****
RAJIĆ: Problem Srbije je, po meni, u ovom trenutku dvostruki. S jedne strane je ogromna, sistematizovana neodgovornost u području politike, u državnoj upravi, obrazovanju, zdravstvu, bilo gde drugde. Profesori na Pravnom fakultetu u Kragujevcu bivaju masovno hapšeni, uključujući jednog pomoćnika ministra i jednog bivšeg sudiju Ustavnog suda, zbog korupcije, a Univerzitet, uglavnom ćuti, sem nekih mlakih izjava. Događaju se tuče lekara u operacionoj sali i svi pokušavaju da to predstave kao nešto što se samo trenutno dešava. Postoji želja da se izbegne bilo kakva odgovornost.
Drugi problem Srbije je nedostatak planiranja. Ne znam da li iko u Srbiji može da kaže gde želi Srbiju, ne kroz 15 ili 20 godina, nego gde želi da Srbija bude u martu mesecu. Jedino znaju gde bi oni želeli da sede u martu mesecu, na nekom veoma ekonomski unosnom položaju. Zbog toga je vrlo teško reći šta je budućnost Srbije.
Budućnost Srbije je tamo gde oni koji imaju moć u Srbiji žele da je odvedu. Po ovom, kakvo je trenutno stanje, to će verovatno biti ono mesto gde će je odvesti Mišković, Kostić, taj privredni vrh jer Mišković je sebi dozvolio, pre dve nedelje, da iskaže svoje nezadovoljstvo potencijalnim kandidatima za ministra finansija i trgovine. To znači da on već sada oseća da ima toliku moć u Srbiji da može da odlučuje o tome gde će se ona naći, time što će birati ko će biti ministar.
To je po meni prouzrokovano trima činjenicama. Prva je ozbiljan raspad državne uprave i odgovornosti u državnoj upravi, a onda i privrede i svih drugih sektora. Ustavom iz 1974. godine i uvođenjem OUR-a, tom velikom our-izacijom, su dobri učinci samoupravnog sistema poništeni, time što je bilo kakva odgovornost u tom trenutku uništena i sve je svedeno na neki međusobni obračun oko para, ne obračunavanja izdataka i zarada, nego međusobni obračun oko para. Drugi činilac je bila neodgovornost političkog rukovodstva koje je vremenom, od ipak prilično pristojnijih i prilično sklonih planiranju komunista, prešlo u ruke ljudi koji ne vide dalje od svoga nosa i odbijaju da vide. Treća je svesno razaranje celog društva i države tokom devedesetih godina, kako bi ta nova elita mogla da za što kraće vreme stekne što veći kapital. To je ista ona elita koja je i kočila i promene. Ovde je sve zavisilo od toga da li je računala s tim da će zaraditi ili gubiti sredstva. Naša budućnost je neizvesna jer je društvo razoreno iznutra.
Imamo državu koja ima ugrađenu funkcionalnu grešku. Nije mogla da se desi takva korupcija na jednom Pravnom fakultetu, gde sedi profesor koji je istovremeno i pomoćnik ministar, da je postojala neka državna uprava koja reaguje na vreme. Svi znamo već 15-20 godina da ta korupcija postoji. Studenti su naveliko pričali o tome. Postojala su istraživanja, samo nije postojala politička volja da se to reši, nije postojao državni organ koji bi to rešavao, bez obzira na to da li postoji politička volja, ili ne postoji. Društvo je trulo iznutra, na svim razinama. Zbog toga smo došli u situaciju, da kada pokušavamo nešto da ispravimo, mi nemamo plan prema kojem to želimo da ispravimo, i to ne plan do jeseni, nego ni plan za sledećih 15-20 godina. Nemamo upravi aparat koji to može da izvede. Mi nemamo političku elitu koja to želi da sprovede. Na kraju se mirimo sa tim stanjem i računamo, da ja kao običan, mali čovek, ne mogu ništa da uradim.
U svemu tome ima jedan broj ljudi koji se buni, jedan broj ljudi koji pokreće nešto. Taj inspektor iz smederevske policije je krivac što se nešto takvo dogodilo. Da njega nije bilo, da je bio neko drugi, koji bi rekao da nije loše dobiti fakultetsku diplomu ako zažmurim, stvar ne bi nigde krenula. Na žalost, u ovoj državi, previše stvari zavisi od toga da li će ovaj ili onaj pojedinac hteti, ili ne, nešto da učini. Mi ćemo biti prinuđeni, pre ili kasnije, nešto da učinimo, inače će nam se to drastično odbiti o glavu. Svet se promenio. Mi ne moramo ništa učiniti zbog NATO-a, ili zbog Evropske unije, niti suda u Hagu, ni zbog koga, ali moraćemo da učinimo nešto prosto zato što se svet promenio i što su ovde sasvim drugačije prilike nego što su bile ranije. Pitanje je samo da li ćemo to učiniti sada, kada još nešto može da se učini, ili ćemo čekati još 10 godina, kada skoro ništa neće moći da se učini.
Svi su znali da će ulaskom Rumunije i Bugarske saobraćaj teretnih kamiona polako da se preusmerava na taj koridor jer je tuda brže i jeftinije, iako je to okolniji put. Tek sada, kada je saobraćaj opao za 15 posto i kada su gubici veoma veliki, počeli su da razmišljaju o tome šta da se uradi, pa su imenovali neku komisiju koja će dati neki predlog koji će se razmatrati u vladi ili Skupštini ili ne znam gde, umesto da sada, ovoga časa, neko preseče i kaže da od sutra važi pojednostavljena procedura za prolazak kamiona, samo se dodatno pečate na granici, ne čeka se duže od pet ili deset minuta, otvaramo još tri prelaza za njih, ako želimo da zaradimo novac na tom. Ako ne želimo, onda je to sasvim druga priča. To važi manje-više za sve druge oblasti.
U svemu tome imamo i situaciju kada Republička izborna komisija odbija da kaže ko je koliko novca dao za kampanju. To nisu privatni podaci, to nisu državne tajne, to nisu ni stranačke tajne, po zakonu to je javni podatak. Republička izborna komisija ne može da kaže da ona neće da ih da, ili da nije zgodno da ih da, ona mora po zakonu da ih da. Rodoljub Šabić ima pravo da zahteva da se to obelodani. Od kada postoji više stranaka u Srbiji, u poslednjih 150 godina, izborne kampanje su finansirane na način na koji se mnogo novaca slivalo u privatne džepove. Ovde niko neće da otkrije ko je uz koju stranku. Svi gledaju kako bi onom drugom nešto podmetnuli, svi gledaju da nešto stave u svoj sopstveni džep i na kraju svi gledaju da se iz čitave stvari izvuku sa što manje problema. Republička komisija ih u tome pomaže jer su naši pravnici, koji sede po takvim komisijama, a i političari, vrlo fleksibilni ljudi. Oni će dokazati bilo šta, bilo to po pravu ili ne, zavisno od toga kakva je želja odozgo. To je skandalozno i sramotno, ali to nije ništa čudno. Kod nas je državna tajna i to kolika je plata direktora Železnice, kolika je plata predsednika upravnog odbora Telekoma. Na kraju će postati državna tajna i to kolika je plata upravnika doma kulture, sve dotle dok se neka druga stranka ne namerači da im otme to mesto. Onda će to odjedanput postati javno dobro i javna tajna. Tu ima nešto što pokazuje drastičnu nedozrelost političkog sistema jer se cela država tretira kao privatno dobro. Da pojednostavim – predmet koji predajem na fakultetu nije moj predmet, to je javno dobro, a ja samo trenutno upravljam tim dobrom u korist opšte zajednica. Ako loše upravljam tim dobrom, moram biti smenjen i sasvim mi je svejedno da li ću pri tome da se osećam dobro ili loše, prosto zato što to nije moja privatna stvar. Nisu izbori privatna stvar, ni stranaka ni Republičke izborne komisije, ali u situaciji u kakvoj jesmo, cela je država postala, na žalost, privatna stvar.
Na fakultetu Političkih nauka smo imali jedan skup o desetogodišnjici studentskog protesta 1996/1997 godine. Želeo sam pred svoj odlazak da kažem stihove iz jedne švedske protestne pesme iz šezdesetih godina. Na žalost, nisam, ali oni glase:
"Čoveku dođe da se sakrije
i da plače,
kao malo dete,
kada vidi kako je,
a pomisli kako je moglo biti."
To u velikoj meri predstavlja ono što smo mi očekivali od 2000. godine, u odnosu na ono što smo danas dobili.
****
DERETA: Pacijent koji se zove Srbija umire. Ono sve što se godinama gomilalo se najzad izlilo preko čaše i danas smo svedoci apsolutnog moralnog srozavanja Srbije na najniži mogući nivo.
Ovo govorim pod utiskom poslednje afere korupcije na Univerzitetu, i to na Pravnom fakultetu, korupcije u kojoj je učestvovao i bivši sudija Ustavnog suda. Imamo jedno apsolutno moralno srozavanje, jedan prezir prema profesiji, a sve to je rezultat godina koje smo preživeli, sve to je rezultat činjenice da su se ljudi odricali svojih profesija da bi bili politički podobni, odricali su se svoga znanja, lagali su da bi sebi obezbedeli političke poene. Danas, kada razmišljam o budućnosti Srbije, uvek razmišljam o tome kakve mlade ljude mi školujemo, kakvi su ti pravnici koji su dobili plaćene diplome, kako oni poštuju tu profesiju, kako poštuju svoje profesore, kako poštuju neku normalnu društvenu hijerarhiju? To važi i za Medicinski fakultet. Kod kakvih lekara ćemo se mi lečiti? To je jedan raspad ljudskog materijala u Srbiji i on proizlazi i iz činjenice da se kod nas sve ceni, osim ljudskog života. Imam utisak, ne da se mi vraćamo u prošlost, nego da pokušavamo da zaustavimo vreme u toj prošlosti. Na žalost, mi ćemo uspeti u tome, ali će vreme, za sve one koji žive oko nas, ići dalje, a mi ćemo ostati crna rupa u Evropi.
Kada me je nedavno jedan čovek pitao zašto mislim da će Srbija i Balkan biti crna rupa Evrope, rekao sam mu da je to moguće jer crne rupe postoje. Pod njima podrazumevam institucije i državu. Kada kažem da propadamo, onda mi propadamo jer ne gradimo institucije. Naprotiv, ova vlast, ova vlada je sve učinila da razori i ono nešto malo demokratskih institucija koje su uspostavljene. Ova vlast i dalje radi na razaranju i ponižavanju Skupštine, ona radi na ponižavanju vlade. Oni, čas jesu, čas nisu, jesu ostavke, pa nisu ostavke. Jedno društvo mora imati stabilne tačke iz kojih proizlazi neki autoritet, iz kojih proizlazi neka garancija za budućnost, iz kojih proizlazi sistem vrednosti. Ako nemate Ustavni sud koji funkcioniše, koji mora da štiti zakonitost, ako nemate Parlament koji funkcioniše, ako imate vladu koja funkcioniše samo kada je to u interesu najuže grupe oko te vlade, onda vi zapravo imate jedno namerno kreiranje nestabilnosti, nesigurnosti i stvaranja atmosfere da je sve dozvoljeno, da sudovi ne postoje, da Vrhovni sud postoji da bi sve odluke, koje drugi sudovi donesu, poništio. Imate ministarku koja kaže da nije strašno ako neko sudiji preti SMS-ovima. To je jedan rak društva koji se može rešiti samo jednom ozbiljnom amputacijom. Imam utisak da bi mi trebali nekako da postanemo Turska, da se pojavi jedna organizovana sila koja bi rešila tu stvar. U Turskoj je to bila vojska. Ne znam ko bi to mogao biti u Srbiji.
Kada god se govori o tome šta se moglo i šta možemo postići, pomislim na to da su pretnje koje su upućene onima koji žele nešto da menjaju bile vrlo konkretne. Ljudi su ubijani. Svako neka sebi postavi pitanje da li zaista treba da žrtvuje svoj život za nešto za šta njegova žrtva ne može biti garancija bilo kakvog boljitka?
Činjenica da Izborna komisija ne želi da kaže, znači da ona zna. To što ne želi da kaže, znači da je ona na istom platnom spisku. To jesu predstavnici političkih partija. Nevladine organizacije žele u tome da učestvuju, ali se boje i nemaju pristup tim informacijama. Ako imate organizacije koje se zovu političke partije, koje bi trebale da diktiraju sistem vrednosti, koje bi trebale da budu najtransparentnije u svom delovanju, ako one kriju podatke, ako one krše zakon, ako one varaju državu, ako one ne poštuju pravila koja sama propisuju, onda je to jasna poruka građanima da je sve dozvoljeno tako dugo dok mi se ne zameriš. Dok se Izborna komisija nikome ne zameri, biće Izborna komisija, i to je verovatno isplativ posao. Jedan od najboljih primera tog potpunog moralnog srozavanja, te nakaznosti u koju smo se pretvorili, bilo je podsećanje na jednu izjavu zamenice ministrice obrazovanja iz novembra prošle godine. To je ona osoba koja u kući drži 40 hiljada eura i ima skupo auto, koja potpuno mirno, s jednim osmehom, koji sada deluje ironično, sarkastično, bezobrazno, kaže da se njeno ministarstvo ne bavi pitanjima korupcije, da se zna ko se bavi pitanjem korupcije i oni koji se bave pitanjem korupcije biće predmet sudskih istraga. Ona nema problem da u javnosti tako govori. Ako su u ministarstvu lopovi, onda gde treba da bude pošten svet?
****
PROTIĆ: Srbija je krenula, po mom mišljenju, pogrešnim putem jer su aktualne vlasti, koje danas vladaju Srbijom, nastavile onim putem koji je svojevremeno udario Slobodan Milošević i pokazalo se koliko je to po Srbiju pogubno. Onda nije ni čudo da sadašnja politika, koja ide istom tom stazom, pokazuje katastrofalne rezultate. Nema ništa od saradnje sa Haškim tribunalom, već više meseci stoje pregovori sa Evropskom unijom, već više od mesec dana posle izbora nema nikakvih nagoveštaja da će nova vlada biti konstituisana. Na sve to dolazi ova vrlo loša i nerealna atmosfera koja se stvara povodom pregovora o budućem statusu Kosova, kao da ne postoje nikakvi drugi prioriteti i interesi građana, osim onoga što propiše vlast, a vlast propisuje isto ono što je propisivao i Slobodan Milošević. Manje-više sve stranke govore na isti način, pominju iste prioritete, a da građani Srbije ne vide nikakvu pravu sliku budućnosti ni od jedne od njih.
Srbija će, pre ili docnije, morati da prelomi sva ta krupna pitanja, a ona se na prvom mestu odnose na to u kom pravcu Srbija želi da ide i na koji način želi da se razvija, da li je njeno mesto u Evropskoj uniji. Onda to podrazumeva i prihvatanje svih vrednosti, principa, odluka i interesa koje zastupa Evropska unija. Ako ne želi da ide tim putem, onda bi bilo dobro da čujemo šta te stranke predlažu kao alternativu. Ova rešenja, koja jednom nogom hoće u Evropsku uniju, a drugom nogom hoće da se Evropskoj uniji suprotstave, očito da ne mogu da daju nikakav pozitivan rezultat. Imam utisak da je ukupna javnost u Srbiji izgubila svako poverenje u političke činioce i politiku doživljavaju kao Miloševićevo vreme, kao jedan vid estrade. Dok se ta pitanja ne budu otvorila, zaista ne vidim ko je spreman i ko je dovoljno zreo da takva pitanja postavi i ništa dobro ne možemo ni da očekujemo.
Politička neodgovornost je utemeljena u samom sistemu. Novi Ustav Srbije je utemeljio jednu vrstu političke neodgovornosti. To se sada vidi po tome što vlada jedna vlada onako kako hoće, bez ikakve odgovornosti. Izabran je premijer u Skupštini, koje više nema, a u međuvremenu je donet novi Ustav, raspisani izbori. Stranka koja je istupila iz vlade i dalje može da vodi ovu zemlju, u ovom slučaju, čak i bez ikakve formalne odgovornosti. To je najbolji primer na kome se vidi da je neodgovornost utemeljena u samom sistemu. Ne može da se očekuje da će ljudi biti odgovorni zato što tako osećaju na osnovu svojih moralnih ili nekih drugih principa, već odgovornost mora da bude utemeljena u samom političkom sistemu. Tako u Srbiji nije već punih pola veka, nije bilo ni pod Brozom, ni pod Miloševićem, a nije ni danas. Zašto je to tako? Zato što politički činioci to ne žele. Oni nastavljaju jedna sistem političke neodgovornosti jer se oni u tome najbolje snalaze.
Činjenica da je Republička izborna komisija odlučila, a u noj sede takođe predstavnici stranaka, da javnosti ne objavi ko su privatni donatori strankama tokom kampanje, je još jedna od ilustracija sistemske neodgovornosti u ovoj zemlji. Pošto to tako traje iz generacije u generaciju, od jednog političara do drugog, onda su građani u odnosu na to bespomoćni. Takve vrste zamene teza, ili ako hoćete prevare građana, smo se nagledali tokom poslednjih 20 godina. Građani nisu ni na koji način organizovani, nemaju ni moći, ni snage, ni načina da se tome suprotstave, već, ili tome veruju, ili ne, ali kako god bilo, na to ne mogu ni na koji način da utiču.
Još pre nekog vremena su američki teoretičari uspostavili pojam koji se zove politički establišment i koji podrazumeva sve učesnike u političkom životu, bez obzira da li su na vlasti ili u opoziciji. Utvrdili su da i jedni i drugi imaju u suštini istovetne interese jer ta situacija, ko je na vlasti, a ko u opoziciji, može da se promeni već na sledećim izborima. Zbog toga je nemoguće da opozicija deluje na jedan kritičan način i da udari u samu srž problema u Srbiji. To se najbolje vidi na osnovu odluke Republičke izborne komisije, u kojoj sede predstavnici i vlasti i opozicije, svih stranaka koje su učestvovale na izborima. Svi su se usaglasili u tome jer ni jednoj stranci ne odgovara da se obelodane privatni donatori i svi drugi koji su vam davali pare. Oni su u tome jedinstveni.
Odavno sam raščistio sa tim da sam ne mogu da promenim ništa. Mogu samo ovako, kada mi se pruži prilika, kao što je ova koju ste mi vi dali, da kažem šta o tome mislim, ali pojedinac u ovoj zemlji ne može da promeni apsolutno ništa. Ne može ni u nekoj drugoj. Pomirio sam se s tim da će moj glas po pravilu uvek biti disonantan, drugačiji od ostalih. Koliko tom javnom rečju mogu da utičem, bar da mi bude mirna savest, toliko ću to i pokušavati, ali odavno sam shvatio, da ono što bih ja voleo da Srbija bude, nema mnogo šansi da se zaista ostvari.
****
"Volim tvoj projekt i ja
i slažem se da me uloga vodi,
ali druga se drama sada odvija,
ovoga me puta oslobodi.
No redosled ima svako dejstvo
i kraj puta se ne može izbeći.
Sam sam, tone sve u farisejstvo,
nije život što i polje preći."
(Izvod iz pesme Borisa Pasternaka – Hamlet)
RAJIĆ: Problem Srbije je, po meni, u ovom trenutku dvostruki. S jedne strane je ogromna, sistematizovana neodgovornost u području politike, u državnoj upravi, obrazovanju, zdravstvu, bilo gde drugde. Profesori na Pravnom fakultetu u Kragujevcu bivaju masovno hapšeni, uključujući jednog pomoćnika ministra i jednog bivšeg sudiju Ustavnog suda, zbog korupcije, a Univerzitet, uglavnom ćuti, sem nekih mlakih izjava. Događaju se tuče lekara u operacionoj sali i svi pokušavaju da to predstave kao nešto što se samo trenutno dešava. Postoji želja da se izbegne bilo kakva odgovornost.
Drugi problem Srbije je nedostatak planiranja. Ne znam da li iko u Srbiji može da kaže gde želi Srbiju, ne kroz 15 ili 20 godina, nego gde želi da Srbija bude u martu mesecu. Jedino znaju gde bi oni želeli da sede u martu mesecu, na nekom veoma ekonomski unosnom položaju. Zbog toga je vrlo teško reći šta je budućnost Srbije.
Budućnost Srbije je tamo gde oni koji imaju moć u Srbiji žele da je odvedu. Po ovom, kakvo je trenutno stanje, to će verovatno biti ono mesto gde će je odvesti Mišković, Kostić, taj privredni vrh jer Mišković je sebi dozvolio, pre dve nedelje, da iskaže svoje nezadovoljstvo potencijalnim kandidatima za ministra finansija i trgovine. To znači da on već sada oseća da ima toliku moć u Srbiji da može da odlučuje o tome gde će se ona naći, time što će birati ko će biti ministar.
To je po meni prouzrokovano trima činjenicama. Prva je ozbiljan raspad državne uprave i odgovornosti u državnoj upravi, a onda i privrede i svih drugih sektora. Ustavom iz 1974. godine i uvođenjem OUR-a, tom velikom our-izacijom, su dobri učinci samoupravnog sistema poništeni, time što je bilo kakva odgovornost u tom trenutku uništena i sve je svedeno na neki međusobni obračun oko para, ne obračunavanja izdataka i zarada, nego međusobni obračun oko para. Drugi činilac je bila neodgovornost političkog rukovodstva koje je vremenom, od ipak prilično pristojnijih i prilično sklonih planiranju komunista, prešlo u ruke ljudi koji ne vide dalje od svoga nosa i odbijaju da vide. Treća je svesno razaranje celog društva i države tokom devedesetih godina, kako bi ta nova elita mogla da za što kraće vreme stekne što veći kapital. To je ista ona elita koja je i kočila i promene. Ovde je sve zavisilo od toga da li je računala s tim da će zaraditi ili gubiti sredstva. Naša budućnost je neizvesna jer je društvo razoreno iznutra.
Imamo državu koja ima ugrađenu funkcionalnu grešku. Nije mogla da se desi takva korupcija na jednom Pravnom fakultetu, gde sedi profesor koji je istovremeno i pomoćnik ministar, da je postojala neka državna uprava koja reaguje na vreme. Svi znamo već 15-20 godina da ta korupcija postoji. Studenti su naveliko pričali o tome. Postojala su istraživanja, samo nije postojala politička volja da se to reši, nije postojao državni organ koji bi to rešavao, bez obzira na to da li postoji politička volja, ili ne postoji. Društvo je trulo iznutra, na svim razinama. Zbog toga smo došli u situaciju, da kada pokušavamo nešto da ispravimo, mi nemamo plan prema kojem to želimo da ispravimo, i to ne plan do jeseni, nego ni plan za sledećih 15-20 godina. Nemamo upravi aparat koji to može da izvede. Mi nemamo političku elitu koja to želi da sprovede. Na kraju se mirimo sa tim stanjem i računamo, da ja kao običan, mali čovek, ne mogu ništa da uradim.
U svemu tome ima jedan broj ljudi koji se buni, jedan broj ljudi koji pokreće nešto. Taj inspektor iz smederevske policije je krivac što se nešto takvo dogodilo. Da njega nije bilo, da je bio neko drugi, koji bi rekao da nije loše dobiti fakultetsku diplomu ako zažmurim, stvar ne bi nigde krenula. Na žalost, u ovoj državi, previše stvari zavisi od toga da li će ovaj ili onaj pojedinac hteti, ili ne, nešto da učini. Mi ćemo biti prinuđeni, pre ili kasnije, nešto da učinimo, inače će nam se to drastično odbiti o glavu. Svet se promenio. Mi ne moramo ništa učiniti zbog NATO-a, ili zbog Evropske unije, niti suda u Hagu, ni zbog koga, ali moraćemo da učinimo nešto prosto zato što se svet promenio i što su ovde sasvim drugačije prilike nego što su bile ranije. Pitanje je samo da li ćemo to učiniti sada, kada još nešto može da se učini, ili ćemo čekati još 10 godina, kada skoro ništa neće moći da se učini.
Svi su znali da će ulaskom Rumunije i Bugarske saobraćaj teretnih kamiona polako da se preusmerava na taj koridor jer je tuda brže i jeftinije, iako je to okolniji put. Tek sada, kada je saobraćaj opao za 15 posto i kada su gubici veoma veliki, počeli su da razmišljaju o tome šta da se uradi, pa su imenovali neku komisiju koja će dati neki predlog koji će se razmatrati u vladi ili Skupštini ili ne znam gde, umesto da sada, ovoga časa, neko preseče i kaže da od sutra važi pojednostavljena procedura za prolazak kamiona, samo se dodatno pečate na granici, ne čeka se duže od pet ili deset minuta, otvaramo još tri prelaza za njih, ako želimo da zaradimo novac na tom. Ako ne želimo, onda je to sasvim druga priča. To važi manje-više za sve druge oblasti.
U svemu tome imamo i situaciju kada Republička izborna komisija odbija da kaže ko je koliko novca dao za kampanju. To nisu privatni podaci, to nisu državne tajne, to nisu ni stranačke tajne, po zakonu to je javni podatak. Republička izborna komisija ne može da kaže da ona neće da ih da, ili da nije zgodno da ih da, ona mora po zakonu da ih da. Rodoljub Šabić ima pravo da zahteva da se to obelodani. Od kada postoji više stranaka u Srbiji, u poslednjih 150 godina, izborne kampanje su finansirane na način na koji se mnogo novaca slivalo u privatne džepove. Ovde niko neće da otkrije ko je uz koju stranku. Svi gledaju kako bi onom drugom nešto podmetnuli, svi gledaju da nešto stave u svoj sopstveni džep i na kraju svi gledaju da se iz čitave stvari izvuku sa što manje problema. Republička komisija ih u tome pomaže jer su naši pravnici, koji sede po takvim komisijama, a i političari, vrlo fleksibilni ljudi. Oni će dokazati bilo šta, bilo to po pravu ili ne, zavisno od toga kakva je želja odozgo. To je skandalozno i sramotno, ali to nije ništa čudno. Kod nas je državna tajna i to kolika je plata direktora Železnice, kolika je plata predsednika upravnog odbora Telekoma. Na kraju će postati državna tajna i to kolika je plata upravnika doma kulture, sve dotle dok se neka druga stranka ne namerači da im otme to mesto. Onda će to odjedanput postati javno dobro i javna tajna. Tu ima nešto što pokazuje drastičnu nedozrelost političkog sistema jer se cela država tretira kao privatno dobro. Da pojednostavim – predmet koji predajem na fakultetu nije moj predmet, to je javno dobro, a ja samo trenutno upravljam tim dobrom u korist opšte zajednica. Ako loše upravljam tim dobrom, moram biti smenjen i sasvim mi je svejedno da li ću pri tome da se osećam dobro ili loše, prosto zato što to nije moja privatna stvar. Nisu izbori privatna stvar, ni stranaka ni Republičke izborne komisije, ali u situaciji u kakvoj jesmo, cela je država postala, na žalost, privatna stvar.
Na fakultetu Političkih nauka smo imali jedan skup o desetogodišnjici studentskog protesta 1996/1997 godine. Želeo sam pred svoj odlazak da kažem stihove iz jedne švedske protestne pesme iz šezdesetih godina. Na žalost, nisam, ali oni glase:
"Čoveku dođe da se sakrije
i da plače,
kao malo dete,
kada vidi kako je,
a pomisli kako je moglo biti."
To u velikoj meri predstavlja ono što smo mi očekivali od 2000. godine, u odnosu na ono što smo danas dobili.
****
DERETA: Pacijent koji se zove Srbija umire. Ono sve što se godinama gomilalo se najzad izlilo preko čaše i danas smo svedoci apsolutnog moralnog srozavanja Srbije na najniži mogući nivo.
Ovo govorim pod utiskom poslednje afere korupcije na Univerzitetu, i to na Pravnom fakultetu, korupcije u kojoj je učestvovao i bivši sudija Ustavnog suda. Imamo jedno apsolutno moralno srozavanje, jedan prezir prema profesiji, a sve to je rezultat godina koje smo preživeli, sve to je rezultat činjenice da su se ljudi odricali svojih profesija da bi bili politički podobni, odricali su se svoga znanja, lagali su da bi sebi obezbedeli političke poene. Danas, kada razmišljam o budućnosti Srbije, uvek razmišljam o tome kakve mlade ljude mi školujemo, kakvi su ti pravnici koji su dobili plaćene diplome, kako oni poštuju tu profesiju, kako poštuju svoje profesore, kako poštuju neku normalnu društvenu hijerarhiju? To važi i za Medicinski fakultet. Kod kakvih lekara ćemo se mi lečiti? To je jedan raspad ljudskog materijala u Srbiji i on proizlazi i iz činjenice da se kod nas sve ceni, osim ljudskog života. Imam utisak, ne da se mi vraćamo u prošlost, nego da pokušavamo da zaustavimo vreme u toj prošlosti. Na žalost, mi ćemo uspeti u tome, ali će vreme, za sve one koji žive oko nas, ići dalje, a mi ćemo ostati crna rupa u Evropi.
Kada me je nedavno jedan čovek pitao zašto mislim da će Srbija i Balkan biti crna rupa Evrope, rekao sam mu da je to moguće jer crne rupe postoje. Pod njima podrazumevam institucije i državu. Kada kažem da propadamo, onda mi propadamo jer ne gradimo institucije. Naprotiv, ova vlast, ova vlada je sve učinila da razori i ono nešto malo demokratskih institucija koje su uspostavljene. Ova vlast i dalje radi na razaranju i ponižavanju Skupštine, ona radi na ponižavanju vlade. Oni, čas jesu, čas nisu, jesu ostavke, pa nisu ostavke. Jedno društvo mora imati stabilne tačke iz kojih proizlazi neki autoritet, iz kojih proizlazi neka garancija za budućnost, iz kojih proizlazi sistem vrednosti. Ako nemate Ustavni sud koji funkcioniše, koji mora da štiti zakonitost, ako nemate Parlament koji funkcioniše, ako imate vladu koja funkcioniše samo kada je to u interesu najuže grupe oko te vlade, onda vi zapravo imate jedno namerno kreiranje nestabilnosti, nesigurnosti i stvaranja atmosfere da je sve dozvoljeno, da sudovi ne postoje, da Vrhovni sud postoji da bi sve odluke, koje drugi sudovi donesu, poništio. Imate ministarku koja kaže da nije strašno ako neko sudiji preti SMS-ovima. To je jedan rak društva koji se može rešiti samo jednom ozbiljnom amputacijom. Imam utisak da bi mi trebali nekako da postanemo Turska, da se pojavi jedna organizovana sila koja bi rešila tu stvar. U Turskoj je to bila vojska. Ne znam ko bi to mogao biti u Srbiji.
Kada god se govori o tome šta se moglo i šta možemo postići, pomislim na to da su pretnje koje su upućene onima koji žele nešto da menjaju bile vrlo konkretne. Ljudi su ubijani. Svako neka sebi postavi pitanje da li zaista treba da žrtvuje svoj život za nešto za šta njegova žrtva ne može biti garancija bilo kakvog boljitka?
Činjenica da Izborna komisija ne želi da kaže, znači da ona zna. To što ne želi da kaže, znači da je ona na istom platnom spisku. To jesu predstavnici političkih partija. Nevladine organizacije žele u tome da učestvuju, ali se boje i nemaju pristup tim informacijama. Ako imate organizacije koje se zovu političke partije, koje bi trebale da diktiraju sistem vrednosti, koje bi trebale da budu najtransparentnije u svom delovanju, ako one kriju podatke, ako one krše zakon, ako one varaju državu, ako one ne poštuju pravila koja sama propisuju, onda je to jasna poruka građanima da je sve dozvoljeno tako dugo dok mi se ne zameriš. Dok se Izborna komisija nikome ne zameri, biće Izborna komisija, i to je verovatno isplativ posao. Jedan od najboljih primera tog potpunog moralnog srozavanja, te nakaznosti u koju smo se pretvorili, bilo je podsećanje na jednu izjavu zamenice ministrice obrazovanja iz novembra prošle godine. To je ona osoba koja u kući drži 40 hiljada eura i ima skupo auto, koja potpuno mirno, s jednim osmehom, koji sada deluje ironično, sarkastično, bezobrazno, kaže da se njeno ministarstvo ne bavi pitanjima korupcije, da se zna ko se bavi pitanjem korupcije i oni koji se bave pitanjem korupcije biće predmet sudskih istraga. Ona nema problem da u javnosti tako govori. Ako su u ministarstvu lopovi, onda gde treba da bude pošten svet?
****
PROTIĆ: Srbija je krenula, po mom mišljenju, pogrešnim putem jer su aktualne vlasti, koje danas vladaju Srbijom, nastavile onim putem koji je svojevremeno udario Slobodan Milošević i pokazalo se koliko je to po Srbiju pogubno. Onda nije ni čudo da sadašnja politika, koja ide istom tom stazom, pokazuje katastrofalne rezultate. Nema ništa od saradnje sa Haškim tribunalom, već više meseci stoje pregovori sa Evropskom unijom, već više od mesec dana posle izbora nema nikakvih nagoveštaja da će nova vlada biti konstituisana. Na sve to dolazi ova vrlo loša i nerealna atmosfera koja se stvara povodom pregovora o budućem statusu Kosova, kao da ne postoje nikakvi drugi prioriteti i interesi građana, osim onoga što propiše vlast, a vlast propisuje isto ono što je propisivao i Slobodan Milošević. Manje-više sve stranke govore na isti način, pominju iste prioritete, a da građani Srbije ne vide nikakvu pravu sliku budućnosti ni od jedne od njih.
Srbija će, pre ili docnije, morati da prelomi sva ta krupna pitanja, a ona se na prvom mestu odnose na to u kom pravcu Srbija želi da ide i na koji način želi da se razvija, da li je njeno mesto u Evropskoj uniji. Onda to podrazumeva i prihvatanje svih vrednosti, principa, odluka i interesa koje zastupa Evropska unija. Ako ne želi da ide tim putem, onda bi bilo dobro da čujemo šta te stranke predlažu kao alternativu. Ova rešenja, koja jednom nogom hoće u Evropsku uniju, a drugom nogom hoće da se Evropskoj uniji suprotstave, očito da ne mogu da daju nikakav pozitivan rezultat. Imam utisak da je ukupna javnost u Srbiji izgubila svako poverenje u političke činioce i politiku doživljavaju kao Miloševićevo vreme, kao jedan vid estrade. Dok se ta pitanja ne budu otvorila, zaista ne vidim ko je spreman i ko je dovoljno zreo da takva pitanja postavi i ništa dobro ne možemo ni da očekujemo.
Politička neodgovornost je utemeljena u samom sistemu. Novi Ustav Srbije je utemeljio jednu vrstu političke neodgovornosti. To se sada vidi po tome što vlada jedna vlada onako kako hoće, bez ikakve odgovornosti. Izabran je premijer u Skupštini, koje više nema, a u međuvremenu je donet novi Ustav, raspisani izbori. Stranka koja je istupila iz vlade i dalje može da vodi ovu zemlju, u ovom slučaju, čak i bez ikakve formalne odgovornosti. To je najbolji primer na kome se vidi da je neodgovornost utemeljena u samom sistemu. Ne može da se očekuje da će ljudi biti odgovorni zato što tako osećaju na osnovu svojih moralnih ili nekih drugih principa, već odgovornost mora da bude utemeljena u samom političkom sistemu. Tako u Srbiji nije već punih pola veka, nije bilo ni pod Brozom, ni pod Miloševićem, a nije ni danas. Zašto je to tako? Zato što politički činioci to ne žele. Oni nastavljaju jedna sistem političke neodgovornosti jer se oni u tome najbolje snalaze.
Činjenica da je Republička izborna komisija odlučila, a u noj sede takođe predstavnici stranaka, da javnosti ne objavi ko su privatni donatori strankama tokom kampanje, je još jedna od ilustracija sistemske neodgovornosti u ovoj zemlji. Pošto to tako traje iz generacije u generaciju, od jednog političara do drugog, onda su građani u odnosu na to bespomoćni. Takve vrste zamene teza, ili ako hoćete prevare građana, smo se nagledali tokom poslednjih 20 godina. Građani nisu ni na koji način organizovani, nemaju ni moći, ni snage, ni načina da se tome suprotstave, već, ili tome veruju, ili ne, ali kako god bilo, na to ne mogu ni na koji način da utiču.
Još pre nekog vremena su američki teoretičari uspostavili pojam koji se zove politički establišment i koji podrazumeva sve učesnike u političkom životu, bez obzira da li su na vlasti ili u opoziciji. Utvrdili su da i jedni i drugi imaju u suštini istovetne interese jer ta situacija, ko je na vlasti, a ko u opoziciji, može da se promeni već na sledećim izborima. Zbog toga je nemoguće da opozicija deluje na jedan kritičan način i da udari u samu srž problema u Srbiji. To se najbolje vidi na osnovu odluke Republičke izborne komisije, u kojoj sede predstavnici i vlasti i opozicije, svih stranaka koje su učestvovale na izborima. Svi su se usaglasili u tome jer ni jednoj stranci ne odgovara da se obelodane privatni donatori i svi drugi koji su vam davali pare. Oni su u tome jedinstveni.
Odavno sam raščistio sa tim da sam ne mogu da promenim ništa. Mogu samo ovako, kada mi se pruži prilika, kao što je ova koju ste mi vi dali, da kažem šta o tome mislim, ali pojedinac u ovoj zemlji ne može da promeni apsolutno ništa. Ne može ni u nekoj drugoj. Pomirio sam se s tim da će moj glas po pravilu uvek biti disonantan, drugačiji od ostalih. Koliko tom javnom rečju mogu da utičem, bar da mi bude mirna savest, toliko ću to i pokušavati, ali odavno sam shvatio, da ono što bih ja voleo da Srbija bude, nema mnogo šansi da se zaista ostvari.
****
"Volim tvoj projekt i ja
i slažem se da me uloga vodi,
ali druga se drama sada odvija,
ovoga me puta oslobodi.
No redosled ima svako dejstvo
i kraj puta se ne može izbeći.
Sam sam, tone sve u farisejstvo,
nije život što i polje preći."
(Izvod iz pesme Borisa Pasternaka – Hamlet)