razbolila iz prostog razloga što mi se čini da monstrumi žive oko nas. Jako se bojim, pošto je majka devojčice učestvovala u svemu tome, da monstrumi žive i u svakome od nas. Jako se bojim za decu koja rastu u Srbiji iz više razloga. Ona su nezaštićena od strane društva, ali su ona nezaštićena i od strane porodice. Jako se bojim monstruma koji našu decu vrebaju svuda oko nas, ali se veoma bojim monstruma koji na našu decu vrebaju i iz nas samih. Čini mi se da ne postoji teži položaj nego biti dete u Srbiji. Posle toga je po težini jedino biti žena u Srbiji. I jedna i druga kategorija su ugrožene, i jednom i drugom kategorijom se manipuliše, i jedna i druga kategorija nisu zaštićene zakonom, i jedna i druga kategorija trpe sve vrste uznemiravanja, od psihološkog, preko fizičkog, pa do seksualnog. Čini mi se da je pred nama verovatno zločin koji je otkrio najdublju prirodu patologije naše svakidašnjice koja trenutno postoji svuda oko nas. To je zločin koji je toliko strašan, da i kada počinioci budu kažnjeni, ostaje jedna užasna gorčina i traje kao da je radioaktivna.
Iako nas u detinjstvu uspavljuju bajkama u kojima se zločinci na kraju pretvaraju u dobre ljude i u kojima se na kraju, uz lepoticu zver premetne u princa, život nas uči jednu potpuno drugu stvar. Život nas uči onome čemu nas je učila Hana Arent – da je zlo sveprisutno, da je zlo banalno i da je zlo veoma teško prepoznati baš zbog toga što se maskira običnim licem i što niko od zločinaca ne pokazuje da je on upravo to. Moramo ga sami prepoznati. A da bi smo se osećali sigurnim u sopstvenom životu, svako od nas podsvesno želi tu istinu od samog sebe da sakrije. O tome imamo i brojne primere u poeziji i u prozi. Sećam se jedne pesme američkog pesnika koji za zločinca kaže - obično lice, običan nos, obične oči, obične ruke, obične noge, običan osmeh, a šta ste očekivali. Zlo se nalazi oko nas u svim mogućim oblicima, a Džek Trbosek nikada nije uhvaćen baš zbog toga što su ga tražili na pogrešnim mestima, na uličnim dokovima i među sumnjivim kriminalcima, među bivšim zatvorenicima. Trebalo ga je, kažu sadašnji kriminolozi, tražiti među onima koji su nosili tašnu i mašnu i bili porodični ljudi. Monstrumi iz bajki koji se pretvaraju u bolje, ne postoje u realnosti. Zlo koje se ne leči, mentalna duševna bolest, politička klima u društvu koja se ne tretira pravim potezima, bivaju godinama sve gore i čine sve više i više grešaka i štete od koje su mnoge nepopravljive, upravo kao ovaj slučaj o kome, na žalost, govorimo.
****
JOKSIMOVIĆ: Nesumnjivo da se radi o jednom od najmonstruoznijih zločina o kojima smo svedočili u poslednje vreme na našim prostorima. Naime, tako svirepo ubistvo jedne nevine male devojčice ne može govoriti ništa drugo nego o jednoj apsolutnoj patologiji društva i duše tih ljudi koji su, za moju svest, potpuno nepojmljivi. Ne mogu da verujem da je jedan čovek mogao da počini tako svirepi zločin. Ono što meni stvara najveću dilemu je činjenica da je takvu patologiju bilo nemoguće sakriti, niti je bilo nemoguće da se ona iskaže u svom najgorem obliku u jednom datom trenutku. Ona je morala biti očigledna, i pre samog zločina, okolini koja je očigledno na ovaj ili onaj način u tom zločinu takođe učestvovala. Nesumnjivo je da su osuđeni majka i očuh najkrivlji za takav svirepi čin. Kazna koja je izrečena je adekvatna, iako je za takav zločin nemoguće izreći adekvatnu kaznu. Sa druge strane, ono što me plaši je činjenica da u našem društvu postoji jedan strah od upiranja prstom na takvu vrstu patologije, na takvu vrstu zločinaca koji se očigledno kreću svuda među nama.
Ovih dana mi se čini da su novine sve punije različitih zločina koji imaju jednu potpuno patološku pozadinu, koja možda ima i povezanost sa nekim događajima iz bliske prošlosti kojima smo kao čitavo društvo prošli, ali mislim da se određenom prevencijom moramo boriti protiv toga jer u onom trenutku kada se takav zločin desi za sve je već kasno. Ne smemo dozvoliti da kao komšije, prijatelji, rođaci ili očevidci bilo kakve vrste zlostavljanja zatvaramo oči nad onim što se dešava pred nama. Moramo reagovati na vreme i moramo reagovati pre nego što nedužne žrtve stradaju.
Kazna govori o tome da su u pitanju ljudi koji su to radili sa punom svešću. Još jednom moram da ponovim da ne mogu da sagledam kakva je to patologija uma koja je mogla da povede ljude u takav zločin. Ovo je jedno pitanje za sve nas - da li smo dovoljno odgovorni kao ljudi, da li smo svesni određenih posledica i da li posedujemo tu vrstu odgovornosti da u pravi čas, na adekvatan način, reagujemo na neke potencijalne zločince koji su očigledno svuda među nama.
Decu uglavnom učimo bajkama i tome da je dobro to koje uvek pobeđuje. Na žalost, zlo je svuda među nama pa prema tome ono za šta je društvo odgovorno je činjenica da se takve vrste zločina moraju na adekvatan način rešavati. To mora biti jedna sistemska poruka svima onima koji posežu za takvim strašnim zločinima, da za to postoje i adekvatne preventive i adekvatne kazne. I na ulicama i u novinskim stupcima vidimo sve veći broj ljudi koji ne poseduju adekvatnu psihičku svest o potencijalnim zločinima koje mogu činiti, o ljudima koji su na određeni način izgubili zdrav razum. Društvo bi trebalo da ih tretira na adekvatan način, da ih hospitalizuje i tretira adekvatnim medikamentima, da preventivno vodi računa na način da zaštiti ostale građane od potencijalnih zločina koje su takvi ljudi u stanju da učine. Čini mi se da je u tom smislu neophodna određena zakonodavna aktivnost kako bi se preventivno sprečile mogućnosti da ljudi, razumni ili ne, počine određene vrste zločina koje apsolutno zvuče monstruozno.
Bojim se da jedan dugi period, koji na žalost ima svoje ozbiljne posledice i danas, u kojem su se neke osnovne društvene vrednosti u nama izgubile, otvara prostor i mogućnost da se takvi zločini dešavaju i da je pitanje tretiranja takvih zločina, a pre svega pitanje preventive, nešto sa čime se ovo društvo još uvek nije na adekvatan način suočilo. Od izuzetne važnosti je, da kao društvo, shvatimo koje su naše prave vrednosti, da generacije koje su u proteklom periodu prošle kroz teške krize i društvene konflikte negde spoznaju koji je njihov pravi put i koje su prave vrednosti kojima treba težiti.