Prilika je da se setimo 24. marta od strane ljudi koji su, svako u svom domenu, bili i ostali istinski protivnici Miloševićevog režima, ali koji o 78 dana bombardovanja imaju svoj lični, kritički, stav:
* Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost.
* Veseljko Koprivica, urednik podgoričkog Monitora, te dopisnik beogradskog lista Danas i sarajevskog Oslobođenja.
* Tamara Skroza, novinarka beogradskog nedeljnika Vreme.
****
LIHT: Malo je neverovatno da je prošlo već osam godina od trenutka kada je krenulo bombardovanje SRJ. Obično se govori o bombardovanju Kosova, a to je, samo po sebi, jedna pogrešna deskripcija situacije. Bombe su padale i na Beograd i na Novi Sad i u nekim delovima Crne Gore. Počelo je to pre osam godina i toliko toga se desilo od tada da sam bila na neki način zapanjena kada sam shvatila da je prošlo toliko godina od tada. Bila sam zatečena. Moguće je da je to i zbog toga što čovek pomalo hoće da potisne neke od najgorih trenutaka koje smo doživeli u poslednje dve-tri decenije.
Od prvog trenutka sam bila izrazito protiv bombardovanja, kao i ogromna većina naši građana, iako sam bila svesna i toga, kao i relativno veliki broj ljudi, da se na Kosovu počeo događati jedan apsolutno neprihvatljivi proces, da je Milošević iskoristio trenutak bombardovanja. Kada je shvatio da više nema šta da izgubi, nije hteo da igra nikakvu igru sa Zapadom, već je krenuo u jedno apsolutno neprihvatljivo etničko čišćenje. Dozvolili su da se pod kontrolom srpskih snaga dogode i događaju zločini. Od prvog trenutka bilo mi je neprihvatljivo i jedno i drugo - i zločin i etničko čišćenje na Kosovu, ali i bombardovanje.
Smatrala sam da bombardovanje nije način na koji se bilo koji problem u međunarodnim odnosima može razrešiti. Bila sam ubeđena da se time neće dogoditi kraj Miloševićevog režima. Bila sam ubeđena da se na taj način ništa neće rešiti.
Neko bi danas mogao da kaže da to nije tačno. Rešilo se utoliko što su srpske snage otišle sa Kosova – potpisan je Kumanovski ugovor. Šta je bila neposredna posledica odlaska srpskih snaga? Od 100 do 200 hiljada ljudi je moralo da napusti Kosovo, pa i oni koji ni za šta nisu bili krivi. Pripadnici srpske manjine su napustili Kosovo, nekoliko desetina hiljada Roma, koji se često zaboravljaju, pa i neki drugi ljudi. Ipak bi smo morali da naglasimo u ovoj vremenskoj perspektivi od osam godina da je, bez obzira koliko se ta intervencija tumačila kao humanitarna intervencija, koja mi je bila neprihvatljiva i tada i sada, ona, po mom dubokom ubeđenju, bila uvod u čitav niz drugih intervencija, uključujući i Afganistan i Irak.
Preduzeta je intervencija bez podrške Saveta bezbednosti, što je učinjeno i sa Irakom. Ušlo se u jednu ratnu intervenciju. Konačno, kada se ušlo u bombardovanje, nije se znalo da li će to moći da se završi samo tim tipom intervencije, ili će morati da se dovedu i kopnene snage. Srećom, to se nije desilo, ali desilo se da je jedna nova vrsta intervencije, predvođena jedinom supersilom, SAD-om, dobila legitimitet. Onda se to desilo i u Afganistanu i u Iraku. Kao što vidimo, ni u Iraku, ni Afganistanu, situacija nije dobra. Jeste da je u Iraku takva vrsta intervencije dovela do Sadamovog pada, ali i dotle da se stvorila jedna situacija u kojoj cela zemlja krvari, iz koje se ne vidi izlaz, i koja će, najverovatnije, za sada već po mnogim analitičarima, pa i samim Iračanima, rezultirati raspadom Iraka.
Od prvog trenutka, koliko god se to moglo, pokušala sam da se pomalo izdvojim iz nekog ličnog doživljaja, koji je bio težak, kao i doživljaj svih ostalih koji su sedeli u Beogradu pod bombama, sirenama i pod tom celom psihozom koja je s tim išla. Pokušala sam da analiziram, i na jedan više strateški način, šta se to događa. Jedna grupa nas je upravo zbog toga i napisala pismo javnosti sveta, koje je potpisalo nas 27, u kojem smo rekli da smo protiv bombardovanja i protiv etničkog čišćenja jer smo ubeđeni da to nisu metodi kojima se može voditi politika u XXI veku.
****
KOPRIVICA: "Popovi i ekolozi za NATO". U jednom podgoričkom listu pod tim naslovom objavljeni su rezultati ispitivanja javnog mnijenja u Crnoj Gori povodom polemike da li najmlađa država u Evropi treba da uđe u tu vojnu alijansu. Sa naslovne strane drugog podgoričkog dnevnika, portparol NATO, Džejms Apaturai (James Appathurai), poručuje: "Crnogorce bi smo rado vidjeli u Afganistanu". Ne hvala gospodine Apaturai. Vi sigurno pripadate onima koji iz udobnih kabineta ratuju tuđim životima. Ne bi me iznenadilo da crnogorska vlast, koja je navikla da bude na usluzi, svuda, i tamo gdje ne treba, i koja se vatreno zalaže da što prije ugura Crnu Goru u NATO, tom gospodinu ispuni želju.
Da se ja pitam, moju i sve države na svijetu, proglasio bih neutralnim, ukinuo armije, uništio oružje. Nekoliko mjeseci uživo sam gledao strahote rata i za sva vremena se uvjerio da su to čovjekovi najbesmisleniji izumi.
Rasprava o tome da li ili ne u NATO, traje uoči osme godišnjice NATO bombardovanja, koje je službeno imenovano onako kako i treba – agresija. Čudno, ali to niko ovdje ne pominje. Zar je moguće da crnogorski političari, mediji, intelektualci, mirovnjaci tako kratko pamte? Prva žrtva NATO agresije bila je upravo u Crnoj Gori – vojnik iz Danilovgradske kasarne. Na žalost, više se mu imena ne sjećam. Kasnije je u Malom Urinu, na sjeveru Crne Gore, zapadna vojna sila uzela život grupi tamošnjih mještana. Među njima je bilo i djece. Da li će se te tragedije, osim njihovih najbližih, još neko sutra sjetiti? Koliko je onih kojima je tokom 11 sedmica danonoćno bombardovanje uništilo zdravlje? Koliko je onih koji su doživjeli traume zbog straha šta će se desiti sa njima, rodbinom, prijateljima i poznanicima u Crnoj Gori i Srbiji? Vjerovatno se nikada neće saznati. Bilo, ne ponovilo se.
Iz tog vremena pamtim mnogo tragičnih scena i tužnih sudbina nedužnih i bespomoćnih ljudi. O nekima sam pisao, kao i druge moje kolege, ali mnogo toga ostalo je nezabilježeno. Možda ovo nije prilika, ali ipak da podsjetim. I tada, kao i u ratnim devedesetim, pojedini novinari huškali su na rat i utjerivali patriotizam. Oni su objavili i ovo: "Branioci Podgorice kod poznatog izletišta Mareza oborili, ni manje, ni više, nego čuveni nevidljivi američki avion". Neki od onih koji su u to povjerovali detaljno su pretraživali ovdašnje šumarke tražeći ostatke srušene letjelice. Nisu ih našli. Oni razumniji tješili su ih da su nevidljivom avionu, nevidljivi i dijelovi. NATO je tada besprijekorno obavio svoj krvavi zadatak.
Sada evo njegovih predstavnika opet u Crnoj Gori. U Podgorici je 16. marta boravio generalni sekretar NATO, Jap de Hop Shefer. To je bila prva posjeta generalnog sekretara NATO Crnoj Gori. Razgovarao je sa najvišim crnogorskim državnim zvaničnicima. Agresija NATO snaga nije pominjana, ali jeste učešće crnogorskih vojnika u NATO misijama.
Liberalna partija se, za sada, najenergičnije protivi ulasku Crne Gore u NATO. Pozvala je crnogorsku vlast da ne žuri sa odlukom o slanju vojnika u misije NATO. "Valjda su prošla vremena kada se tvrdilo da Crna Gora ima višak sinova za ratovanje", kažu Liberali. Bio je to odgovor Liberala i portparolu NATO-a, Apaturaiju. Liberali opominju: "Bolje da Crna Gora 100 miliona eura, koje bi odvajala za vojsku, ulaže u obrazovanje i zdravstvo".
"Ulazak u NATO je vojni, ali ne i civilizacijski korak. Ulazak u NATO je ugovor. Tim ugovorom Crna Gora nešto dobija, ali to i plaća krvlju i životima svojih građana", upozorava crnogorski nedjeljnik Monitor. Zato građani imaju pravo da ih vlast pita da li žele da potpišu takav ugovor.
Predsjednik Socijalističke narodne partije, Srđan Milić, uvjerava da bi bilo van pameti kada bi Crna Gora odlučila da ostane izvan Sjeverno-atlantskog saveza. Baš zanimljivo. SNP je u vrijeme NATO napada bio njegov najgrlatiji protivnik. Sa njima su saglasni bili i popovi srpske crkve u Crnoj Gori. Danas i oni glasaju za NATO.
Jesu li i to posljedice psihike silnih bombi koje su prije osam godina izručene po Crnoj Gori i Srbiji?
****
SKROZA: Bombardovanje Jugoslavije 1999. godine za mene je bilo bitno iz mnogo razloga, kao i za sve ljude koji su to osetili na svojoj koži. Bilo je bitno jer se tokom tih 77 dana nekako na svom vrhuncu videlo sve ono što su ljudi sa ovih prostora gledali u protekloj deceniji. Bio je to na neki način vrhunac beščašća u Srbiji.
Znamo šta se događalo sa medijima. Znamo koji su ljudi stradali. Znamo zašto su stradali. Znamo šta su političari tih dana upućivali ljudima sa ekrana. U tom smislu mi je to zaista predstavljalo vrhunac beščašća na domaćem terenu. Bombardovanje je na neki način bio trenutak kada je većina građana Srbije konačno shvatila da se rat događa njima. Bez obzira na to šta je tokom prethodnih 10 godina pisala štampa, bez obzira na sve što se događalo, bez obzira na aktivnosti nevladinih organizacija, čini mi se da ljudi, sve do te 1999. godine, nisu bili svesni rata, zločina i užasa koji se oko njih događao. To osvešćenje mi je bilo zaista fantastično. Nekada mi se iz komentara ljudi oko mene činilo da uopšte nisu živeli tu gde su živeli u poslednjih 10 godina. Tek tada su zapravo osetili rat.
Kao i svim ljudima ovde to bombardovanje mi je bilo najbitnije zbog nekih stvari koje sam lično doživela. Vidim da se to isto dogodilo i mojim prijateljima, ljudima u mom neposrednom okruženju. Tokom tih 77 dana smo postali malo svesniji sebe i prilično se promenili. Primetila sam da je mnogo ljudi prestalo da brine o materijalnim vrednostima, barem ne onoliko koliko su brinuli ranije. Kada su se spremali za skloništa pitali su se a šta će da ponesu sa sobom. A kada je trebalo konačno da idu u to sklonište, shvatili su da ništa nije važno. Dogodilo mi se u maju mesecu 1999. godine da sam ostala sa još 80 tadašnjih maraka i bez ikakvog dinara prihoda. Videla sam fantastične cipele i potrošila poslednju paru na njih, ne razmišljajući o tome od čega ću sutra da živim. Samo par meseci pre toga to je za mene bilo potpuno nezamislivo. Ali ta situacija u kojoj ne razmišljate o tome šta ostavljate za sutra jer ne znate da li ćete se sutra probuditi bila je fantastično oslobađajuća i s druge strane fantastično osvešćujuća.
Mislim da smo u junu mesecu, kada je svemu tome konačno došao kraj, svi bili prilično drugačiji nego što smo bili 24. marta 1999. godine. Iskustva ljudi su drugačija. Mislim da je sada konačno vreme da i na to bombardovanje gledamo kao na iskustvo koje je nezamenjivo. Sve više i više ljudi čujem kako kažu da kada bi mogli da vrate vreme unazad, ne bi to iskustvo izbrisali iz sopstvenog sećanja. To iskustvo im je donelo nešto što je jednostavno nezamenjivo.
Tokom bombardovanja su psihijatri često napominjali da im se za pomoć javlja jako malo ljudi. Zašto? Zato što su ljudi, koji su tokom prethodnih 10 godina konstantno patili od stresa, tokom tih 77 dana bili potpuno staloženi. Nikakve brige na svetu nisu imali sem brigu da prežive noć koja sledi. Kada se setim tog bombardovanja, sećam se i onog trenutaka u jutro kada se oglašavala ona čuvena smirela. Mislim da tu vrstu blaženstva, sreće i smirenja, koju sam osećala posle njenog oglašavanja, nakon toga više nikada nisam osetila. To je bilo totalno blaženo osećanje koje nikada posle toga nisam imala.
Znam da sve ovo zvuči prilično sumanuto, ali tokom poslednjih osam godina pokušavam da iskopam sve one lepe stvari koje su se u tom užasu dogodile jer ljudi koji su krivi za to što nam se dogodilo nisu kažnjeni. Taj pokušaj traženja nečega lepog u tom užasu je nekako jedini način da čitavu tu stvar pred sobom opravdamo.
Često se, kada odem u inostranstvo, prepirem sa ljudima koji su iz zemalja koje su nas bombardovale oko toga šta je bila svrha tog bombardovanja i šta je smisao toga. Tu tek vidim kakve su kontraverze u vezi sa tih 77 dana koje smo preživeli. Moram da priznam da tada stvarno, onako lično, poludim kada čujem njihove argumente jer mi se čini da, kao kada mi nekada nismo bili svesni šta se događa na stotinjak kilometara od nas, ti ljudi, tamo daleko, uopšte nisu bili svesni toga šta se nama ovde događa. Užas koji smo mi preživeli ne može da se opiše. Ne mogu da se opišu noći bez struje, bez vode, kada ne znate šta se oko vas dešava dok vam se tresu stakla, dok vam se trese zgrada, kada ne znate da li ćete da se probudite. Sa ljudske strane me pogađa činjenica da ljudi iz zemalja koje su nas bombardovale nisu svesni toga šta se ovde događalo. Oni nisu svesni onoga što je rađeno nad nama i šta smo mi doživeli. To me danas, posle osam godina, najviše boli.
Suština tog bombardovanja mi ni dan danas nije jasna. Možda je i previše rano vagati i razmišljati zašto i kako.
* Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost.
* Veseljko Koprivica, urednik podgoričkog Monitora, te dopisnik beogradskog lista Danas i sarajevskog Oslobođenja.
* Tamara Skroza, novinarka beogradskog nedeljnika Vreme.
****
LIHT: Malo je neverovatno da je prošlo već osam godina od trenutka kada je krenulo bombardovanje SRJ. Obično se govori o bombardovanju Kosova, a to je, samo po sebi, jedna pogrešna deskripcija situacije. Bombe su padale i na Beograd i na Novi Sad i u nekim delovima Crne Gore. Počelo je to pre osam godina i toliko toga se desilo od tada da sam bila na neki način zapanjena kada sam shvatila da je prošlo toliko godina od tada. Bila sam zatečena. Moguće je da je to i zbog toga što čovek pomalo hoće da potisne neke od najgorih trenutaka koje smo doživeli u poslednje dve-tri decenije.
Od prvog trenutka sam bila izrazito protiv bombardovanja, kao i ogromna većina naši građana, iako sam bila svesna i toga, kao i relativno veliki broj ljudi, da se na Kosovu počeo događati jedan apsolutno neprihvatljivi proces, da je Milošević iskoristio trenutak bombardovanja. Kada je shvatio da više nema šta da izgubi, nije hteo da igra nikakvu igru sa Zapadom, već je krenuo u jedno apsolutno neprihvatljivo etničko čišćenje. Dozvolili su da se pod kontrolom srpskih snaga dogode i događaju zločini. Od prvog trenutka bilo mi je neprihvatljivo i jedno i drugo - i zločin i etničko čišćenje na Kosovu, ali i bombardovanje.
Smatrala sam da bombardovanje nije način na koji se bilo koji problem u međunarodnim odnosima može razrešiti. Bila sam ubeđena da se time neće dogoditi kraj Miloševićevog režima. Bila sam ubeđena da se na taj način ništa neće rešiti.
Neko bi danas mogao da kaže da to nije tačno. Rešilo se utoliko što su srpske snage otišle sa Kosova – potpisan je Kumanovski ugovor. Šta je bila neposredna posledica odlaska srpskih snaga? Od 100 do 200 hiljada ljudi je moralo da napusti Kosovo, pa i oni koji ni za šta nisu bili krivi. Pripadnici srpske manjine su napustili Kosovo, nekoliko desetina hiljada Roma, koji se često zaboravljaju, pa i neki drugi ljudi. Ipak bi smo morali da naglasimo u ovoj vremenskoj perspektivi od osam godina da je, bez obzira koliko se ta intervencija tumačila kao humanitarna intervencija, koja mi je bila neprihvatljiva i tada i sada, ona, po mom dubokom ubeđenju, bila uvod u čitav niz drugih intervencija, uključujući i Afganistan i Irak.
Preduzeta je intervencija bez podrške Saveta bezbednosti, što je učinjeno i sa Irakom. Ušlo se u jednu ratnu intervenciju. Konačno, kada se ušlo u bombardovanje, nije se znalo da li će to moći da se završi samo tim tipom intervencije, ili će morati da se dovedu i kopnene snage. Srećom, to se nije desilo, ali desilo se da je jedna nova vrsta intervencije, predvođena jedinom supersilom, SAD-om, dobila legitimitet. Onda se to desilo i u Afganistanu i u Iraku. Kao što vidimo, ni u Iraku, ni Afganistanu, situacija nije dobra. Jeste da je u Iraku takva vrsta intervencije dovela do Sadamovog pada, ali i dotle da se stvorila jedna situacija u kojoj cela zemlja krvari, iz koje se ne vidi izlaz, i koja će, najverovatnije, za sada već po mnogim analitičarima, pa i samim Iračanima, rezultirati raspadom Iraka.
Od prvog trenutka, koliko god se to moglo, pokušala sam da se pomalo izdvojim iz nekog ličnog doživljaja, koji je bio težak, kao i doživljaj svih ostalih koji su sedeli u Beogradu pod bombama, sirenama i pod tom celom psihozom koja je s tim išla. Pokušala sam da analiziram, i na jedan više strateški način, šta se to događa. Jedna grupa nas je upravo zbog toga i napisala pismo javnosti sveta, koje je potpisalo nas 27, u kojem smo rekli da smo protiv bombardovanja i protiv etničkog čišćenja jer smo ubeđeni da to nisu metodi kojima se može voditi politika u XXI veku.
****
KOPRIVICA: "Popovi i ekolozi za NATO". U jednom podgoričkom listu pod tim naslovom objavljeni su rezultati ispitivanja javnog mnijenja u Crnoj Gori povodom polemike da li najmlađa država u Evropi treba da uđe u tu vojnu alijansu. Sa naslovne strane drugog podgoričkog dnevnika, portparol NATO, Džejms Apaturai (James Appathurai), poručuje: "Crnogorce bi smo rado vidjeli u Afganistanu". Ne hvala gospodine Apaturai. Vi sigurno pripadate onima koji iz udobnih kabineta ratuju tuđim životima. Ne bi me iznenadilo da crnogorska vlast, koja je navikla da bude na usluzi, svuda, i tamo gdje ne treba, i koja se vatreno zalaže da što prije ugura Crnu Goru u NATO, tom gospodinu ispuni želju.
Da se ja pitam, moju i sve države na svijetu, proglasio bih neutralnim, ukinuo armije, uništio oružje. Nekoliko mjeseci uživo sam gledao strahote rata i za sva vremena se uvjerio da su to čovjekovi najbesmisleniji izumi.
Rasprava o tome da li ili ne u NATO, traje uoči osme godišnjice NATO bombardovanja, koje je službeno imenovano onako kako i treba – agresija. Čudno, ali to niko ovdje ne pominje. Zar je moguće da crnogorski političari, mediji, intelektualci, mirovnjaci tako kratko pamte? Prva žrtva NATO agresije bila je upravo u Crnoj Gori – vojnik iz Danilovgradske kasarne. Na žalost, više se mu imena ne sjećam. Kasnije je u Malom Urinu, na sjeveru Crne Gore, zapadna vojna sila uzela život grupi tamošnjih mještana. Među njima je bilo i djece. Da li će se te tragedije, osim njihovih najbližih, još neko sutra sjetiti? Koliko je onih kojima je tokom 11 sedmica danonoćno bombardovanje uništilo zdravlje? Koliko je onih koji su doživjeli traume zbog straha šta će se desiti sa njima, rodbinom, prijateljima i poznanicima u Crnoj Gori i Srbiji? Vjerovatno se nikada neće saznati. Bilo, ne ponovilo se.
Iz tog vremena pamtim mnogo tragičnih scena i tužnih sudbina nedužnih i bespomoćnih ljudi. O nekima sam pisao, kao i druge moje kolege, ali mnogo toga ostalo je nezabilježeno. Možda ovo nije prilika, ali ipak da podsjetim. I tada, kao i u ratnim devedesetim, pojedini novinari huškali su na rat i utjerivali patriotizam. Oni su objavili i ovo: "Branioci Podgorice kod poznatog izletišta Mareza oborili, ni manje, ni više, nego čuveni nevidljivi američki avion". Neki od onih koji su u to povjerovali detaljno su pretraživali ovdašnje šumarke tražeći ostatke srušene letjelice. Nisu ih našli. Oni razumniji tješili su ih da su nevidljivom avionu, nevidljivi i dijelovi. NATO je tada besprijekorno obavio svoj krvavi zadatak.
Sada evo njegovih predstavnika opet u Crnoj Gori. U Podgorici je 16. marta boravio generalni sekretar NATO, Jap de Hop Shefer. To je bila prva posjeta generalnog sekretara NATO Crnoj Gori. Razgovarao je sa najvišim crnogorskim državnim zvaničnicima. Agresija NATO snaga nije pominjana, ali jeste učešće crnogorskih vojnika u NATO misijama.
Liberalna partija se, za sada, najenergičnije protivi ulasku Crne Gore u NATO. Pozvala je crnogorsku vlast da ne žuri sa odlukom o slanju vojnika u misije NATO. "Valjda su prošla vremena kada se tvrdilo da Crna Gora ima višak sinova za ratovanje", kažu Liberali. Bio je to odgovor Liberala i portparolu NATO-a, Apaturaiju. Liberali opominju: "Bolje da Crna Gora 100 miliona eura, koje bi odvajala za vojsku, ulaže u obrazovanje i zdravstvo".
"Ulazak u NATO je vojni, ali ne i civilizacijski korak. Ulazak u NATO je ugovor. Tim ugovorom Crna Gora nešto dobija, ali to i plaća krvlju i životima svojih građana", upozorava crnogorski nedjeljnik Monitor. Zato građani imaju pravo da ih vlast pita da li žele da potpišu takav ugovor.
Predsjednik Socijalističke narodne partije, Srđan Milić, uvjerava da bi bilo van pameti kada bi Crna Gora odlučila da ostane izvan Sjeverno-atlantskog saveza. Baš zanimljivo. SNP je u vrijeme NATO napada bio njegov najgrlatiji protivnik. Sa njima su saglasni bili i popovi srpske crkve u Crnoj Gori. Danas i oni glasaju za NATO.
Jesu li i to posljedice psihike silnih bombi koje su prije osam godina izručene po Crnoj Gori i Srbiji?
****
SKROZA: Bombardovanje Jugoslavije 1999. godine za mene je bilo bitno iz mnogo razloga, kao i za sve ljude koji su to osetili na svojoj koži. Bilo je bitno jer se tokom tih 77 dana nekako na svom vrhuncu videlo sve ono što su ljudi sa ovih prostora gledali u protekloj deceniji. Bio je to na neki način vrhunac beščašća u Srbiji.
Znamo šta se događalo sa medijima. Znamo koji su ljudi stradali. Znamo zašto su stradali. Znamo šta su političari tih dana upućivali ljudima sa ekrana. U tom smislu mi je to zaista predstavljalo vrhunac beščašća na domaćem terenu. Bombardovanje je na neki način bio trenutak kada je većina građana Srbije konačno shvatila da se rat događa njima. Bez obzira na to šta je tokom prethodnih 10 godina pisala štampa, bez obzira na sve što se događalo, bez obzira na aktivnosti nevladinih organizacija, čini mi se da ljudi, sve do te 1999. godine, nisu bili svesni rata, zločina i užasa koji se oko njih događao. To osvešćenje mi je bilo zaista fantastično. Nekada mi se iz komentara ljudi oko mene činilo da uopšte nisu živeli tu gde su živeli u poslednjih 10 godina. Tek tada su zapravo osetili rat.
Kao i svim ljudima ovde to bombardovanje mi je bilo najbitnije zbog nekih stvari koje sam lično doživela. Vidim da se to isto dogodilo i mojim prijateljima, ljudima u mom neposrednom okruženju. Tokom tih 77 dana smo postali malo svesniji sebe i prilično se promenili. Primetila sam da je mnogo ljudi prestalo da brine o materijalnim vrednostima, barem ne onoliko koliko su brinuli ranije. Kada su se spremali za skloništa pitali su se a šta će da ponesu sa sobom. A kada je trebalo konačno da idu u to sklonište, shvatili su da ništa nije važno. Dogodilo mi se u maju mesecu 1999. godine da sam ostala sa još 80 tadašnjih maraka i bez ikakvog dinara prihoda. Videla sam fantastične cipele i potrošila poslednju paru na njih, ne razmišljajući o tome od čega ću sutra da živim. Samo par meseci pre toga to je za mene bilo potpuno nezamislivo. Ali ta situacija u kojoj ne razmišljate o tome šta ostavljate za sutra jer ne znate da li ćete se sutra probuditi bila je fantastično oslobađajuća i s druge strane fantastično osvešćujuća.
Mislim da smo u junu mesecu, kada je svemu tome konačno došao kraj, svi bili prilično drugačiji nego što smo bili 24. marta 1999. godine. Iskustva ljudi su drugačija. Mislim da je sada konačno vreme da i na to bombardovanje gledamo kao na iskustvo koje je nezamenjivo. Sve više i više ljudi čujem kako kažu da kada bi mogli da vrate vreme unazad, ne bi to iskustvo izbrisali iz sopstvenog sećanja. To iskustvo im je donelo nešto što je jednostavno nezamenjivo.
Tokom bombardovanja su psihijatri često napominjali da im se za pomoć javlja jako malo ljudi. Zašto? Zato što su ljudi, koji su tokom prethodnih 10 godina konstantno patili od stresa, tokom tih 77 dana bili potpuno staloženi. Nikakve brige na svetu nisu imali sem brigu da prežive noć koja sledi. Kada se setim tog bombardovanja, sećam se i onog trenutaka u jutro kada se oglašavala ona čuvena smirela. Mislim da tu vrstu blaženstva, sreće i smirenja, koju sam osećala posle njenog oglašavanja, nakon toga više nikada nisam osetila. To je bilo totalno blaženo osećanje koje nikada posle toga nisam imala.
Znam da sve ovo zvuči prilično sumanuto, ali tokom poslednjih osam godina pokušavam da iskopam sve one lepe stvari koje su se u tom užasu dogodile jer ljudi koji su krivi za to što nam se dogodilo nisu kažnjeni. Taj pokušaj traženja nečega lepog u tom užasu je nekako jedini način da čitavu tu stvar pred sobom opravdamo.
Često se, kada odem u inostranstvo, prepirem sa ljudima koji su iz zemalja koje su nas bombardovale oko toga šta je bila svrha tog bombardovanja i šta je smisao toga. Tu tek vidim kakve su kontraverze u vezi sa tih 77 dana koje smo preživeli. Moram da priznam da tada stvarno, onako lično, poludim kada čujem njihove argumente jer mi se čini da, kao kada mi nekada nismo bili svesni šta se događa na stotinjak kilometara od nas, ti ljudi, tamo daleko, uopšte nisu bili svesni toga šta se nama ovde događa. Užas koji smo mi preživeli ne može da se opiše. Ne mogu da se opišu noći bez struje, bez vode, kada ne znate šta se oko vas dešava dok vam se tresu stakla, dok vam se trese zgrada, kada ne znate da li ćete da se probudite. Sa ljudske strane me pogađa činjenica da ljudi iz zemalja koje su nas bombardovale nisu svesni toga šta se ovde događalo. Oni nisu svesni onoga što je rađeno nad nama i šta smo mi doživeli. To me danas, posle osam godina, najviše boli.
Suština tog bombardovanja mi ni dan danas nije jasna. Možda je i previše rano vagati i razmišljati zašto i kako.